Одлази у [[Париз]] [[1925]]. године где се упознаје [[Андре Бретон|Бретоном]], на чији наговор у петом броју часописа Надреалистичка револуција (La Revolution surrealiste) објављује са својом белешком „Вампира“ у преводу М. Фелера. Тако је први од српских авангардних песника ушао у најужи круг француских надреалиста ([[Андре Бретон]], [[Луј Арагон]], [[Пол Елијар]]), пре него што се у [[Београд]]у формирала надреалистичка група. Крајем године враћа се у [[Београд]] и до [[1928]]. се књижевно изузетно ангажује – објављује песничке књиге: „Крилато злато“ ([[1926]]), „Антена смрти“ ([[1927]]) и са Радом Драинцем „Две авантуристичке поеме“, а са Ристом Ратковижем поему „Левиатан“.
Поновни одлазак у [[Париз]] [[1928]]. године отвара нову страницу његовог књижевног ангажовања. Са Жаном Кариво и Дидом де Мајо покреће часопис „Diskontinuite“, сарађује у часописима: „Le Grand Jeu“ потом „Les Cahiers jaunes“, „Les CahiresCahiers de l’ Etoile”l’Etoile” и „Les Cahires du Sud“. Објављивао је критику и репортаже из париског живота у „Времену“ и „Правди“ под насловом „Париска хроника“. Објавио је неколико аутоматских надреалистичких текстова и причу „Конструкција једног сна“ ([[1927]]). Како за њега каже [[Предраг Палавестра]] у књизи „Јеврејски писци у српској књижевности“, радио је мало, лењо, без журбе и суревњивости, тако да је из прикрајка где се склонио успео да оствари боље и значајније дело него гласни првосвештеници српског надреализма. Иако је учествовао у првим надреалистичким подухватима у [[Париз]]у и [[Београд]]у, Мони де Були није био признат и прихваћен међу малобројним али моћним београдским надреалистима, окупљеним око [[Марко Ристић|Марка Ристића]]. Будући да је живео у [[Француска|Француској]], где је држао малу антикварницу у [[Париз]]у и само повремено објављивао понеки путопис у беогррадским дневним листовима, Мони де Були сматран је неком врстом отпадника из надреалистичког покрета. Пуних тридесет година ([[1938]] – [[1968]]) за њега се у књижевним круговима није ни знало, док га, после неколико мемоарских текстова у [[Политика (новине)|Политици]] ([[1966]]), пријатељи нису наговорили да објави књигу изабраних песничких и прозних текстова „Златне бубе“ ([[1968]]). Само неколико дана пре њене појаве из штампе Мони де Були је изненада преминуо у [[Париз]]у, тако да није дочекао да види своју књигу која га је посмртно на главна врата поново увела у српску књижевност.
