Отворите главни мени

Промене

м
Враћене измене 109.93.30.170 (разговор) на последњу измену корисника Dungodung
{{otheruses2|Ђорђе Поповић}}
{{Научник
| име = ДАНИЛОЂуро ЂУРИЋДаничић
| слика = Djura_danicic.jpg
| пуно_име = Ђорђе Поповић
| опис_слике = ДАНИЛОЂуро ЂУРИЋДаничић, рад [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеве Тодоровића]].
| датум_рођења = {{Датум рођења|1825|4|4}}
| место_рођења = [[Нови Сад]]
|напомене =
}}
'''ДАНИЛОЂуро ЂУРИЋДаничић''' (Ђорђе Ј. Поповић, [[Нови Сад]], [[4. април]] [[1825]] — [[Загреб]], [[17. новембар]] [[1882]]) био је [[Србија|српски]] филолог, бранилац [[Вук Стефановић Караџић|Вукових]] погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању [[српски језик|српског]] и [[хрватски језик|хрватског језика]].
 
== Биографија ==
[[Датотека:Đura Daničić.JPG|мини|лево|200п|''Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд'']]
 
ДАНИЛОЂуро ЂУРИЋДаничић рођен је под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син [[Нови Сад|новосадског]] свештеника Јована Поповића, у [[Нови Сад|Новом Саду]], [[1825]]. године. Један од његове браће био је [[Василије Поповић]].
 
Прве школе учио је у Новом Саду и [[Братислава|Пожуну]], а правне науке у [[Пешта|Пешти]] и [[Беч]]у, где је дошао [[1845]]. Под утицајем [[Вук Стефановић Караџић|Караџића]] и [[Франц Миклошич|Миклошича]] почео је да се бави словенском [[филологија|филологијом]], којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали Кнез [[Михаило Обреновић]] и [[Јован Гавриловић]]. Године [[1856]]. постао је библиотекар [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке]] у Београду и секретар [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]], а [[1859]]. професор [[Београдски Лицеј|Лицеја]] (Велике школе). Године [[1865]]. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а [[1866]]. отишао је у [[Загреб]] за секретара тада основане [[Хрватска академија знаности и умјетности|Југословенске Академије]]. [[1873]]. се вратио на катедру [[Српски језик|српског језика]] у Велику школу у [[Београд]]у, предавајући у њој до [[1877]]. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом ''Рјечнику хрватскога или српскога језика''. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на [[Марково гробље|Марковом гробљу]].<ref>[http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GSvcid=3150&GRid=8325443& Информација о његовом гробу], Приступљено 20. 4. 2016.</ref>
 
== Научни рад ==
ЂурићДаничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.
 
Његов први рад објављен је 1845. (у [[Подунавка|Подунавци]]) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи ''Рат за српски језик и правопис'' (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао ''Малу српску граматику'' (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом ''Облици српског језика''. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: ''Српска синтакса'' (1858), само са одељком о [[падеж]]има са и без [[предлози|предлога]], заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, ''Основе'' (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, ''Коријени'' (1877), без велике теоријске вриједности, ''Историја облика'' (1874), најзад славне акценатске студије (-{Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik}-, 8—9. -{Rad}-, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.
 
ДаниловаДаничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: ''Житије Св. Саве'' (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), ''Житија Св. Симеона и Св. Саве'' од Доментијана (1865), [[Никољско јеванђеље]] (босанске редакције, 1864), ''Животи краљева и архиепископа српских'' (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, разбијена по научним издањима.
 
Превео је [[Стари завет]] (Вук је превео Нови).