Југословенска војска у отаџбини — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
Све сам урадијо ознаке: Визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 59:
'''Југословенска војска у отаџбини''' никада није била хомогена формација, већ је обједињавала разне формације које су осниване и деловале под различитим околностима. Заједничко им је било да су сви признавали [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]] за свог номиналног вођу. Након предаје [[Југословенска војска|Југословенске војске]] у [[Априлски рат|Априлском рату]] [[1941]], неки од преосталих војника са пуковником Драгољубом Михаиловићем су се почетком маја 1941. повукли из Босне у западну Србију са циљем да тамо наставе борбу против непријатеља. Михаиловић је за своју базу одабран висораван [[Равна гора|Равну гору]] на планини [[Сувобор]]. Одустао је од директне борбе против Немаца и усредсредио се на омасовљење своје организације, очекујући да ступи у акцију када буде јасно да се Немци повлаче. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био искусан официр из [[Први светски рат|Првог светског рата]].
Челнике организације чинили су официри са звањем војводе: генерал [[Мирослав Трифуновић]], војвода шумадијски, капетан [[Драгослав Рачић]], војвода поцерски, поручник [[Никола Калабић]], војвода опленачки, мајор [[Драгутин Кесеровић]], војвода копаонички, поручник [[Звонимир Вучковић]], војвода таковски, поручник [[Предраг Раковић]], војвода љубићки, капетан [[Душан Смиљанић]], војвода гружански, капетан Александар Саша
У [[Босна|Босни]]: поручник [[Урош Дреновић]] и [[Доброслав Јевђевић]].
Ред 81:
Истовремено са стварањем Михаиловићеве организације, организоване су и [[НОВЈ|партизанске]] формације под вођством [[КПЈ]]. За разлику од Михаиловићеве тактике, партизани су у лето 1941. повели активну борбу против окупатора и квислинга. Партизанском устанку у Србији прикључили су се и неке четнички командати, противно Михаиловићевим наређењима. Партизани су у Црној Гори на почетку имали великог успеха, али након гушења устанка почеле су се појављивати антикомунистичке групе под вођством официра бивше Југословенске војске и грађанских политичара који су нудили сарадњу Италијанима. На територији НДХ близу италијанске окупационе још раније је дошло до поларизације између партизана и српских националистичких група, које за разлику од партизана нису водиле борбу против Италијана, већ су од њих тражили заштиту од [[усташе|усташа]].
Између 1941. и [[1943]], четнике су подржавали западни савезници. Магазин [[Тајм (часопис)|Тајм]] је у чланку из [[1942]]. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у [[нацизам|нацистичкој]] окупираној [[Европа|Европи]]. Међутим, и [[Јосип Броз Тито|Титови]] партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и
Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупатором и усташама, фашистичким режимом [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]], са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.
Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 Срба би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника [[Вермахт]]а и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су на почетку сарађивали, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.
Четнички покрет је по духу био патриотски и ројалистички. Ипак, неки традиционални лидери попут Косте Пећанца већ током лета 1941. приклонили су се отвореној сарадњи са немачким окупатором.
Ред 103:
На овим основама Михаиловић је формулисао план по коме би његове трупе одржавале ред у Србији без присуства немачких трупа, уз дискретну немачку материјалну подршку. Тиме би Немцима био гарантован ред и мир док траје окупација, а ЈВуО би обезбедио премоћан положај на крају рата. Да би обезбедио повољну преговарачку позицију, Михаиловић је наредио општи напад на партизане почетком новембра 1941. На [[Састанак у Дивцима|састанку]] Михаиловића са немачким представницима у селу [[Дивци (Ваљево)|Дивци]] 11. новембра 1941, Михаиловићу је саопштен став немачке окупационе управе по којем су он и његове снаге стављене ван закона и да немачка управа није заинтересована за преговоре.
[[Датотека:Cetnik-2.jpg|мини|300п|Немачко саопштење [[1942]]. године]]
Немачка окупациона управа била је обавештена о контактима између [[Драгољуб Михаиловић|Михаиловићевих]] представника и квислиншке управе у [[Београд]]у током лета 1941. и показала спремност да прихвати легализацију Михаиловићевих одреда и интеграцију у окупациони систем као што је прихваћена легализација [[Коста Пећанац|Пећанчевих]] одреда.{{чињеница|date=08. 2016.}}
Четници су се крајем августа увучени у [[Устанак у Србији 1941.|устанак у Србији]] који је покренула КПЈ, супротно Михаиловићевим плановима.{{sfn|Петрановић|1992|pp=185-186}}{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}} Већ 31. августа [[Јадарски четнички одред]], под командом [[Веселин Мисита|потпуковника Веселина Мисите]], успео је да [[Битка за Лозницу 1941.|ослободи Лозницу]].{{sfn|Петрановић|1992|p=182}} По први пут од почетка [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]], један немачки гарнизон био је приморан на предају. После [[Лозница|Лознице]], борбе су настављене код [[Крупањ|Крупња]] и [[Бања Ковиљача|Бање Ковиљаче]]. У наредном периоду ослобођени су [[Ваљево]], [[Шабац]] и [[Крушевац]], а заједничким снагама комунисти и четници успели су да ослободе и [[Горњи Милановац]] 28. септембра. Заробљеници су упућени на [[Равна гора (висораван)|Равну Гору]], а затим у логор у селу Планиници.
| |||