Други српско-турски рат — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Робот: додато {{Authority control}})
| губици2=3.400 мртвих и 4.000 рањених.
}}
'''Други српско-турски рат 1877-1878''', је рат [[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]] против [[Османлије|Османлијске Турске]] у циљу ослобађања јужних крајева и осигурања пуне независности Србије. Рат је трајао од 13. децембра 1877. до 5. фебруара 1878. године.<ref>[[Мала енциклопедија Просвета]], треће издање 1978. године, књига трећа (Р-Ш). стр. 293.
</ref>
[[Датотека:MilanIV.jpg|мини|Кнез Милан]]
 
 
Пуковник [[Сава Грујић]], министар војске, извршио је реорганизацију српске војске тако што је формирано пет корпуса: Шумадијски, са 15.500 бораца и 146 официра; Моравски, са 18.450 бораца и 118 официра; Тимочки, са 22.150 војника и 124 официра; Јаворски са 13.100 војника и 66 официра, и Дрински са 12.350 бораца и 54 официра. Почетком рата образована је и посебна Тимочко-зајечарска војска са 8.800 бораца. Србија је у рат са Турском ушла са 89.000 војника и 232 топа, а Турска са 85.000 редовних војника и неколико хиљада [[башибозук]]а и [[Арнаути|Арнаута]].
Председник владе у периоду 1876—1878. године био је [[Стевча Михаиловић]], а министар спољних послова [[Јован Ристић]].<ref>Историја српског народа, Пета књига, том први (Од Првог устанка до Берлинског конгреса, 1804-1878), pp. 394–421.</ref>
 
== Тополска буна ==
Док су трајале ове операције око Ниша, Тимочки и Шумадијски корпус су, под општом командом генерала Белимарковића, дејствовали према југоистоку, полазећи с [[Пандирало|Пандирала]]. Књажевачка војска, под командом потпуковника [[Јеврем Марковић|Јеврема Марковића]], 17. децембра заузела је стратешки положај [[Бабина глава]], а два дана касније и [[превој Свети Никола]]. После једне оштре борбе, 24. децембра ослобођена је [[Бела Паланка]]. Тиме је један од главних стратешких циљева српске команде био постигнут: Турци више нису могли да шаљу никакву помоћ из Босне, [[Албанија|Албаније]] и са Косова према Софији. Тада је успостављена веза српске и руске војске код [[Ћипровац|Ћипровца]]. Руска врховна команда тражила је наставак српског напада ка истоку.
 
Генерал Белимарковић наредио је да се нападне Пирот са три колоне. Крваве борбе вођене су 25. децембра на утврђеним положајима [[Нишор (Пирот)|Нишор]], што није дало резултате, па су наредних дана турски положају заокружени са неколико страна, а Турци, који су у Пироту имали јаке снаге (12 батаљона), 28. децембра у зору напустиле су град да не би биле потпуно блокиране. После ослобођења Пирота, јединице српске војске ослободиле су још и [[Кула (Бугарска)|Кулу]], [[Брезник]], [[Трн]] и [[Радомир (град)|Радомир]] и биле заустављене код [[Сливница (Бугарска)|Сливнице]] 5. јануара 1878. године на вест да су Руси заузели Софију.<ref>Историја српског народа, Пета књига, том први (Од Првог устанка до Берлинског конгреса, 1804-1878), pp. 394–421.</ref>
 
[[Датотека:Milojko Lesjanin 1876.png|Пуковник Лешјанин|мини]]
Првих дана јануара после ослобођења Пирота, српска Врховна команда је одлучила да се са што већим снагама нападне Ниш и да се уништи његова одбрана коју је сачињавало 5.000 војника са 267 топова, размештених на више добро утврђених положаја, нарочито око брда [[Виник]] северно и [[Горица|Горице]] јужно од Ниша. На одлуку је утицала и вест да се из [[Приштина|Приштине]] са 10-12 хиљада војника креће [[Хафиз-паша]] у помоћ опседнутом Нишу. Он је заиста успео да потисне српске снаге са Самокова и да им преотме Куршумлију, али даље није могао отићи.
 
За напад на Ниш, српска Врховна команда је прикупила четири дивизије шумадијске и моравске војске са 15.000 војника и 100 топова. Општи напад је почео 7. јануара, са главним ударом из југоисточног правца. Генерал Јован Белимарковић, са командног места у селу [[Бербатово|Бербатову]], непосредно је руководио овим борбама. После тродневних жестоких борби, када су освојена утврђења на Горици и на те положаје доведена српска артиљерија која је непосредно угрозила нишку тврђаву, Турци су пристали на преговоре о предаји. Командант Ниша [[Халил Зија-паша]] и мутесариф (управник града) [[Рашид-паша]] предали су град 10.јануара. Њихови војници напустили су град без наоружања и отпремљени су у правцу Софије и делом ка [[Врање|Врању]]. Трупе Шумадијског корпуса свечано су ушле у Ниш 12. јануара, а раздрагано становништво их је одушевљено дочекало. У Нишу је заплењено 267 топова, 13.000 пушака, 7,800.000 пушчаних метака, 20.000 топовских граната и друго. Два дана касније, у Ниш је стигла и српска Врховна команда на челу са кнезом Миланом.<ref>Ослобођење Ниша од Турака 1877. године, аутор Видосав Петровић, издање Народне новине, Ниш 1997. године.</ref>
 
== Ослобођење југа Србије и Врања. Крај рата ==
 
== Дипломатска борба за српска права ==
На седници српске владе одржаној 15. јануара 1878. године, закључено је да се при закључењу мира, од Турске затражи признавање српске независности и територија [[Стара Србија|Старе Србије]] (косовски [[вилајет]], нишки, призренски, скопски и новопазарски [[санџак]]) са додатком [[Видин]]а. Од аспирација према Босни и Херцеговини се одустало због енергичног противљења [[Аустроугарска|Аустроугарске]]. Територијални захтеви Србије су били одбијени како од Турске, тако и од савезничке Русије, која је Бугарској обећала Ниш, Пирот, Лесковац и Врање. Изузетним залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по [[Санстефански споразум|Сан-Стефанском споразуму]] (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]] (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и [[Мали Зворник]]. Србија је коначно постала независна држава.<ref>Историја српског народа, Пета књига, том први (Од Првог устанка до Берлинског конгреса, 1804-1878), pp. 394–421.</ref>
 
== Литература ==