Хард-диск — разлика између измена

м
→‎Принцип рада: Поправљена граматика.
м (Враћене измене 77.105.16.37 (разговор) на последњу измену корисника AleksaSavic3)
м (→‎Принцип рада: Поправљена граматика.)
'''Магнетски''' диск своје деловање темељи на физичким основама [[магнетно поље|магнетског поља]] и својствима феромагнетских материјала. При упису података на њега користе се својства тзв. тврдих феромагнетских материја да након што су магнетизоване спољашњим пољем, остану магнетизоване и након што се спољашње магнетско поље уклони. Тврди диск се састоји од неколико плоча, обично од немагнетских материјала, најчешће алуминијума или стакла. Те плоче су премазане са танким слојем феромагнетског материјала дебљине 10 до 20 nm (као поређење, дебљина обичног копираног папира је између 0,07 mm и 0,18 mm - 70.000-180.000 nm).<ref>{{cite web|url=http://hypertextbook.com/facts/2001/JuliaSherlis.shtml |title=Thickness of a Piece of Paper |date= |accesdate = 15. 10. 2013.}}</ref> На тај магнетски материјал се обично још стави премаз [[угљеник]]а као заштитни слој. За магнетски материјал се данас обично бирају легуре [[кобалт]]а, док су раније били коришћени оксиди гвожђа, хрома, или слично. Диск се окреће око свог средишта брзином од 3000 обртаја/min do 10000 обртаја/min, док се тик иза њега налази глава за читање и писање (енгл. read-and-write head), причвршћена на ручку која може да премести главу ближе или даље у односу на средиште диска. На данашњим, модерним дисковима, удаљеност те главе од површине плоче се мери у нанометрима.
 
Подаци се на диск уписују уз помоћ мале спирале која је саставни део главе. Спирала у бираним тренуцима пропушта електричну струју изабраног смера (принцип бинарних бројева, 0 или 1). Магнетска глава састоји се од спирале која је намотана на тврдо феритно језгро. Глава је учвршћена на ручицу коју по диску помера покретач. Уз помоћ њега, глава може да се помера над целим полупречником диска. Магнетска површина плоче у диску је подељена на пуно малих магнетских подручја величине микрометра, а свака од тих површина се користи за чување (кодирање) једног бита информације. До 2005. та подела магнетске површине је била само хоризонтална, али од тада до данас та подела је и вертикална, чиме су се добилидобијени тврди дискови већег капацитета (до 2 TB). Због природне кристалне структуре магнетских материјала, те регије на диску се састоје од неколико стотина магнетских честица (једна магнетска честица је величине 10 nm). Протицањем струје кроз спиралу ствара се магнетско поље које се због близине главе протеже и кроз магнетски материјал на површини диска. Како се диск брзо окреће испод главе, сав материјал који прође испод главе се магнетизује у смеру одређеном смером протицања електричне струје. Укључивањем струје у краткотрајним бинарним тренуцима, постиже се на површини диска низ различито магнетизованих подручја једно иза другог, чиме је на диск записан низ података, тј. битова. Подаци се на диску налазе као низ магнетских честица на магнетском слоју диска које су смештене у концентричне кругове.
 
Читање се на почетку радило користећи чињеницу да када низ различито магнетизованих подручја брзо прође испод спирале магнетске главе, у спирали се индукује електрични напон код сваке промене поља. Индуковани напон и тако добијена струја имају своју јачину, која зависи од јачине магнетског поља, његовог смера, брзине промене магнетског поља испред главе и удаљености главе од диска. Због разлике у индукованом напону на спирали у одређеном тренутку добија се напонски сигнал. Из тог напонског сигнала се може закључити какав је распоред магнетизованих подручја прошао испод ње и тиме се низ битова прочитао. Но, данас се користе друге магнетске појаве, рецимо особине да присутност магнетског поља мења електричну отпорност неког материјала. Код таквих дискова, глава је магнетоотпорна. Приликом проласка читајуће главе преко магнетизоване површине диска, читајућа глава мења свој електрични отпор због промене јачине и смера магнеског поља.
 
== Историја ==
Прве тврде дискове је направио [[IBM]] [[1955]]. године<ref>{{cite web|url=http://www-03.ibm.com/ibm/history/exhibits/storage/storage_350.html |title=IBM 350 disk storage unit |date= |accessdate = 15. 10. 2013.}}</ref> ([[IBM 350 Disk File]] за свој рачунар [[IBM 305]]), а изумео их је [[Рејнолд Џонсон]] (Reynold Johnson). Укупни капацитет им је био 5 милиона 6-битних карактера (3.75 [[мегабајт]]а). Имали су 50 дискова пречника 61&nbsp;cm са 100 површина за снимање. Свака површина је имала по 100 трака. Имали су једну једину главу (уместо једну по површини) па је време приступа било веома дугачкодуго.
 
Нешто касније су произведени и уређаји са измењљивим пакетима тврдих дискова, али је због недовољне прецизности у позиционирању глава овај систем значајно ограничавао капацитет, пате је убрзо и напуштен.
 
[[1973]]. године IBM је произвео први потпуно затворени систем (3340 "Winchester").<ref>{{cite web|url=http://www-03.ibm.com/ibm/history/exhibits/storage/storage_3340.html |title=IBM Archives: IBM 3340 direct access storage facility |publisher=03.ibm.com |date= |accessdate = 20. 7. 2011.}}</ref> Ово име („винчестер“) је остало у честој употреби до пред крај 20. века, а још увек се користи у неким језицима (нпр. у [[руски језик|руском]] и [[украјински језик|украјинском]]).
 
== Врсте тврдих дискова ==
Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи) хард-дискови. Екстерни су великог капацитета (и до неколико [[терабајт]]а), али зато могу бити велики као [[кућиште рачунара]]. Интерни хард-дискови знатно су мањих димензија, али зато располажу и мањим капацитетима. Постоје магнетски интерни хард-дискови (најчешћи 99,99% корисника) и [[Флеш меморија|флеш]] ({{јез-енгл|Flash}}) интерни хард-дискови, који се одликују великом брзином уписа/исписа података, али су знатно скупљи. Флеш меморија се првенствено користи за мале капацитете, и користи се за [[меморијске картице]].<ref>{{cite web|url=http://www.webopedia.com/TERM/E/external_hard_drive.html |title=external hard drive
|date= |accessdate = 15. 10. 2013.}}</ref>
 
37

измена