Бела IV — разлика између измена

19 бајтова уклоњено ,  пре 3 године
м
Разне исправке
м (Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci)
м (Разне исправке)
| држава_смрти = [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарско краљевство]]
| сахрањен =
| функција = Краљ Угарске
| владавина = [[1235]] — [[1270]].
| датум_крунисања =
'''Бела IV''' ({{јез-мађ|Béla IV}} [[1206]] — [[3. мај]] [[1270]].) је био краљ [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарске]] од [[1235]]. до 1270. године из династије [[Арпадовићи|Арпадовића]].
 
Бела је био син син краља [[Андрија II Арпадовић|Андрије II]] и Гертруде Меранске, али мајку су му убили [[МађарскаУгарска|мађарскиугарски]] племићи [[1213]]. године. Пет година након тога, [[1218]]. оженио се ћерком војводе из [[Ница|Нице]]. Са њом је имао четворо деце.
 
За време владавине Беле IV његову државу напали су [[Монголска инвазија Европе|Монголи]] [[1241]]. године. Бела је прво побегао у [[Аустрија|Аустрију]], а потом се скривао у далматинским градовима (најдуже у [[Трогир]]у). У то време многи далматински градови стекли су статус слободних краљевских градова. Када су се Монголи повукли Бела је почео да учвршћује државу градећи замкове и градове због евентуалног повратка Монгола.
 
Дошавши на власт после оца 1235. године, обрачунао се са верним очевим присталицама. Одмах је затворио очева верног властелина [[Ђула Кан|Ђулу Кана]] и наредио да се ослепи очев палат Дионисије. Одмах је извршио и ревизију поседа које је додељивао његов отац и спроводио је још неке врло омражене мере. Нови краљ је слугама зато одмах омрзнуо. Несигурном зато у сопственој краљевини, на ум му је пало да доведе оне Мађаре, који су остали у прапостојбини о којој се знало још из предања и летописа. Послао је једно посланство састављено од калуђера доминиканаца у прапостојбину некрштених Мађара и успешно су их нашли. Кад је Бела договорио с папом [[Папа Гргур IX|Гргуром IX]] њихово покрштавање и досељавање, послата је нова мисија [[1237]]. године. Међутим, већ је било касно, јер су могли само да сретну мађарскеугарске избеглице, које су бежале од [[Татари|Татара]], а ови свом силом навалили из Азије у Европске степе. Татари су још [[1223]]. године напали [[Кумани|Кумане]] и Русе и потукли их.
 
== Кумани ==
Бела IV је имао несрећу да дође на власт исте године кад је Татарски сабор (курултај) у граду [[Каракорум (град)|Каракоруму]] решио дасе дигне на пљачку и освајање Европе. У Европи, Кумани су већ били у рату са Татарима и страховита је била Татарска мржња према њима. Још је страховитија била моћ уједињених Татара. Кумани су тад били владари влашке равнице између Дунава и Карпата. У страху од надолазеће опасности Кумани су се окренули угарском краљу, коме су понудили да буде и њихов краљ. Бела IV се полакоми и назове краљем [[Кумани]]је и овим окрене Татаре против Угарске. [[Бату-кан|Бату кан]] је довео огромну војску на југ и исток Угарске границе, а онда најпре замолио краља Белу IV да му изручи његове крвнике Кумане, што је овај одбио. Бела IV је, веровао да ће му Кумани бити добра и јефтина војска против страних непријатеља, али и страх домаћим силницима. Поглавица свих Кумана Кутун прихватио да се крсти и живи у стану, али, наравно у стварности су Кумани остали језичници, дивљаци и номади, ван области мађарскогугарског суда. Радо се обилази чињеница да су многи Кумани крштени у хришћанској вери источног обреда, имали своје епископе који нису били подложни римској цркви. Само је мађарскиугарски краљ био над њима, па и он је владао преко куманског поглавице. Становништво и властела су их мрзели, а логично, и домаћа мађарскаугарска Црква. У овом стању почео је краљ да окупља своју бандеријалну војску, прогласио општу мобилизацију (мађ. обичај је био да коњаник по земљи носи носи крвави мач), местимично утврдио границе и позвао савезнике. Од странаца је дошао аустријски војвода Фридрих II Свађалица Бабенберг и од свег свог ангажмана у МађарскојУгарској одбрани, у зловољи Мађара на Кумане, само се свађао и изазивао Кумане око Будима на мегдан, а после се вратио кући не омастивши мача татарском крвљу.
 
Бату кан је напао домаћина својих непријатеља. Татарска војска је без муке прешла мађарскеугарске границе и преплавила земљу до [[Дунав]]а. Мађари су се тада, у најгоре време забавили питањем ко је крив за пропаст границе и кривили за то Кумане, па напали и убили куманског поглавицу Кундуна кад је пошао на саветовање код краља Беле IV. Сад су Кумани, да освете крв свог поглавице почели да кољу Мађаре, из МађарскеУгарске бежећи на безбедну равницу јужно од Дунава, око [[Браничево (тврђава)|Браничева]], где су многи и остали, а неки су се пробили чак до Егејског мора и ступили у војну службу ромејског цару. Краљ Бела IV је окупио коначно своју мађарскуугарску војску коју су савезници напустили и с татарском војском се сударио код реке Шај.
 
== Бој на Муха пустари ==
У боју на Муха пустари [[1241]]. године су Татари уништили сву мађарскуугарску војску. Краљев брат Голубан је смртно рањен, некако, на коњу, побегао у Чазму где је умро, па је сахрањен тајно да Татари не сазнају, у цркви бегина у Иванићу. Белу су у бекству спасли верни темплари, који су сви изгинули чувајући одступницу краљу. Бела је побегао у [[Пешта|Пешту]], па одатле код Фридриха II Свађалице, који га је ухапсио и држао заточеног док му није заложио три западне мађарскеугарске жупаније. Потом је дигао војску да их заузме и успео је, осим града Ђура, који му се није дао. Бела је из [[Загреб]]а тражио помоћ од ћесара Фридриха II Хоенштауфена, папе Григорија IX и краља француског Луја II, узалуд.
 
У [[Трансилванија|Ердељ]] је затим стигла друга татарска војска, коју је водио поглавица Кадан, у три колоне, заузела Бистрицу, Клуж и Велики Варадин и спојила се код Чанада на Муреш (река)|Муришу. У Варадину и Чанаду су извршили покољ, а варадинску катедралу спалили. Друга војска је из Шлеске упала на северозапад МађарскеУгарске кроз Моравску и Пољску. Ова није умела да узме тврде градове северне мађарскеугарске, али је успела да пређе залеђени Дунав и 1242. године упадне у западну МађарскуУгарску. Убивши архиепископа Угрина, краљевог канцелара, отели су краљевски печат и послали по заробљеним свештеницима у име краља Беле лажна писма одбеглима да се врате. Тако су многе намамили да страдају. Татари су све заробљене војнике одмах поклали, као и већи део мушкараца. Жене су силовали, а после силовања поклале би их татарске жене. Децу су, за вежбу у стрељању луком и стрелом, убијала татарска деца. Само за потребе снабдевања војске храном су нешто мало људи сачували, а после су и њих побили, пре него што су пошли назад. Татарски поглавица Кандан је гонио Белу и даље, до тврдога града [[Клис]]а, па до [[Сплит]]а. У том бекству су Краљу Бели IV умрле кћер Маргарита I и Катарина (сахрањене у сплитској катедрали). Носећа краљица се с мужем заједно, од страве Божије, заветовала да Богу посвети дете које у утроби носи. У Клису се породила, родивши кћер, Свету Маргариту. Побегли су у [[Трогир]] где им Татари нису могли ништа, због тога што је тврди град на острву, а Татари немају лађа, нити знају да ратују на мору. Кундун је хтео да преговара с грађанима Трогира да му издају краља, па је Бела с породицом седео у броду у трогирској луци, спремним на хитно испловљавање, ако му грађани постану неверни. Тада се коло среће окренуло у корист мађарскогугарског краља. Убрзо су се Татари повукли у далеке степе одакле су и дошли, да бирају себи новог великог кана, па су из МађарскеУгарске нагло отишли како су и дошли. За собом су оставили покољ, разарање и глад. Имали су обичај да зидају ``ћеле-куле“ окићене главама својих непријатеља, за уклин народу.
 
Вративши се, Бела IV је почео обнову упропашћене земље, пре свега подизао је тврђаве због одбране. Свуда је, због одбране земље, гледао да се дигне пуно тврђава, било да су слободних краљевских градова (варош) или слободних села (соботке) или да припадају краљу без ових слобода или да припадају некоме од краљевских слугу. Иако је ово утврђивање ојачало одбрану од спољног непријатеља, донело је да се осиле краљеве слуге. Позвао је преостале Кумане и њима и сродне [[Палоци|Палоце]] ({{јез-мађ|Palocok}}) и населио их у неколико области (куншага), на којима им је оставио слободу да живе по свом обичају, непосредно у милости краља. Највећи је био између Дунава и [[Тиса|Тисе]], па се сав тај крај од Пеште до [[Суботица|Суботице]] до данас зове Куншаг. Свог сина Стефана, будућег краља, је оженио кћерју Куманског поглавице Сајана. Кумани су прихватили све ове понуде. Насељени су углавном из околине Браничева, где су неколико пута дошли у сукоб са српским краљевима (Кр. Драгутин је потукао њихове поглавице Дрмана и Куделина).
 
У доба Беле је основан и провинцијал мађарскихугарских доминиканаца. Њима је подређен и први мађарскиугарски женски манастир Бегина, основан на Острву зечева, где се замонашила света Маргарита, ћерка Беле и његове супруге Марије Ласкарис. Родитељи су је одгајали у манастиру код Весприма, заветовали су је Богу, али их је папа ослободио од тог завета, кад је наишла добра прилика, да је удају за отокара II Пшемисловића. Међутим, на препоруку свог духовника, доминиканца, Маргаритата ипак одлучи да се замонаши. Од тада се прозове ово острво Маргитсигет, што значи Маргаритино острво. Касније је овде живела Јелисавета, кћер српског краља Драгутина, а и Катарина, жена српског краља Милутина, била је настојница тог манастира. Бела је у краљевство примио и фрањевце, који су прве манастире подигли у [[Столни Београд|Столном Београду]] и [[Острогон|Естергому]]. Брзо су постали толико популарни и утицајни, да су доминиканци имали да им препусте мисионарки посао у Босни и Влашкој. Бела је довео у краљевство 1238. године и картузијанце.
 
Сина Стефана је 1245. венчао милошћу младог краља, војводом Славоније, па потом Штајерске. Поставио га је 1257. године и да буде војвода Ердеља.
 
Избеглици пред Монголима, руском кнезу Чернигова Растиславу Михајловићу дао је кћер Ану и помогао му да узме Галич. Кад је Растислав пропао у боју на реци Сан код Јарослава потучен од војске Данила Романовића, Бела је с Данилом договорио удају своје ћерке Констанције за његовог сина Лава.
Покрет флагеланата се јавио међу Мађарима 1261. године. У таквим приликама се десило да острогрански каноник Јевсевије окупи пустињаке у краљевству и стави их под заштиту Св. Павла пустињака. Правила овог реда потврдио је папа Урбан IV 1263. године. Павлини су, дакле, монашки ред римске цркве, чија древност је у МађарскојУгарској. Отокару II Пшемисловићу је морао да 1261. уступи Шлеску, по праву које је овај водио од своје прве жене, Маргарите Бабенбершке. Отокар је требало да се жени са Светом Маргаритом, али се ова повукла у манастир. Иако је Отокар као удовац узео Кунигунду (Кингу) Растислављевић, Белину унуку, нису никад постали срдачни. У рату против Отокара на страни Беле IV, учествовао је и српски краљ Урош I Немањић (Урош је био на свадби млађег сина Беле IV, такође Беле 1264. године). Млади краљ Стефан, тражио је од оца уместо шлеског војводства, које је овај дао Отокару, да му уступи сву источну МађарскуУгарску. Ради тога, дигао је војску на оца, а споразумели су се у Пожуну да му отац уступи осим Ердеља и источну МађарскуУгарску до дунава и Срем (у Сремској Митровици је Стефан сместио свој двор и ковницу новца). Стефан је од 1263 до 1265. године био опет у сукобу са оцем. Иако су се на крају, измирили, Стефан је водио самосталну политику. Заратио је 1266. године заједно с бугарским царем Константином тихом против јакова Светислава, који је владао у Видину, освојио је град и тамо основао бановину, а прогласио се и краљем Бугарске.
 
Ради одбране краљевства је основао банате. Највећи банат је створио тако што је с ранију област бановине Влашке (Олтенија) проширио до Тисе, Мориша и Ердеља. Други банат је основао у Браничеву, трећи у Мачви (који је на управу дао својој кћери Ани и несрећном зету растиславу Михајловићу), а четврти у Сребреници.
 
{{низ
| пре=[[Андрија II Арпадовић|Андраш II]]
| списак=[[Списак угарских владара|МађарскиУгарски краљ]]<br />([[1235]] — [[1270]])
| после=[[Стефан V Угарски|Иштван V]]
}}
{{Commonscat|Béla IV of Hungary}}
== Породично стабло ==
{{Породично стабло
| име = Бела IV
|style=font-size: 90%; line-height: 110%;
|border=1
1.572.075

измена