Мери Шели — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 116:
=== Повратак у Енглеску и књижевна каријера ===
{{Quote box|width=30em|bgcolor=#c6dbf7|align=right|quote="[''Франкенштајн''] је најлепше дело за које сам ја чуо да је неко написао са 20 година. Сада имаш 25 година. И, на сву срећу, наставила си у смеру читања и култивисала свој ум на најдивнији начин, што те је учинило великим и успешним писцем. Ако ти не можеш да будеш независна, ко онда може?"|source=— Речи Вилијама Годвина упућене Мери Шели<ref>Qtd. in Seymour, 319.</ref>}}
Након смрти њеног мужа, Мери је годину дана живела са Лијем Хантом и његовом породицом у [[Ђенова|Ђенови]], где је често виђала Бајрона и преписивала његове поеме. Решила је да живи од писања и за свог сина, али њена финансијска ситуација била је неизвесна. Дана 23. јула 1823. године она је напустила Ђенову и отпутовала у Енглеску, сместивши се у Стренду, Лондон, са својим оцем и маћехом, све док није добила малу позајмицу од свог свекра која јој је омогућила да се самостално смести у кући у близини.<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=100–104}}</ref> Тимоти Шели се
Лета 1824. године Мери се је преселила у Кентиш Таун у северном Лондону како би била близу Џејн Вилијамс. Она је можда, како наводи њен биограф [[Мјуријел Спарк]], помало била заљубљена у Џејн. Џејн ју је касније разочарала трачарењем да је Перси више волео њу него Мери, наводно због Мерине неподесности у улози супруге.<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=116, 119}}</ref> Отприлике у то време, Мери је радила на свом роману ''Последњи човек'' ({{јез-ен|The Last Man}}, 1826), а помагала је и низу пријатеља који су писали мемоаре о Бајрону и Персију — што су били почеци њених покушаја да свог супруга учини бесмртним, односно сачува од заборава.<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=341, 363–65}}</ref> Она је такође упознала америчког глумца [[Џон Хауард Пејн|Џона Хауарда Пејна]] и америчког писца [[Вашингтон Ирвинг|Вашингтона Ирвинга]], који су је заинтригирали. Пејн се заљубио у њу и 1826. године ју је запросио. Она је одбила, рекавши да после брака са једним генијем, она се може удати само за још једног генија.<ref>{{harvnb|Spark|1987|p=111}}</ref> Пејн је прихватио одбијање и безуспешно пробао да разговара са својим пријатељем Ирвингом да је и он запроси. Мери је била свесна тог плана, али је нејасно колико озбиљно га је узела у обзир.<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=111–13}}</ref><ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=370–71}}</ref>
Ред 123:
Године 1827. Мери је била део плана који је омогућио њеној пријатељици [[Изабел Робинсон|Изабелом Робинсон]] и Изабелиној љубавници, [[Мери Дијани Додс]] (која је стварала под именом Дејвид Линсдеј), да оду у Француску и живе тамо као муж и жена.<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=117–19}}</ref>{{напомена|Додс, која је имала малу ћерку, преузела је име Валтер Шолто Даглас и била је у Француској прихваћена као мушкарац.}} Уз помоћ Пејна, коме није испричала све детаље, Мери је успела да добије лажне пасоше за овај пар.<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=384–85}}</ref> Године 1828. она се је разболела од малих богиња док је била у посету пару у Паризу. Недељама касније она се је опоравила без ожиљака, али је изгубила своју младалачку лепоту.<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=389–90}}</ref>
У периоду 1827—1840. године, Мери је била заузета као уредник и писац. Написала је романе ''[[Судбина Перкина Ворбека]]'' ({{јез-ен|The Fortunes of Perkin Warbeck}}, 1830), ''[[Лодор]]'' ({{јез-ен|Lodore}}, 1835) и ''[[Фокнер (Мери Шели)|Фокнер]]'' ({{јез-ен|Falkner}}, 1837). Написала је пет томова под називом ''Животи италијанских, шпанских, португалских и француских писаца'' ({{јез-ен|Lives of Italian, Spanish, Portuguese, and French authors}}), што је био део [[Дионизије Ларднер|Ларднерове]] енциклопедије у 133 тома под називом ''-{Cabinet Cyclopædia}-''. Писала је и приче за женске магазине. Још увек је помагала свом оцу, па су они међусобно налазили издаваче једно за другог.<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=404, 433–35, 438}}</ref> Године 1830. она је за 60 долара продала ауторско право над новом едицијом ''Франкенштајна'' [[Хенри
Мери је наставила да поступа са потенцијалним романтичним партнерима са опрезом. Године 1828. она је упознала и флертовала са француским писцем [[Проспер Мериме|Проспером Меримеом]], али једно преживело писмо упућено њему наизглед представља скретање његове изјаве љубави.<ref>See Bennett, Introduction to ''Selected Letters'', xx, and Mary Shelley's letter of 24 May 1828, with Bennett's note, 198–99.</ref> Била је одушевљена када се њен стари пријатељ, Едвард Трилони, вратио у Енглеску, а они су се у писмима шалили о браку.<ref>{{harvnb|Spark|1987|p=122}}</ref> Међутим, њихово пријатељство било је измењено, што је изазвало њено одбијање да учествује у предложеној биографији Персија Шелија; он је касније љутито реаговао на њено изостављање атеистичког одељка ''Краљице Маб'' из Шелијевих песама.<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=401–2, 467–68}}</ref> Заобилазне напомене у њеном дневнику из периода од раних 1830-их до раних 1840-их указују на то да је Мери гајила осећања према радикалном политичару [[Обри Боклерк|Обрију Боклерку]], који ју је можда разочарао два пута, оженивши се другим женама.<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=133–34}}</ref><ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=425–26}}</ref><ref>Bennett, Introduction to ''Selected Letters'', xx.</ref>{{напомена|Боклер је оженио Иду Горинг 1838. године и, након Идине смрти, Мерину пријатељицу Розу Робинсон 1841. године. Јасну слику Мериних односа са Боклерком је тешко реконструисати на основу оскудних доказа. (Seymour, 425–26)}}
Мерина прва брига током ових година била је благостање Персија Флоренса. Она је испоштовала једну од последњих жеља њеног покојног мужа да његов син похађа јавну школу, и, уз невољну помоћ Тимотија Шелија, Перси Флоренс је похађао школу у Хероу. Како би избегла додатне трошкове, она се
=== Последње године и смрт ===
| |||