Difference between revisions of "Криста Ђорђевић"

Рођена је [[16. мај]]а [[1892]]. године у [[Загреб]]у. Њен отац [[Светислав Шумановић]], био је пореклом из [[Шид]]а, син његовог рођеног брата био је познати сликар [[Сава Шумановић]]. Био је доктор правних наука, адвокат и политичар — руководилац Унутрашњег одјела Земаљске владе, народни посланик и подбан [[Краљевина Хрватска и Славонија|Краљевине Хрватске и Славоније]]. Мајка Катарина јој је умрла [[1895]]. године, када је имала три године. Школовала се у аустријским интернатима и студирала језике у [[Беч]]у.{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
 
После завршетка [[Први светски рат|Првог светског рата]], Криста се удала за лекара [[Ђурица Ђорђевић|Ђурицу Ђорђевића]], са којим је првих година брака обилазила многа места у Србији и помагала у пружању помоћи болесним и ратом унесрећеним људима. После стварања нове државе - [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]], они су се преселили у [[Београд]], где је њен супруг [[1920]]. године био један од оснивача и првих професора [[Медицински факултет Универзитета у Београду|Медицинског факултета у Београду]]. Криста је била веома образована - познавала је неколико светских језика, па је убрзо постала дворска дама [[Марија Карађорђевић|краљице Марије Карађорђевић]].{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
 
Она и њен муж, који је био један од омиљених професора на [[Медицински факултет Универзитета у Београду|Медицинском факултету]] и кога су студенти називали „студентском мајком“, били су веома богати и пошто нису имали деце били су добротвори даровитих уметника и сиромашних студената. Најпре су помагали младе даровите уметнике - сликаре, вајаре, песнике, међу којима је најпознатији био [[Сретен Стојановић]]. Криста је учествовала у изградњи уметничког [[Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић"|Павиљона „Цвијета Зузорић“]], на [[Калемегдан]]у и касније у раду тог Друштва, који је израстао у централну уметничку установу у Београду. Њихова кућа у улици Страхињића бана, која је страдала у [[Бомбардовање Београда (1941)|шестоаприлском бомбардовању Београда]], [[1941]]. године, била је украшена рељефом и скулптурама Стретена Стојановића, [[Тома Росандић|Томе Росандића]], [[Лојзе Долинар|Лојза Долинара]], [[Петар Палавичини|Петра Палавичинија]] и др. Такође у кући се налазио велики број уметничких слика, најзначајнијих југословенских сликара тога доба.
 
Поред помагања младих уметника, помагали су и сиромашне студенте медицине и Друштво медицинара, којим су у то време руководили студенти-комунисти. После смрти свог супруга Ђурице Ђорђевића (1885—1935), [[1936]]. године Криста је наставила да помаже сиромашне студенте. Дружећи се са студентима који су припадали [[Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету|револуционарном студентском покрету]], полако је и сама почела да прихвата њихове комунистичке идеје као своје морално опредељење. У то време је беснео [[Шпански грађански рат|грађански рат у Шпанији]] и Кристи се веома свидео [[Antifašizam|антифашистички]] дух младих студената. Преко дружења са истакнутим студентима-комунистима, а пре свега [[Иво Лола Рибар|Ивом Лолом Рибаром]] Криста је дошла у додир и са вођама тада илегалне [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ) - [[Јосип Броз Тито|Јосипом Брозом Титом]], [[Сретен Жујовић|Сретеном Жујовићем]], [[Родољуб Чолаковић|Родољубом Чолаковићем]] и др.
 
У зиму [[1938]]. године у њеном стану је илегално боравио Родољуб Чолаковић, делегат [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и она му је била веза са [[Савез комуниста Србије|Покрајинским коитетом КПЈ за Србију]]. У њеном стану је у два наврата боравио и Јосип Броз Тито, чији јој индентитет није био познат све до краја [[1942]]. године када га је препознала на једном плакату. Пријатељство са Титом, Кристу је увело у ред симпатизера КПЈ и тада је почела да чини услуге за Партију — на налогу КПЈ током 1940. године је неколико пута одлазила је у [[Париз]] и тамо преносила партијски новац, пошту и литературу.{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
Пријатељство са Јосипом Брозом Титом, Кристу је увело у ред симпатизера КПЈ и тада је почела да чини услуге за Партију - на налогу КПЈ одлазила је у [[Париз]] и тамо преносила партијски новац, пошту и литературу. Њена кућа у илици Страхињића бана је служила као илегални партијски пункт, а од [[1939]]. у овој куће је повремено боравио и сам Тито. Крајем фебруара [[1941]]. године Тито је Кристи, у коју је имао велико поврење, на чување дао већу количину златника које је добио од [[Коминтерна|Коминтерне]] за потребе КПЈ. Ови златници, као и радио-станица, која је служила за партијске потребе страдали су у бомбардовању. После рата, Криста је унајмила раднике који су детаљно раскопали рушевину њене куће и пронашли део нагорелих златника које је вратила Титу.
 
Пријатељство са Јосипом Брозом Титом, Кристу је увело у ред симпатизера КПЈ и тада је почела да чини услуге за Партију - на налогу КПЈ одлазила је у [[Париз]] и тамо преносила партијски новац, пошту и литературу. Њена кућа у илици Страхињића бана је служила као илегални партијски пункт, а од [[1939]]. у овој куће је повремено боравио и сам Тито. Крајем фебруара [[1941]]. године Тито је Кристи, у коју је имао велико поврењеповерење, на чување дао већу количину златника које је добио од [[Коминтерна|Коминтерне]] за потребе рада КПЈ. Ови златници, као и радио-станица, која је служила за партијске потребе страдали су у бомбардовању Београда, [[Хронологија радничког покрета и КПЈ 1941.#6. април|6. априла 1941.]] године. После рата, Криста је унајмила раднике који су детаљно раскопали рушевину њене куће и пронашли део нагорелих златника које јекоји су били претворени у један велики грумен злата помешан с малтером и угљенисан — и вратила их Титу.{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
Поред познанства са Јосипом Брозом Титом, Криста Ђорђевић је познавала и дружила се са многим значјаним личностима, својим савременицима - писцима, сликарима, вајарима, политичарима - Сретеном Стојановићем, [[Милош Црњански|Милошем Црњанским]], [[Милан Ракић|Миланом Ракићем]], [[Петар Коњовић|Петром Коњовићем]], [[Јован Бијелић|Јованом Бијелићем]], [[Сава Шумановић|Савом Шумановићем]] (''који јој је био брат од стрица''), [[Иван Рибар|Иваном Рибаром]], [[Слободан Јовановић|Слободаном Јовановићем]], [[Душан Симовић|генералом Душаном Симовићем]], [[Милан Грол|Миланом Гролом]], [[Момчило Нинчић|Момчилом Нинчићем]], [[Олга Карађорђевић|књегињом Олгом]] и др.
 
Поред познанства са Јосипом Брозом Титомкомунистима, Криста Ђорђевић је познавала и дружила се са многим значјанимзначајним личностима, својим савременицима - писцима, сликарима, вајарима, политичарима - Сретеном Стојановићем, [[Милош Црњански|Милошем Црњанским]], [[Милан Ракић|Миланом Ракићем]], [[Петар Коњовић|Петром Коњовићем]], [[Јован Бијелић|Јованом Бијелићем]], [[Сава Шумановић|Савом Шумановићем]] (''који јој је био брат од стрица''), [[Иван Рибар|Иваном Рибаром]] и његовом супругом [[Тоница Рибар|Тоницом]], [[Слободан Јовановић|Слободаном Јовановићем]], [[Душан Симовић|генералом Душаном Симовићем]], [[Милан Грол|Миланом Гролом]], [[Момчило Нинчић|Момчилом Нинчићем]], [[Олга Карађорђевић|књегињом Олгом]] и др.
Пошто јој је кућа била срушена, једно време на почетку окупације, [[1941]]. године је становала код свог великог пријатеља вајара Сретена Стојановића. У страху да је због веза са комунистима не ухапси [[Специјална Полиција Управе града Београда|Специјална полиција]], у лето 1941. године је прешла у село [[Страгари (Трстеник)|Страгаре]], код [[Трстеник]]а. Тамо је боравила код браће Светислава Тиле и Дулета Јовановића, који су били браћа њеног великог пријатеља - [[Драгослав Јовановић Шпанац|Драгослава Јовановића Шпанца]], бившег студента медицине и [[Југословени у Шпанском грађанском рату|учесника Шпанског грађанског рата]], који је тада био секретар Окружног комитета КПЈ за Крушевац и један од организатора устанка. Током боравка у Страгару Криста је одржавала везу са својим београдсим познаником и бившим студентом медицине Рацом Ђулаковићем, који је био секретар партијске ћелије у [[Велика Дренова|Великој Дренови]], као и са члановима Среског комитета КПЈ за Крушевац - Живадином Апостоловићем, Мијом Недељковићем и [[Добрица Ћосић|Добрицом Ћосићем]]. Она је слушала Радио Лонодон и Радио Москву и слала вести партизанима.
 
Пошто јој је кућа била срушена, једно време на почетку окупације, [[1941]]. године је становала код свог великог пријатеља вајара Сретена Стојановића. У страху да је због веза са комунистима не ухапси [[Специјална Полиција Управе града Београда|Специјална полиција]], у лето 1941. године је прешла у село [[Страгари (Трстеник)|Страгаре]], код [[Трстеник]]а. Тамо је боравила код браће Светислава Тиле и Дулета Јовановића, који су били браћа њеног великог пријатеља - [[Драгослав Јовановић Шпанац|Драгослава Јовановића Шпанца]], бившег студента медицине и [[Југословени у Шпанском грађанском рату|учесника Шпанског грађанског рата]], који је тада био секретар Окружног комитета КПЈ за Крушевац и један од организатора устанка. Током боравка у Страгару Криста је одржавала везу са својим београдсим познаником и бившим студентом медицине Рацом Ђулаковићем, који је био секретар партијске ћелије у [[Велика Дренова|Великој Дренови]], као и са члановима Среског комитета КПЈ за Крушевац - Живадином Апостоловићем, Мијом Недељковићем и [[Добрица Ћосић|Добрицом Ћосићем]]. Она је слушала Радио Лонодон и Радио Москву и слала вести партизанима.{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
Њена активност, као и сазнање да одржава везе са Драгославом Јовановићем Шпанцем, секретаром ОК КПЈ за Крушевац, у чијој је породичној кући становала упадала је у очи четницима, који су овим крајем завладали 1942. године. Штаб Друге трстеничке бригаде ЈВуО почетком 1943. године донео је одлику да убије Кристу јер је била партизански сарадник. Када је преко Шпанца сазнала за ову одлуку, одлучила је да сам оде у четнички Штаб и да се преда и да на тај начин поштеди страдања своје домаћине. У [[Милутовац]], где се налазио четнички Штаб, је отишла са својим домаћином Тилом Јовановићем и од четничког команданта, после позива да се код Владе у егзилу информишу о њој, добила гарнције да је слободна.
 
Њена активност, као и сазнање да одржава везе са Драгославом Јовановићем Шпанцем, секретаром ОК КПЈ за Крушевац, у чијој је породичној кући становала упадала је у очи [[Југословенска војска у отаџбини|четницима]], који су овим крајем завладали 1942. године. Штаб Друге трстеничке бригаде ЈВуО почетком [[1943]]. године донео је одлику да убије Кристу јер је била партизански сарадник. Када је преко Шпанца сазнала за ову одлуку, одлучила је да самсама оде у четнички Штаб и да се преда и да на тај начин поштеди страдања своје домаћине. У [[Милутовац]], где се налазио четнички Штаб, је отишла са својим домаћином Тилом Јовановићем и од четничког команданта, после позива да се код [[Владе Краљевине Југославије у егзилу|Владе у егзилу]] информишу о њој, добила гарнцијегаранције да је слободна.
После овога је напустила Страгаре и прешла најпре у [[Крушевац]], а потом у Београд, где је поново полуилегално становала код вајара Сретена Стојановића. Половином [[1944]]. године је напустила [[Београд у Народноослободилачкој борби|окупирани Београд]] и на позив Петра Стамболића прешла на [[Слободне територије у Народноослободилачком рату|ослобођену територију]] у [[Топлица (област)|Топлици]]. Крајем октобра 1944. вратила се у [[Београдска операција|ослобођени Београд]], а убрзо потом је била изабрана за прву председницу [[Антифашистички фронт жена|Антифашистичког фронта жена Србије]].
 
После овога је напустила Страгаре и прешла најпре у [[Крушевац]], а потом у Београд, где је поново полуилегално становала код вајара Сретена Стојановића. Половином [[1944]]. године је напустила [[Београд у Народноослободилачкој борби|окупирани Београд]] и на позив [[Петар Стамболић|Петра Стамболића]] прешла на [[Слободне територије у Народноослободилачком рату|ослобођену територију]] у [[Топлица (област)|Топлици]]. Одатле је авионом била пребачена у [[Бари]] на опоравак. Ту се поново сусрела са Титом и по његовом задатку отишла у [[Лондон]], где је од Владе у егзилу преузела [[Црвени крст]].{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}} Крајем октобра 1944. вратила се у [[Београдска операција|ослобођени Београд]], а убрзо потом је била изабрана за прву председницу [[Антифашистички фронт жена|Антифашистичког фронта жена Србије]].
После оснивања [[Организација уједињених нација|Организације уједињених нација]], [[1945]]. године као представник Југославије била је именована за сталног члана Социјалног комитета ОУН-а. Потом је била председник [[Црвени крст Србије|Црвеног крста Србије]] и на крају начелник Савезног комитета за културне везе са иностранством. У чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] формално је приступила тек [[1950]]. године.
 
После оснивања [[Организација уједињених нација|Организације уједињених нација]], [[1945]]. године као представник Југославије била је именована за сталног члана Социјалног комитета ОУН-а. Потом је била председник [[Црвени крст Србије|Црвеног крста Србије]] и на крају начелник Савезног комитета за културне везе са иностранством. У чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ) формално је приступила тек [[1950]]. године.
Била је 1960. године оснивач и први председник Друштва пријатеља [[Народни музеј (Београд)|Народног музеја у Београду]], коме је 1973. године поклонила све слике свог брата од стрица [[Сава Шумановић|Саве Шумановића]], као и друга уметничка дела из свог дома, међу којима су биле слике и скулптуре прикупљене поклонима самих аутора - Сретена Стојановића, [[Мило Милуновић|Мила Милуновића]], [[Предраг Милосављевић|Пеђе Милосављевића]], [[Марко Челебоновић|Марка Челебоновића]], [[Иван Табаковић|Ивана Табаковића]], [[Мића Поповић|Миће Поповића]] и др. И касније у пензионерским данима остала је у контакту са Јосипом Брозом Титом, који јој је сваке [[Нова година|Нове године]] слао корпу јужног воћа из врта на [[Национални парк Бриони|Брионима]]. Посећивали су је: [[Петар Стамболић]], [[Родољуб Чолаковић]] и [[Владимир Велебит]]. Нарочито је била присна са књижевником [[Добрица Ћосић|Добрицом Ћосићем]] и његовом породицом, са којима је у периоду од [[1947]]. до [[1957]]. становала заједно.
 
Била је [[1960]]. године оснивач и први председник Друштва пријатеља [[Народни музеј (Београд)|Народног музеја у Београду]], коме је [[1973]]. године поклонила све слике свог брата од стрица [[Сава Шумановић|Саве Шумановића]], као и друга уметничка дела из свог дома, међу којима су биле слике и скулптуре прикупљене поклонима самих аутора - Сретена Стојановића, [[Мило Милуновић|Мила Милуновића]], [[Предраг Милосављевић|Пеђе Милосављевића]], [[Марко Челебоновић|Марка Челебоновића]], [[Иван Табаковић|Ивана Табаковића]], [[Мића Поповић|Миће Поповића]] и др. И касније у пензионерским данима остала је у контакту са Јосипом Брозом Титом, који јој је сваке [[Нова година|Нове године]] слао корпу јужног воћа из врта на [[Национални парк Бриони|Брионима]]. Посећивали су је: [[Петар Стамболић]], [[Родољуб Чолаковић]] и [[Владимир Велебит]]. Нарочито је била присна са књижевником [[Добрица Ћосић|Добрицом Ћосићем]] и његовом породицом, са којима је у периоду од [[1947]]. до [[1957]]. становала заједно.
Умрла је [[1981]]. године у својој 89-ој години. Сахрањена је поред свог супруга Ђурице на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]].
 
Умрла је [[18. јул]]а [[1981]]. године у својојБеограду 89-оји години. Сахрањенасахрањена је поред свог супруга Ђурице на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]].{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
Једна је од особа којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману ''[[Пријатељи (роман)|Пријатељи]]''. У Ћосићевом сећању она је остала „у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа“.
 
Била је носилац бројних признања и одликовања, међу којима се истиче [[Орден Републике|Орден Републике са златномзлатним венцем]]. Њено име носи дечје одмаралиште Црвеног крста Србије у [[Баошићи]]ма, код [[Херцег Нови|Херцег Новог]].
 
Једна је од особа којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману ''[[Пријатељи (роман)|Пријатељи]]''. У Ћосићевом сећању она је остала „у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа“.{{sfn|Ћирковић|2009|p=182}}
 
== Референце ==