Станислав Краков — разлика између измена

После Првог светског рата уписао је и дипломирао права.{{sfn|Ћирковић|2009|pp=277–278}} Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939).<ref name="sbr"/> Био је од 1932. године главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „[[Политика (новине)|Политике]]“. Приликом посете краља [[Александар I Карађорђевић|Александра I Карађорђевића]] Француској октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио [[Марсељски атентат]], после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од [[Италија|Италије]], што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смењен је одлуком [[Милан Стојадиновић|Милана Стојадиновића]] 1. јануара 1936. године.{{sfn|Ћирковић|2009|pp=277–278}} Као помоћник уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.

 

 

Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године.{{sfn|Ћирковић|2009|pp=277–278}} Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).<ref name="sk"> Станислав Краков: „Живот човека на Балкану“, Наш дом - Београд</ref>