Марчанска епархија — разлика између измена

м
Уклањање сувишних унутрашњих веза
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза)
Марчанска епархија је почевши од краја [[16. век]]а обухватала све православне [[Срби|Србе]] у Хабзбуршкој монархији, почевши од [[сењ]]ског приморја у Хрватској, преко тадашње Горње Славоније (Словиње), до западноугарских области и градова [[Ђер]]а и [[Коморан]]а на [[Дунав]]у.
 
Већ од половине [[15. век|15. вијека]], а нарочито послије битке на [[Мохачка битка|Мохачком Пољу]] ([[1526]]) и пада [[Лика|Лике]] и [[Крбава|Крбаве]] под Турке ([[1528]]), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве [[Хрватска|Хрватске]], а помало и у [[Крањска|Крањску]] и [[Штајерска|Штајерску]]. Прве знатније сеобе биле су [[1530]]. и [[1538]], из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и [[Жумберак (планина)|Жумберак]]. Главне сеобе биле су крајем [[16. век|16.]] и током [[17. век|17. вијека]], из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око [[Сењ]]аСења, [[Огулин]]а, [[Карловац|Карловца]], [[Иванић]]а, [[Крижевци (Хрватска)|Крижеваца]], [[Копривница|Копривнице]] и [[Ђурђевац (Хрватска)|Ђурђевца]], као главних градова на [[Војна крајина|Крајини према Турцима]]. Њихови вође обично су већ прије прелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и Ускоцима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.
 
Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. Први српски владика на хабзбуршким подручјима у Вараждинском генералату био је [[Василије (митрополит пожешки)|Василије]], избегли [[Пожешка епархија|митрополит пожешки]] који је [[1595]]. године пребегао са турске на хабзбуршку страну.
У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је [[1602]]. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око [[1609]], [[манастир Марча]] код Иванића, и [[манастир Лепавина]], око [[1636]], између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.
 
[[Марча]] је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је [[1609]]. основао српски патријарх [[Јован Кантул]] за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. [[Вретанија]]), те је она тако називана све до почетка [[18. век]]а, али су је звали и марчанском и ускочком. Иако је епископ [[Симеон Вретања]] био постављен од стране патријарха Јована, на наговор и под притиском римокатоличког свештенства и војних власти отпутовао је [[1611]]. године у Рим на поклоњење папи. Пошшто је пристао да се поунијати, добио је условну потврду да буде бискуп "грчког обреда" чиме је положен камен темељац за настанак стогодишњих невоља за православне Србе у Хабзбуршким земљама. Међутим, по повратку из Рима, Симеон се нашао између две ватре. Са једне стране, државна власт и римокатолички бискупи су се надали да ће унија пустити корена у свештенству и народу, али убрзо се показало да је народ одлучан у намери да остане у православљу. Стога је Симеонова унија остала на речима, као његов појединачни чин. Временом се показало да ни он сам нема намеру да стварно спроводи унију у раздраженом народу.
 
Након његове смрти (1630), за новог марчанског владику је изабран [[Максим Предојевић]] (1630—1642) који је примио посвећење од српског патријарха и тиме потврдио опстанак православне марчанске епархије. И он је трпео притиске у циљу спровођења уније, као и његови наследници, који су упркос забранама налазили начин да приме посвећење од српског патријарха и православних епископа. Остали су постојани у православљу и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. До промена је дошло тек након уклањања владике [[Гаврило Мијакић|Гаврила Мијакића]] који је [[1671]]. године оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, те је стога затворен, а у тамници је и умро [[1686]]. године. Тада је државна власт онемогућила народ да изабере православног епископа и покушала је да му наметне правог унијату. То је био [[Павле Зорчић]] (1671—1685), који је био питомац римске пропаганде у Болоњи те је стога још у младости постао увјерени унијат. Такови су били и његови наследници, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између унијатских бискупа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили.
1.572.075

измена