Чаршија у Београду прелази на „нову аферу“, и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељице [[Зора Станковић|Зоре Станковић]]. Ова говоркања затим замењују новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези с познатим београдским лекаром и „ожењеним човеком“ [[Милан Марковић (лекар)|Миланом Марковићем]]. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим странама тадашње [[жута штампа|жуте штампе]], листова „[[Балкан (часопис)|Балкан]]“ и „[[Вече (часопис)|Вече]]“. Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на [[Универзитет у Београду|Београдском универзитету]], увређени професор [[Милош Тривунац]] на седници универзитетског већа поносно прокламује: ''„Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци.“''
Ксенија Атанасијевић неће издржати [[тортура|тортуру]] која јој се спрема на Београдском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишља [[афера|афере]]. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на [[Илија Милосављевић Коларац|Коларцу]], поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала [[плагијат]]ор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, [[Живојин Перић|Живојин М. Перић]], јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен „аутономије Универзитета“. Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да „ту нечега ипак има“. Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, ''[[Енциклопедија Британика]]'' увршћује у своје одреднице њен докторски рад о [[Ђордано Бруно|Ђордану Бруну]] као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Коначно она сама [[1936]]. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна од ове борбе је говорила: ''„на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више“''.
