Светлост (оптика) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
додато 5.2 |
мНема описа измене |
||
Ред 783:
Ову врсту нестазмере између физичке јачине зрачења и привидног сјаја први је, половином 18. века забележио "отац фотометрије" Пјер Буге (Pierre Bouguer, 1698-1758), који је приметио да видљивост сенке на осветљеној површини не зависи од разлике у јачини зрачења, него од односа (количника) јачине зрачења. Другим речима, да дејство јачине светлости на око није сразмерно њеној јачини, него релативном нивоу зрачења.
==== Веберов закон ====
Узимајући за мерило дејства јачине светлости на око најмању приметну промену у сјају, немачки физиолог [[Ернст Вебер]] (Ernst Heinrich Weber, 1795 – 1878) установљава, на основу бројних мерења, општи закон - тј. закон који важи за сва чула - познат као [[Веберов закон]], по ком је најмања приметна промена у сјају (енг. increment threshold) сразмерна јачини физичког зрачења, или:
Линија 803 ⟶ 805:
У случају да је осетљивост ока логаритмичка, крива функције δI у логаритамском дијаграму је под углом од 45°, чији нагиб је, изражен као однос висине према дужини криве, једнак 1. По експерименталним подацима, ово је довољно приближно случај само у доњем делу распона фотопског (дневног) вида, док се у осталим деловима распона прилагодљивости ока нагиб (тачкаста линија), тј. облик осетљивости ока битно разликује.
==== Стивенсов закон ====
Пошто су потоњи експерименти потврдили неслагање са Вебер-Фечнеровим законом у знатном делу распона прилагодљивости ока, амерички физиолог Стенли Стивенс (Stanley Smith Stevens, 1906–1973), почетком друге половине 20. века, предлаже нови општи закон односа између јачине физичког подстицаја и његове чулне представе, познат као [[Стивенсов експоненцијални закон]] (енг. ''Steven's power law''). Општи облик закона дат је са:
Линија 821 ⟶ 825:
На доњем графу су криве које испуњавају оба емпиријска захтева. Ове криве се само приближно слажу са претпоставком Веберовог закона, и врло мало са претпоставком Де Врис-Роузовог закона, који је довољно применљив у врло ограниченом распону учесталости.
==== Распон прилагодљивости ока ====
У начелу, чулни одраз јачине светлости је сувише сложен да би се у потпуности описао логаритмичком функцијом, мада је она често довољно тачна за ту намену. Боље је описан експоненцијалном функцијом која, као што је раније поменуто, такође обухвата и логаритмички облик.
Линија 836 ⟶ 842:
Ниво осветљености је, посредно, битан чинилац у способности ока да уочи контраст. На ниском нивоу осветљености - ноћни, или скотопски ниво - пријемне ћелије за светлост су штапићи, чији су раздвојна моћ и способност опажања контраста знатно нижи него у условима дневне светлости - такође зван фотопски ниво - кад улогу пријемних ћелија преузимају чепићи. У прелазном нивоу осветљености између ова два, - вечерњем или мезопском нивоу - активни су и штапићи и чепићи, и осетљивост на контраст је између дневне и ноћне осетљивости.
Уобичајен начин изражавања нивоа контраста у оптичким склоповима је пренос висине контраста паралелних тамних и светлих линија са синусоидним распоредом зрачења. Математички израз преноса, који се по правилу представља у графичком облику, познат је као [[Функција оптичког преноса |функција преноса висине]]. У случају ока, сложеност физиолошких процеса у пријемним ћелијама, и мождане активности у обради сигнала које оне достављају, чине немогућим да се до способности уочавања коконтраста људског ока дође непосредним прорачунима. Уместо тога, користе се емпиријска мерења ове способности на низу тамних и светлих синусоидних линија, по чему се у резултате мерења уклапа крива, која преставља приближну промену граничне најнижег видљивог контраста за сваку учесталост, тј. за различите величине линија на мрежњачи
[[File:КОНТРАСТ ОСЕТЉИВОСТ ОКА2.png|thumb|Слика 47: ФУНКЦИЈА ОСЕТЉИВОСТИ ОКА]] Слика десно представља функцију осетљивости ока на контраст за најнижи ниво контраста у дневним (скотопским), вечерњем (мезопским) и ноћним (скотопским) условима.
На пример, на 10 циклуса/степену (6' ширина линије) најнижи видљив контраст је 0.6-0.7% за фотопски, 1-2% за мезопски, и 10-15% за скотопски вид. Највиша осетљивост је за ~9' ширину у фотопским условима, док се у мезопским и скотопским условима она помера ка ширим линијама. Истовремено, највиша осетљивост се смањује са 0,3-0,4% за фотопски вид до испод 1% за мезопски, и око 6% за скотопски. Гранична раздвојна моћ, у пројектованом пресеку криве са водоравном скалом, се такође битно смањује са смањењем осветљења.
Линија 848 ⟶ 856:
До извесне мере, светлоћа се може описати као релативан сјај, али је сложенија од тога. Не само да површине истог релативног односа у сјају могу изгледати врло различито са различитим позадинским и/или околним осветљењем, него ће, због промена у раду пријемних ћелија мрежњаче, слика са истим релативним односима сјаја изгледати другачије на битно различитим нивоима сјаја. Присуство боја само чини цео процес пресликавања ока сложенијим.
[[File:СВЕТЛОЋА.png|thumb|Слика
Слика десно показује примере светлоће. Лево је тзв. изазивање светлоће (енг. lightness induction) које показује како се изглед квадрата и линија истог сјаја мења са сјајем подлоге. Слика у средини су тзв. саставне пруге (енг. match bends), где око ствара привид траке другачијег сјаја дуж линије где се спајају две површине различитог сјаја. Лево је сложенији облик неслагања у пресликавању (енг. Herman grid), где око насумично ствара црне тачке у пресецима светлих линија.
| |||