Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Робот: додато {{Authority control}})
| деца =
}}
'''Велимир Михаило Теодоровић'''<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:551118-Velimir---naslednik-bez-oca VelimirВелимир - naslednikнаследник bezбез ocaоца („Вечерње новости”, 4. јун 2015)]</ref> ([[Рогашка Слатина]], [[8. мај]] [[1849]] — [[Минхен]], [[31. јануар]] [[1898]]) је био српски [[добротвор]] и задужбинар.
 
== Биографија ==
Рођен је као ванбрачно дете седамнаесетогодишње Словенке [[Марија Бергхауз|Марије Бергхауз]] ({{јез-нем|Berghaus}}) из [[Штајерска|Штајерске]] и кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]]<ref>[http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276504-Dostojan-oca ВанбрачниДостојан синоца кнеза(„Вечерње Михаилановости”, 18. април 2004)]</ref>. Маријин отац је радио као марвени лекар{{sfn|Маријана Матовић|2003}} (баденмајстер) у бањи у Рогашкој Слатини.{{sfn|Маријана Матовић|2004|p=70}} Крштен је у католичкој цркви као Виљем.{{sfn|Маријана Матовић|2004}}
 
Љубав између његових родитеља није дуго трајала.{{sfn|Маријана Матовић|2004|p=70}} Михаило је Марији купио кућу у [[Беч]]у, дао мираз, за дете је преко свог бечког банкара Тиркеа плаћао издржавање. Четири године касније она се удала за извесног доктора Шустера, који је у Велимиру видео само извор прихода, утицао је на Марију да за издржавање тражи све више новца. Због великих задужења и кућа им је стављена на продају ради измирења дугова. Кућу је откупио банкар Тирке и ставио га на Велимирово име. Незадовољан због овакве ситуације, посебно због Велимировог образовања, отац га је [[1857]]. довео у [[Београд]]. Велимир је најпре живео код Анте Радивојевића, Михаиловог управника добара. Антина жена Софија се трудила да Велимиру замени мајку, а њен син Живко му је био као брат.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, имање Мошија Нагоја, површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, затим камералне науке (економија и политика). Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у МинхенуМинхен.
 
У Минхену се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхену.
 
Живот је посветио позоришту и уметности. Није се женио и није имао потомака.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
== Велимиријанум ==
[[Датотека:Велимир Теодоровић (1865).jpg|230px|мини|лево|Велимир Теодоровић ([[1865]])]]
Једини је из породице Обреновић, који је своју имовину поклонио Србији.{{sfn|Бранка Павловић|2007|стр=18}} Према тестаменту из [[1889]]. за јединог наследника целокупне његове покретне и непокретне имовине је одредио [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]]. Тестамент је добио додатак [[1893]], по коме је оставио легат својој полусестри Терези Шустер, у облику суме која је требало да јој се доживотно исплаћује у немачким маркама, што је и чињено све до [[1944]]. године.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Према његовој жељи, његово имање је требало да буде одвојено од државног имања., као задужбина, под именом „Велимиријанум“,{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр=71}} са циљем да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} За управљање задужбином и коришћење њеног фонда одредио је да буде једино и искључиво Државни савет.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента. У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија, као наследница краља Александра, која је тражила за суму од 30.000 дуката са 6% интереса. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима, док је имање „Негоја“ на основу пресуде румунске власти морало бити продато, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Године [[1905]]. краљ [[Петар I Карађорђевић]] је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућило да одреди начин руковања задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Државни савет је објављивао извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине је био [[Никола Пашић]].{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Средствима задужбине је извшенизвршен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Ново гробље у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа је редовно примало средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет. Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.
 
Од укупног задужбинског прихода десет процената се издвајало за унапређење и улепшавање Београда.{{sfn|Гордана Гордић|2012|стр=29}}
Из Другог светског рата је Велимиријанум изашао тешко оштећен, а након укидања Државног савета, [[1945]]. Министарство просвете , по наређењу Председништва Владе је комисијски преузео управу над задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Сачувани су документи о томе да је [[1957]]. Секретаријат за просвету исплатио помоћ основној школи у Горњем Милановцу и редакцији „Дечје новине“, при истој школи, као и да је последња помоћ из тог фонда јдодељена 1971. Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр=71}} Задужбина постоји и данас, али не функционише.
 
ВелимираијанумВелимиријанум је Београду имао своју зраду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија"- На главном улазу зграде бакарним словима је стајално исписано име задужбине. Слова су касније повађена, уместо њих су остале најпре само рупе, а затим је у приземљу направљен рестораресторан, па су уклоњене и рупе.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
 
Умро је [[1898]]. године. Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] пренет је у [[Београд]] и сахрањен на Новом гробљу.
[[Тестамент]]ом је целокупну имовину оставио [[Србија|Србији]]. [[Задужбина]] коју је успоставио, названа је „[[Велимиријанум]]“. Први управник „Велимиријанума“ био је председник Владе Никола Пашић. Касније је задужбином располагало [[Српско привредно друштво Привредник (1897—1946)|Српско привредно друштво Привредник]]<ref>Никола Гаћеша, ''Српско привредно друштво Привредник (1814 — 1997)'', Матица српска, Нови Сад, 2004</ref>.
 
Његов портрет начинио је сликар [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеван Тодоровић]].<ref>[http://politika-adarchive.comis/ilustrovana-cms/?p=623jxW8D Пронађен портрет сина Михаила Обреновића („Илустрована политика“)]</ref><ref>[http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu Портрет сина кнеза Михаила крије тајну („Вечерње новости“, 21. септембар 2014)]</ref>
 
== Породица ==
* {{Cite book |ref= harv|last= Драгана|first= Матовић|authorlink= Драгана Матовић|title= Портрет сина кнеза Михаила крије тајну|year=2014|url=http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu|publisher= Вечерње новости онлајн |location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Драгана|first= Матовић|authorlink= Драгана Матовић|title= Даривали су своме отечеству|year=2014|url=http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu|publisher= Вечерње новости онлајн |location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Софронијевић|first= Мира|authorlink= Мира Софронијевић|title= Даривали су своме отечеству|year=2003|url=http://www.rastko.org.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/index_c.html|publisher= Технологије, издаваштво и агенција Јанус |location= Београд|isbn=978-86-907353-4-1}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Павловић|first= Бранка|authorlink= Бранка Павловић|title= Поруке времена прошлих Историја и традиција филантропије у Србији у XIX и XX веку|url=http://www.tragfondacija.org/docs/pub/Poruke_vremena_proslih.pdf|year=2003|publisher= Балкански фонд за локалне иницијативе |location= Београд|isbn=978-86-907353-4-1}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Цветковић|first= Душан|authorlink=Душан Цветковић|title= Последњи изданак династије Обреновић|year=2003|url=http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/01/13/pisma/srpski/pisma.shtml|publisher= НИП „Глас“ а.д.|location= Београд|id=}}
== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
* [http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2007/2894/02.php Недоумице малог принца („Политикин Забавник“, 27. јул 2007)]
* [http://www.politika.rs/ilustro/2288/7.htm Заборављени Велимиријанум („Илустрована политика“, 23. новембар 2002)]
* [http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:sin-kneza-mihaila Историјска библиотека:Велимир Теодоровић, син кнеза Михаила]
* [http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:551118-Velimir---naslednik-bez-oca Велимир - наследник без оца („Вечерње новости“, 4. јун 2015)]