м
Уклањање сувишних унутрашњих веза
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
|||
Ред 9:
Марчанска епархија је почевши од краја [[16. век]]а обухватала све православне [[Срби|Србе]] у Хабзбуршкој монархији, почевши од [[сењ]]ског приморја у Хрватској, преко тадашње Горње Славоније (Словиње), до западноугарских области и градова [[Ђер]]а и [[Коморан]]а на [[Дунав]]у.
Већ од половине [[15. век|15. вијека]], а нарочито послије битке на [[Мохачка битка|Мохачком Пољу]] ([[1526]]) и пада [[Лика|Лике]] и [[Крбава|Крбаве]] под Турке ([[1528]]), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве [[Хрватска|Хрватске]], а помало и у [[Крањска|Крањску]] и [[Штајерска|Штајерску]]. Прве знатније сеобе биле су [[1530]]. и [[1538]], из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и [[Жумберак (планина)|Жумберак]]. Главне сеобе биле су крајем [[16. век|16.]] и током [[17. век|17. вијека]], из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око
Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. Први српски владика на хабзбуршким подручјима у Вараждинском генералату био је [[Василије (митрополит пожешки)|Василије]], избегли [[Пожешка епархија|митрополит пожешки]] који је [[1595]]. године пребегао са турске на хабзбуршку страну.
Ред 15:
У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је [[1602]]. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око [[1609]], [[манастир Марча]] код Иванића, и [[манастир Лепавина]], око [[1636]], између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.
[[Марча]] је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је
Након његове смрти (1630), за новог марчанског владику је изабран [[Максим Предојевић]] (1630—1642) који је примио посвећење од српског патријарха и тиме потврдио опстанак православне марчанске епархије. И он је трпео притиске у циљу спровођења уније, као и његови наследници, који су упркос забранама налазили начин да приме посвећење од српског патријарха и православних епископа. Остали су постојани у православљу и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. До промена је дошло тек након уклањања владике [[Гаврило Мијакић|Гаврила Мијакића]] који је [[1671]]. године оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, те је стога затворен, а у тамници је и умро [[1686]]. године. Тада је државна власт онемогућила народ да изабере православног епископа и покушала је да му наметне правог унијату. То је био [[Павле Зорчић]] (1671—1685), који је био питомац римске пропаганде у Болоњи те је стога још у младости постао увјерени унијат. Такови су били и његови наследници, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између унијатских бискупа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили.
|