Ана Радмиловић — разлика између измена

6.010 бајтова уклоњено ,  пре 3 године
м
нема резимеа измене
м
[[Категорија:Српски књижевници]]
[[Категорија:Српски новинари]]
 
 
Резиме :
 
Ана Радмиловић је имала много познаника, а мало правих пријатеља... Живот јој није био лак. Лако је само пустала људе у свој живот. Волела је људе. Пријатеље је доживљавала као чланове породице. Становала је приватно, није имала материјалну и стамбену сигурност. Лако се прилагођавала на промене, често се селила. Волела је Београд и живела је у скоро свим деловима града. Изнајмљивала је станове на по неколико месеци, није се дуго задржавала у њима. Тражила је неко своје место, неко уточиште, где би пустила корене све до своје смрти. Последње шта знам о њој јесте да је планирала Дини да обезбеди квалитетну негу у неком приватном дому, уколико је у томе успела, могуће је да је последње дане свог живота провела у сопственом стану, у којем је живела Дина. Волела је Косово и Метохију. Обожавала је људе са Косова, дивила се њиховом гостопримству, и одушевљавала пријатељским ставовима, са којима се сретала на Косову. Да уопште опстане у овом суровом свету, помагали су јој познаници и пријатељи, небројено пута, као и она њима. Била је хумана и, колико год је могла, трудила се да пружи подршку и помоћ, и исто тако је подршку и помоћ знала да прими. Тежила је да живи квалитетним животом, али јој материјална ситуација то ретко дозвољавала. Са Дином се није најбоље слагала. Патила је јер је Дина продала кућу коју су имали у Хрватској. Волела је да одлази на море и волела је да путује. Није имала подршку државе, нити је имала посао који би јој омогућио пристојан живот. Ана се променила од када је почела да води бригу о псу Педру, постала је још боља особа. Нажалост, после развода првог брака се није више удавала и није имала деце. Сви они, који су је иоле познавали, знају да је Ана имала нешто посебно, имала је толико простора за људе у својим пространствима, имала је толико књига, писала је, чувала је Зоранове белешке. Осећала је људску патњу и сама је патила. Са људима који су носили ожиљке се лако спријатељавала, они су јој били блиски, били су јој породица. Имала је разумевања за различитости и није људе делила ни по вери ни по нацији. Лако је улазила у свађе, али се лако и мирила са људима. Није волела „лажне пријатеље“, оне који су јој се приближавали због покојног оца, са намером да је истраже и боље упознају; њих је знала како да кажњава и надмудри, да их научи памети, како би сами схватили да она није само Зоранова ћерка, већ и своја. Умела је да им наплати радозналост, и то јој нико не треба замерити. Њено богатство представљале су њене успомене на лепе догађаје, као и њено писање. У материјалном смислу није поседовала вредне ствари. Али је зато имала себе и неколико правих пријатеља, који су били уз њу до последњег тренутка. Волела је речи, сналазила се са њима. Дружила се са речима, речи су јој постале и ослонац, и штит, и дом, и љубав. Вредност њених речи је непроцењива. Стално је нешто писала и волела да коментарише на друштвеним мрежама. Речи су јој доносиле мир. Ана је заслужила да се њени пријатељи и познаници окупе, и да ураде један заједнички пројекат са њеним статусима, текстовима, фотографијама које је она сачувала. Ана је заслужила да не буде заборављена, да се њена кућна библиотека придружи градској Народној библиотеци, да се сачувају њене ствари и изложе заједно са Зорановим, како би поштоваоци њеног лика и дела могли да виде њен рад, њену личност, њен живот.