Хозроје II — разлика између измена

Хозроје -{I}- (ум. 579), деда Хозроја -{II}-, раскинуо је мировни уговор из 562. године склопљен још са византијским царем [[Јустинијан I|Јусинијаном]]. Разлог томе јесте одбијање [[Јустин II Млађи|Јустина II]] да плаћа данак персијском цару. Године 572. избио је жесток и дуготрајан рат. Хозроје -{I}- је напао Јерменију, стратегијски и трговински важну земљу, запосео тврђаву Дару на реци Еуфрату и опустошио већи део Антиохије. Године 579. започети су мирновни преговори, који су, међутим, прекинути смрћу Хозроја -{I}-.<ref name="Rome and Persia in Late Antiquity41-43">{{Cite book |first=Beate|last=Dignas|first=Beate|coauthors=Winter, Engelbert|title= Rome and Persia in Late Antiquity: Neighbours and Rivals|year= 2007| publisher= Cambridge University Press|location= Cambridge |language= {{en}}|pages=41-43}}</ref><ref name="Острогорски">{{Cite book |first=Георгије|last=Острогорски|first=Георгије|title= Историја Византије|year= 1998| publisher= Народна књига-Алфа|location= Београд |language= {{sr}}|pages=97, 116-118}}</ref>

Син Хозроја -{I}-, Хормизд (''или'' Ормизд) -{IV}- (ум. 590) није пристао да се одрекне плодова очевих освајања, тако да се рат наставио. Међутим, у исто време, царство се суочило и са другим непријатељима. Поједина арапска племена упала су у доњи Ирак пљачкајући и палећи све пред собом. Било на подстрек Византинаца или чисто ради плена, са истока су ударили Турци, продрвши у североисточне провинције царства. Способни и енергични персијски војсковођа, Бахрам Чобин (ум. 591?), супротставио се Турцима које је натерао да плаћају трибут и шаљу војне контигенте (588/9). Након тога, исти је послат на Кавказе да одбије навалу номада, по свему судећи Хазара. И ту је изгледа био успешан, упркос недостатку извора који би то потврдили. Најзад, свршивши ствари на истоку и северу, могао се супротставити Византијском царству. Међутим, претрпео је озбиљне поразе код Нисибиса (данашњи Нусајбин, југоисточна Турска) и на реци [[Аракс]] 589. г.<ref name="Rome and Persia in Late Antiquity41-43"/><ref name="Persia163-65">{{Cite book |last=Jackson|first=Peter|last=Jackson|coauthors= Lockhart, Laurence|title= The Cambridge history of Iran, Vol. 6: The Timurid and Safavid periods|year= 2003| publisher= Cambridge University Press|location= Cambridge |language= {{en}}|pages=163-65}}</ref>

Хозроје је покушао да се споразуме са вођом побуњеника, Бахрамом, који је био у близини Ктесифона када се збило горе поменуто. Пошто никако није могао да се погоди с њим, преостало му је ништа друго но да се припреми за борбу. Две војске су се састале код Хулвана (крајњи западни део данашњег Ирана), али се нису сукобиле. Увидевши да нема никаквих изгледа да порази Бахрама, Хозроје је био принуђен да се повуче натраг у Ктесифон, да би одатле кренуо ка Источноримском царству. Прашавши Еуфрат наишао је на једно светилиште у Киркезију, где је примљен срдачно. Одатле је послао писму цару [[Маврикије|Маврикију]] (582 — 602) тражећи од њега помоћ. Након што се консултовао са својим саветницима, Маврикије му је упутио формалан позив на двор, обећавши му да ће поступати с њим као с рођеним сином. Предвиђено је чак да ће бити пуштени и заробљени Персијанци.<ref name="Rome and Persia in Late Antiquity41-43"/><ref name="Persia163-65"/><ref name="Kaveh249">{{Cite book |last=Kaveh|first= Farrokh|last=Kaveh|title= Shadows in the desert: ancient Persia at war|year= 2007| publisher= Osprey Publishing |location= Oxford & New York|language= {{en}}|pages=249-50}}</ref>

Посредовањем Маврикија, Хозроје је враћен на престо. Маврикијева подршка Хозроју осигурала је једно време мир између Византије и Персије. Цар је чак поверио свог старијег сина Теодосија персијском владару када га је угрозио [[Фока (византијски цар)|Фока]], а овај је са своје стране држао Грке за телесну гарду и оженио се његовом ћерком Маријом.<ref name="WilliamSmith">{{Cite book |editor=William Smith.|title= Dictionary of Greek and Roman antiquities, Vol. 3|year= 1870| publisher= C.C. Little and J. Brown; [etc.]|location= Boston [London, printed] |language= {{en}}|pages=721}}</ref><ref>{{Cite book |last=Brosius|first=Maria|last= Brosius|title= The Persians: an introduction|year= 2006| publisher= Routledge|location= London|language= {{en}}|pages=157-58}}</ref><ref>{{Cite book |last=Wilhelm|first=Baum|last= Wilhelm|title= Christian, queen, myth of love, a woman of late antiquity, historical reality and literary effect|year= 2004| publisher= Gorgias Press LLC.|location= New Jersey|language= {{en}}|pages=24-26}}</ref>

Међутим, када се Маврикијев убица Фока прогласио за цара, Хозроје је сазнавши за то дао византијског амбасадора бацити у тамницу. Потом је објавио Византији рат, наступајући као осветник убијеног цара.<ref name="WilliamSmith"/> Заправо, стваран разлог била је тежња да се успостави некадашња моћ изгубљена миром из 591. г.<ref>{{Cite book |last=Whitby|first= Michael|last= Whitby|title= Rome at war: AD 293-696|year= 2002| publisher= Osprey Publishing|location= Oxford & New York|language= {{en}}|pages=60-61}}</ref> Прве две године рата (603—605) прошле су једнолично, али је предност била несумњиво на страни Персијанаца. Године 605. отпочела је серија блиставих победа. Те године је пала Дара, јака тврђава са десне обале Еуфрата. Њеним падом сломљена је византијска погранична одбрана. Персијској војсци прокрчен је пут за Малу Азију. Запоседнути су Турабдин, Хесен-Кефас, Мардин, Кафертута и Амида (606), затим Кара, Ресена и Едеса (607), а напослетку (608) и Хијерапољ, Кенесерин, Берхеја (данас Алепо). Године 609. Персијанци су заузели Саталу и Теодосиопољ, опустошили Кападокију и угрозили Цезареју. Недуго потом заузели су Фригију и Галатију. Године 611. заузели су Антиохију и Апамеју, а Цезареја је након дуготрајне опсаде пала 612. године. Након тога, један за другим, уследили су падови Дамаска (613), Јерусалима (614), Пелузијума и Александрије (616). Халкедон је нападнут 616, а освојен наредне 617. године. Цариград се нашао директно угрожен са свих страна. Авари су подстицани да нападну из Тракије. Персија се простирала од Систана (источни Иран) до Босфора, и од Кавказа до Сијене (данас Асуан). Чак су се нека егејска острва, попут Родоса, потчинила њеној власти. <ref>{{Cite book |last=Rawlinson|first= George|last= Rawlinson|title= A Manual of Ancient History, from the Earliest Times to the Fall of the Sassanian Empire|year= 1880| publisher= The Clarendon press|edition=2nd edition|location= Oxford|language= {{en}}|pages=592-93}}</ref> Овај успех Хозроје је постигао захвљајући срчаношћу својих војника, али и Фокином лошем потезу при избору генерала који нису дорасли ситуацији и уклањању способног Нарзеса са места команданта.<ref name="WilliamSmith"/>

Сасанидска Персија достигла је свој врхунац за време владавине Хозроја -{II}-, такође познатог и као Парвиз (Победник). Њему је пошло за руком да прошири царство на све оне области које су пре једанаест векова биле под [[Дарије I|Даријем Великим]]. Међутим, ово његово дело имало је за собом две негативне последице. Прва је била његов претеран осећај поноса и самоважности, што га је довело до тога да искида [[Мухамед]]ово писмо и да себе замало не прогласи богом.<ref name="Habibollāh175">{{Cite book |last=Āyatollāhi|first= Habibollāh|last= Āyatollāhi|title= The book of Iran: the history of Iranian art|year= 2003| publisher= Center for International Cultural Studies|location= Teheran|language= {{en}}|pages=175}}</ref> Наиме, шесте године по Хиџри (628) Мухамед је послао писмо Парвизу позивајући га да се преобрати у нову веру. Хозроје је поцепао писмо и наредио Бадану, персијском намеснику у Јемену, да му доведу тобожњег пророка у Ктесифон (''Желе да угасе свјетло Алахово устима својим, а Алах је Тај који усавршава свјетло Своје, макар мрзли невјерници.'' [http://www.kuran.putvjernika.com/component/mlivo/?action=viewayat&surano=61&min=0&show=10 61:8]) Кад су Баданови људи пристигли Мухамеду, овај им је наводно рекао да је Хозроје избоден на смрт, да је његов трбух распорен баш онако као што је он, Хозроје, поцепао пророково писмо. Такође, прорекао им је да ће Персија пасти пред налетом муслимана.<ref>{{Cite book |first= Michael M. J.|last= Fischer|coauthors=Abedi, Mehdi|title= Debating Muslims: cultural dialogues in postmodernity and tradition |year= 1990| publisher= Univ of Wisconsin Press|location= Madison, WI [etc.]|language= {{en}}|pages=193-94}}</ref> Друга последица је била његово отуђење не само од народа који је морао да сноси све тегобе рата и његове раскалашности, него и од његових најбољих људи којима дугује извојевани успех.<ref name="Habibollāh175"/>

Међутим, попут свог деде, Хозроја -{I}-, и Хозроје -{II}- Парвиз је остао запамћен у иранском народном предању, али са доста другачијом репутацијом. Био је чувен по раскошности и неумерености у дворском начину живота, због чега је изнуђивао висок порез од својих поданика. Податке о царским лововима у којима је узело учешће стотину птица и осталих животиња, заједно са хиљаду соколара и робова, потврђује камени рељеф у Таквасану. Његова веза са прелепом јерменском принцезом Ширином, због које је дао изградити последњу велику персијску палату у Квасриширину (крајњи западни део данашњег Ирана), инспирисала је настанак чувене персијске љубавне приче ''Романсе о Хозроју и Ширини'', коју су обрадили многи персијски песници. Ширина је била хришћанка, а Хозројева политика верске толеранције према хришћанским заједницама у Персији је била једна више него занимљива црта његове владавине.<ref>{{Cite book |first= Rowena|last= Rowena Loverance|title= Byzantium|year= 2004|edition=3rd edition| publisher= The British Museum [etc.]|edition=2nd edition|location= London|language= {{en}}|pages=39}}</ref>

* {{Cite book |ref= harv|first= Rowena|last= Rowena Loverance|title= Byzantium|year= 2004|edition=3rd edition| publisher= The British Museum [etc.]|edition=2nd edition|location= London|language= {{en}}|pages=39}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Āyatollāhi|first= Habibollāh|last= Āyatollāhi|title= The book of Iran: the history of Iranian art|year= 2003| publisher= Center for International Cultural Studies|location= Teheran|language= {{en}}|pages=175}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Dignas|first=Beate|last=Dignas|coauthors=Winter, Engelbert|title= Rome and Persia in Late Antiquity: Neighbours and Rivals|year= 2007| publisher= Cambridge University Press|location= Cambridge |language= {{en}}|pages=41-43}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Острогорски|first=Георгије|last=Острогорски|title= Историја Византије|year= 1998| publisher= Народна књига-Алфа|location= Београд |language= {{sr}}|pages=97, 116-118}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Jackson|first=Peter|last=Jackson|coauthors= Lockhart, Laurence|title= The Cambridge history of Iran, Vol. 6: The Timurid and Safavid periods|year= 2003| publisher= Cambridge University Press|location= Cambridge |language= {{en}}|pages=163-65}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Kaveh|first= Farrokh|last=Kaveh|title= Shadows in the desert: ancient Persia at war|year= 2007| publisher= Osprey Publishing |location= Oxford & New York|language= {{en}}|pages=249-50}}

* {{Cite book |ref= harv|editor=William Smith.|title= Dictionary of Greek and Roman antiquities, Vol. 3|year= 1870| publisher= C.C. Little and J. Brown; [etc.]|location= Boston [London, printed] |language= {{en}}|pages=721}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Brosius|first=Maria|last= Brosius|title= The Persians: an introduction|year= 2006| publisher= Routledge|location= London|language= {{en}}|pages=157-58}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Wilhelm|first=Baum|last= Wilhelm|title= Christian, queen, myth of love, a woman of late antiquity, historical reality and literary effect|year= 2004| publisher= Gorgias Press LLC.|location= New Jersey|language= {{en}}|pages=24-26}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Whitby|first= Michael|last= Whitby|title= Rome at war: AD 293-696|year= 2002| publisher= Osprey Publishing|location= Oxford & New York|language= {{en}}|pages=60-61}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Rawlinson|first= George|last= Rawlinson|title= A Manual of Ancient History, from the Earliest Times to the Fall of the Sassanian Empire|year= 1880| publisher= The Clarendon press|edition=2nd edition|location= Oxford|language= {{en}}|pages=592-93}}

* {{Cite book |ref= harv|first= Michael M. J.|last= Fischer|coauthors=Abedi, Mehdi|title= Debating Muslims: cultural dialogues in postmodernity and tradition |year= 1990| publisher= Univ of Wisconsin Press|location= Madison, WI [etc.]|language= {{en}}|pages=193-94}}