Никола I Горјански — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
м
м (Разне исправке; козметичке измене)
'''Никола I Горјански''', такође познат и као '''Никола I Гара'''<ref>Историјска енциклопедија</ref> или '''Никола Горјански Старији''' ([[Мађарски језик|Мађарски]]: Garai I Miklós; око 1325. - 25. јул 1386.) је био [[Мачванска бановина|мачвански бан]] (1359-1375) и угарски [[Надор (титула)|палатин]] (1375-1386). Био је један од водећих угарских барона током владавине [[Угарско краљевство|угарског]] краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]. Истакао се у грађанском рату у Угарској стајући на страну краљице [[Марија Угарска|Марије]] и њене мајке [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]]. Погубљен је 1386. године.
 
== Успон ==
[[Датотека:Louis I (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Лајош Анжујски]]
Никола Горјански је био син [[Андрија Горјански|Андрије Горјанског]] и његове супруге, ћерке Ласла Невнаија. Рођен је око 1325. године<ref>Markó 2000, p. 219.</ref>. Његов стриц, [[Павле Горјански]], био је мачвански бан од 1320. до 1328. године и један од водећих угарских барона током владавина [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]<ref>Engel 1996, p. 27.</ref>. Николина каријера отпочела је 1359. године када га је Лајош поставио за мачванског бана<ref>Engel 2001, p. 189.</ref>. Као мачвански бан, Никола је дошао на чело [[Бачко-бодрошка жупанија|Бачко-бодрошке]], [[Барањска жупанија (бивша)|барањске]], [[Сремска жупанија|сремске]], [[веспремска жупанија|веспремске]] и жупаније [[Валкошка жупанија|Валко]]<ref>Engel 1996, p. 28.</ref>. Никола је 1369. године предводио угарску војску против [[Владислав I Влашки|Владислава I Влашког]] који је подигао устанак против Лајошеве власти и поразио угарску војску предвођено трансилванским војводом [[Никола Лакфи|Николом Лакфијем]]<ref>Markó 2000, p. 219.</ref>.
Никола Горјански је 1375. године учествовао у првој угарској [[Османско-угарски сукоби|кампањи]] против Османлија. Турска војска поражена је у Влашкој<ref>Markó 2000, p. 219.</ref>. Подржан од стране Лајошеве супруге, [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]], Никола је 1376. године постављен за палатина<ref>Engel 2001, p. 4.</ref>. Истовремено је постао и жупан (испан) [[Пожунска жупанија|Пожуна]], [[Чанадска жупанија|Чанада]], [[Ковинска жупанија|Ковина]], [[Карашко-северинска жупанија|Карашко-северинске]] и [[Тамишка жупанија|Тамишке жупаније]]<ref>Engel 2001, p. 173</ref>. Горјански је потиснуо све оне који су се противили његовом успону, попут трансилванијског војводе [[Стефан Лакфи|Стефана Лакфија]]. Стефан је пао у немилост краља док је био на ходочашћу у Светој земљи. Са друге стране, један од Николиних савезника, [[Димитрије од Острогона|Димитрије]], постао је 1378. године надбискуп Острогона и кардинал, иако је највероватније рођен у сељачкој породици<ref>Engel 2001, p. 189</ref>.
 
== Оснос са српском државом ==
Брз успон [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]], наследника [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]], након 1367. године приписује се помоћи коју му је пружио мачвански бан<ref>ИСН (1999), стр. 593-4</ref>. У [[Дубровачка република|дубровачким]] документима Никола Алтомановић је "велики пријатељ Николе Горјанског"<ref>Михаљчић (1989), стр. 159</ref>. Горјански је дошао у сукоб и са [[Санко Милтеновић|Санком Милтеновићем]] што је довело до сукоба између угарског краља Лајоша и босанског бана [[Твртко I|Твртка]] (1364). [[Мавро Орбин]] у свом "Краљевству Словена" пише да је Лајош подстакао стварање савеза између Твртка и [[Моравска кнежевина|моравског]] кнеза [[Лазар Хребељановић|Лазара Хребељановића]] против Николе Алтомановића када се жупан удружио са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] и [[Балшићи|Балшићима]]ма у нападу на Котор, Дубровник и Драч (1372). Лајош је Твртку и Лазару ставио на располагање 1000 војника мачванског бана Николе Горјанског<ref>Динић (1932). стр. 25-6</ref>. Истовремено је Никола Горјански уговорио брак између свог малолетног сина [[Никола II Горјански|Николе II]] и Лазареве ћерке [[Теодора Лазаревић|Теодоре]]. Није у потпуности разјашњено када се Теодора удала за Николу Горјанског Млађег. [[Иларион Руварац]] је претпостављао да је венчање обављено 1378/9. године. [[Миодраг Пурковић]] је прихватио мишљење Руварца док је [[Раде Михаљчић]] сматрао да је до брака дошло годину или две након што се Теодорина сестра [[Драгана Лазаревић Шишман|Драгана]] удала за Александра, сина бугарског цара [[Јован Шишман|Јована Шишмана]] (1386). Уколико је Руварчева претпоставка тачна, Лазареве родбинске везе могле су бити мотив за уплитање Лазара у грађански рат у Угарској који је избио након Лајошеве смрти<ref>Пурковић (1957), стр. 105</ref>. Ипак, Никола Горјански Старији је био и главни саветник краљице [[Марија Угарска|Марије]] коју су 1386. године погубиле управо присталице [[Анжујци|напуљске]] странке.
 
== Грађански рат у Угарској ==
[[Датотека:Mary (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Марија Угарска]]
Лајош је умро 11. септембра 1382. године. Марија, његова ћерка, наследила га је на престолу. [[Јелисавета Котроманић|Јелисавета]], Маријина мајка, је деловала као регент. Краљевством су фактички управљали Никола Горјански и кардинал Димитрије<ref>Engel 2001, p. 195</ref>. Горјански је затворио свог последњег моћнијег противника, Петра Кудара, владара Галиције, оптужујући га за издају. Регентство Јелисавете изазвало је незадовољство у племству. Иступила су барем тројица претендената на круну<ref>Engel 2001, pp. 195-196</ref>. Једна фракција, предвођена [[Ivan Paližna|Иваном Палижном]], хоспиталским игуманом Вране, стала је на страну [[Карло III Напуљски|Карла III Напуљској]], последњег мушког припадника династије Анжујаца. Друга фракција, предвођена [[Никола Шћећи|Николом Шћећијем]], подржала је [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]], [[Маркгрофовија Бранденбург|маркгрофа Бранденбурга]] и вереника Марије Угарске<ref>Kontler 1999, p. 101</ref>. Трећу фракцију представљали су Јелисавета Котроманић и Никола Горјански. Они су желели да вере краљицу Марију за [[Луј I од Орлеана|Луја I од Орлеана]], сина француског краља [[Шарл V Мудри|Шарла V]] и [[Џоана Бурбон|Џоане Бурбон]]<ref>Engel 2001, p. 196</ref>.
 
 
== Смрт ==
Жигмунд се оженио Маријом октобра исте године. Карло Напуљски је, у међувремену, наставио своју инвазију. Његове присталице прогласиле су га за краља. Жигмунд је схватио снагу свог противника те је напустио Угарску. Карло је крунисан за угарског краља 31. децембра 1385. године. Никола Горјански је остао упамћен по томе што је храбро бранио краљицу Марију и њену мајку Јелисавету од [[Хорвати|Хорвата]] ([[Петар Хорват|Петра]] и Павла) који су послати да их заробе. Због тога је погубљен 25. јула 1386. године<ref>Kontler 1999, p. 101</ref><ref>Engel 2001, p. 197</ref>.
 
== Потомство ==
Никола Горјански је имао четворо деце:
* [[Никола II Горјански]] (око 1367 - 1433), палатин (1402-1433), зет Жигмунда Луксембуршког<ref>Markó 2000, pp. 219-220</ref>.
* Доротеја (умрла 21. априла 1425), удата за [[Никола Франкопан|Николу Франкопана]], бана Далмације и Хрватске<ref>Markó 2000, p. 312</ref>.
 
== Референце ==
{{Reflist|3}}
 
== Извори ==
* Раде Михаљчић, Крај српског царства, Издавачко-графички завод, Београд (1989), друго издање
* Михаило Динић, О Николи Алтомановићу, Друштвени и историјски списи 40, Београд (1932)
* Engel, Pál (1996). ''Magyarország világi archontológiája, 1301–1457, I.'' ("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. ISBN 963-8312-44-0.
* Engel, Pál (2001). ''The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526''. I.B. Tauris Publishers. ISBN 1-86064-061-3.
* {{Cite book |ref= harv|last=Fine, |first=John V.Van A.Antwerp|authorlink=Џон (1994).ван Антверп ''Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth&nbsp; Century to the Ottoman Conquest''|url=http://books.google. The com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press. ISBN |isbn=978-0-472-08260-4.5}}
* Kontler, László (1999). ''Millennium in Central Europe: A History of Hungary''. Atlantisz Publishing House. ISBN 963-9165-37-9.
* Markó, László (2000). ''A magyar állam főméltóságai Szent Istvántól napjainkig: Életrajzi Lexikon'' ("Great Officers of State in Hungary from King Saint Stephen to Our Days: A Biographical Encyclopedia"). Magyar Könyklub. ISBN 963-547-085-1
1.572.075

измена