Мери Шели — разлика између измена

[[Датотека:St Pancras Old Church in 1815.jpg|мини|десно|300п|alt=Black-and-white engraving of a church in the background, with a river flowing in the front. Two people are sitting on the bank and one is swimming. Trees frame the picture.|Дана 26. јуна 1814. године, Мери је признала Шелију да је заљубљена у њега на гробу своје мајке, где су се они тајно виђали.<ref name="automatski generisano4">{{harvnb|St. Clair||p=358}}</ref>]]

Мери се је вероватно први пут срела са радикалним песником и филозофом [[Перси Биш Шели|Персијем Бишем Шелијем]] између два своја боравка у Шкотској.<ref>Bennett, ''An Introduction'', 17; St Clair, 357</ref><ref>{{harvnb|Seymour||p=89}}</ref> Када се је по други пут вратила кући 30. марта 1814. године, Шели је већ био напустио своју супругу и редовно је посећивао Годвина, ком је обећао да ће му помоћи да отплати дугове.<ref>{{harvnb|Sunstein||pp=70–75}}</ref>{{sfn|Seymour|2000|p=88}}<ref>{{harvnb|St. Clair||pp=329–35}}</ref> Шелијев радикализам, посебно његови економски ставови, које је упијао из Годвинове ''Политичке правде'' ({{јез-ен|Political Justice}}, 1793), отуђио га је од његове аристократске породице: породица је од њега тражила да следи традиционалне узоре земљишне аристократије, а он је, насупрот томе, желео да донира велику суму породичног новца који би наменио плановима за помоћ хендикепиранима. Шели је због тога имао проблема, јер није могао да приступи новцу све док није наследио имање, пошто његова породица није желела да он троши новац на пројекте „политичке правде”. Након неколико месеци обећавања, Шели је рекао Годвину да он неће моћи да отплати све његове дугове. Годвин је тада био љут и осећао се изданим.<ref name="automatski generisano3">{{harvnb|St. Clair||p=355}}</ref>

Мери и Перси су почели да се виђају тајно на гробу њене мајке, па су се на крају заљубили једно у друго — она је имала скоро 17 година, док је он био готово 22-огодишњак.<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=19–22}}</ref><ref name="automatski generisano4" /> На Мерино запрепашћење, њен отац није одобравао, па је чак покушао да осујети њихов однос и спасе „неумрљану славу” своје ћерке. Отприлике у исто време Годвин је сазнао за Шелијеву немогућност да плати његове дугове.<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=94, 100}}</ref><ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=22–23}}</ref><ref name="automatski generisano3" /> Мери је, која је касније писала о њеној „претераној и романтичној привржености оцу”,<ref>Letter to Maria Gisborne, 30 October – 17 November 1824. Seymour, 49.</ref> била збуњена. Она је Персија видела као отеловљење либералних и реформистичких идеја њених родитеља из [[1790е|1790-их]] година, посебно Годвиновог виђења брака као репресивног монопола, који се тиме бавио у издању ''Политичке правде'' из 1793. године, али је након тога то порекао.<ref>{{harvnb|St. Clair||p=373}}</ref><ref>Seymour, 89 ''n'', 94–96; Spark, 23 ''n''2.</ref> Дана 28. јула 1814. године, пар је тајно побегао у Француску и повео са собом Мерину полусестру Клер Клермонт,{{sfn|Spark|1987|p=24}}<ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=98–99}}</ref> притом остављајући Шелијеву трудну жену за собом.

Маја 1816. године, Мери, Перси и њихов син отпутовали су у [[Женева|Женеву]] заједно са Клер Клермонт. Они су планирали да лето проведу са Лордом Бајроном, са којим је Клер, након недавне афере, остала трудна.<ref>Gittings & Manton, 28–31.</ref> Они су у Женеву стигли 14. маја 1816. године, где је Мери себе ословљавала са госпођа Шели. Бајрон им се придружио 25. маја, а његова пратња био је млади физичар [[Џон Вилијам Полидори]],<ref name="Sunstein, 117">{{harvnb|Sunstein|1991|p=117}}</ref> који су изнајмили вилу Дионати близу [[Женевско језеро|Женевског језера]], док је Перси Шели изнајмио мању зграду под називом Мезон Шапуи на доку.<ref>Gittings & Manton, 31; Seymour, 152. Sometimes spelled "Chappuis"; Wolfson, Introduction to ''Frankenstein'', 273.</ref> Они су време проводили пишући, возећи се чамцем по језеру и причајући до касно у ноћ.<ref>{{Cite booksfn|last=Sunstein|first=Emily W.|title=Mary Shelley: Romance and Reality|url=https://books.google.com/books?id=S4Q0Yv_7tawC&pg=PA118|year=1991|publisher=JHU Press|isbn=978-0-8018-4218-4|pagesp=118}}</ref>

''Франкенштајн'', као и бројна готичка фикција из тог периода, представља мешавину висцералног и отуђеног предмета субјекта са спекулативним и провокативним темама.<ref>{{harvnb|Spark|1987|p=154}}</ref> Уместо да се фокусира на обрте и преокрете радње, у први план романа су менталне и моралне борбе протагонисте, Виктора Франкенштајна, а Шелијева је прожела текст њеним личним видом политизираног [[Романтизам (књижевност)|романтизма]], романтизам који је критиковао индивидуализам и егоизам традиционалног романтизма.<ref>Mellor, "Making a 'monster'" (CC), 14</ref><ref name="automatski generisano2">{{harvnb|Blumberg||p=54}}</ref><ref>{{harvnb|Mellor||p=70}}</ref> Виктор Франкенштајн је попут Сатане у ''Изгубљеном рају'', и Прометеј: он се буни против традиције, он ствара живот и обликује своју судбину. Ове особине нису приказане позитивно: како Бламерг пише, „његова неуморна амбиције је самообмана, насликана као трагање за истином”.<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Blumberg||p=47}}</ref><ref>see also Mellor, 77–79.</ref> Он мора да напусти своју породицу како би испунио своје амбиције.<ref name="automatski generisano1" /><ref>see also 86–87 for a similar discussion of Castruccio in ''Valperga''</ref><ref>{{harvnb|Mellor||p=152}}</ref>

Ипак, у последњој деценији (20. века) ово гледиште доведено је у питање. На пример, Бенетова тврди да Мерина дела откривају доследну посвећеност романтичарском идеализму и политичкој реформи,<ref>Bennett, ''An Introduction'', 121.</ref> а студија Мериних раних дела ауторке Џејн Бламберг тврди да се њена каријера не може лако поделити на радикални и конзервативни период. Она тврди да „Шелијева није никада била страствени радикал попут њеног супруга и да њен каснији начин живота није био нагло лажан, нити је био издаја. Она је заправо изазивала политичке и књижевне утицаје њених кругова пријатеља у свом првом делу”.<ref>{{harvnb|Blumberg||p=32}}</ref> Према овом тумачењу, Мерина рана дела тумаче се као изазов Годвинов и Шелијев радикализам. „Непромишљено одбацивање породице” Виктора Франкенштајна је, на пример, виђено као доказ Мерине константне бриге за људе око себе.<ref name="automatski generisano2" />

Упркос емоцијама које је овај рад узбуркао, Мери се је неоспорно показала као професионални и научни уредник.<ref>Bennett, Introduction to ''Selected Letters'', xxiii – xxiv.</ref> Радећи са Персијевим неуредним, понекад нејасним, свескама, она је покушала да формира хронологију његових радова, па је укључила и песме, попут ''-{Epipsychidion}-'' — посвећену Емилији Вивијани, које би најрадије изоставила.{{sfn|Seymour|2000|p=466}}<ref>{{harvnb|Blumberg||pp=160–61, 169 –70}}</ref> Била је, ипак, приморана да начини извесне компромисе и, како наводи Бламберг, „модерни критичари су пронашли грешку са издањем и различито тврде да је она погрешно преписала, погрешно протумачила, намерно начинила нејасним неке ствари и покушала да песника претвори у нешто што он није био”.<ref>{{harvnb|Blumberg||p=156}}</ref> Према [[Доналд Демијан|Доналду Демијану]], савременом уреднику Шелијевих дела, Мерин стил уређивања припада „периоду уређивања када циљ није био да се установе тачни текстови и научни апарат већ да се представи целокупан запис пишчеве каријере за просечног читаоца”.<ref>Wolfson, "Editorial Privilege" (OMS), 68, n. 34.</ref> У принципу, Мери је веровала у објављивање сваке речи рада њеног супруга;<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 199</ref><ref>{{harvnb|Spark||p=130}}</ref> међутим, нашла се је у обавези да изостави неке делове, било под притиском издавача Едварда Моксона, било из поштовања према јавности.<ref>Bennett, ''An Introduction'', 112; Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 209 ''n''16.</ref> На пример, она је изоставила атеистичке делове првог издања ''Краљице Маб''. Након што их је вратила у другом издању, Моксон је био кривично прогоњен и осуђен за богохулну клевету, иако је избегао казну.<ref name="automatski generisano5">{{harvnb|Seymour|2000|pp=467–68}}</ref><ref>{{harvnb|Blumberg||pp=165–66}}</ref> Мерини пропусти и изостављања изазвали су критике, често веома лоше, од стране припадника Персијевих кругова пријатеља,<ref>{{harvnb|Spark|1987|pp=130–31}}</ref><ref name="automatski generisano5" /> а рецензенти су је, између осталог, оптуживали за неселективно укључивање.<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 210 ''n''26.</ref> Њене белешке су ипак остале основни извор за проучавање Персијевог рада. Како Бенет објашњава, „биографи и критичари се слажу да је Мерина преданост да учини супруга запаженим и његова дела значајним био једина, главна сила која је успоставила Шелијеву репутацију током периода када би он готово сигурно избледео у очима јавности”.<ref>Bennett, "Finding Mary Shelley", 300–301; see also Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 198; Bennett, ''An Introduction'', 110.</ref>