Никола I Горјански — разлика између измена

м
Разне исправке
(Поправљене везе: ХорватиХорвати (породица))
м (Разне исправке)
}}
 
'''Никола I Горјански''', такође познат и као '''Никола I Гара'''<ref>Историјска енциклопедија</ref> или '''Никола Горјански Старији''' ([[Мађарски језик|Мађарски]]: Garai I Miklós; око 1325. - 251325—25. јул 1386.) је био [[Мачванска бановина|мачвански бан]] (1359-1375) и угарски [[Надор (титула)|палатин]] (1375-1386). Био је један од водећих угарских барона током владавине [[Угарско краљевство|угарског]] краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]. Истакао се у грађанском рату у Угарској стајући на страну краљице [[Марија Угарска|Марије]] и њене мајке [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]]. Погубљен је 1386. године.
 
== Успон ==
[[Датотека:Louis I (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Лајош Анжујски]]
Никола Горјански је био син [[Андрија Горјански|Андрије Горјанског]] и његове супруге, ћерке Ласла Невнаија. Рођен је око 1325. године<ref>{{sfn|Markó |2000, |p. =219.</ref>}}. Његов стриц, [[Павле Горјански]], био је мачвански бан од 1320. до 1328. године и један од водећих угарских барона током владавина [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]<ref>{{sfn|Engel |1996, |p. =27.</ref>}}. Николина каријера отпочела је 1359. године када га је Лајош поставио за мачванског бана<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =189.</ref>}}. Као мачвански бан, Никола је дошао на чело [[Бачко-бодрошка жупанија|Бачко-бодрошке]], [[Барањска жупанија (бивша)|барањске]], [[Сремска жупанија|сремске]], [[веспремска жупанија|веспремске]] и жупаније [[Валкошка жупанија|Валко]]<ref>{{sfn|Engel |1996, |p. =28.</ref>}}. Никола је 1369. године предводио угарску војску против [[Владислав I Влашки|Владислава I Влашког]] који је подигао устанак против Лајошеве власти и поразио угарску војску предвођено трансилванским војводом [[Никола Лакфи|Николом Лакфијем]]<ref>{{sfn|Markó |2000, |p. =219.</ref>}}.
 
Никола Горјански је 1375. године учествовао у првој угарској [[Османско-угарски сукоби|кампањи]] против Османлија. Турска војска поражена је у Влашкој<ref>{{sfn|Markó |2000, |p. =219.</ref>}}. Подржан од стране Лајошеве супруге, [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]], Никола је 1376. године постављен за палатина<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =4.</ref>}}. Истовремено је постао и жупан (испан) [[Пожунска жупанија|Пожуна]], [[Чанадска жупанија|Чанада]], [[Ковинска жупанија|Ковина]], [[Карашко-северинска жупанија|Карашко-северинске]] и [[Тамишка жупанија|Тамишке жупаније]]<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =173</ref>}}. Горјански је потиснуо све оне који су се противили његовом успону, попут трансилванијског војводе [[Стефан Лакфи|Стефана Лакфија]]. Стефан је пао у немилост краља док је био на ходочашћу у Светој земљи. Са друге стране, један од Николиних савезника, [[Димитрије од Острогона|Димитрије]], постао је 1378. године надбискуп Острогона и кардинал, иако је највероватније рођен у сељачкој породици<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =189</ref>}}.
 
== Оснос са српском државом ==
Брз успон [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]], наследника [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]], након 1367. године приписује се помоћи коју му је пружио мачвански бан<ref>ИСН (1999), стрpp. 593-4</ref>. У [[Дубровачка република|дубровачким]] документима Никола Алтомановић је "велики пријатељ Николе Горјанског"<ref>Михаљчић (1989), стрpp. 159</ref>. Горјански је дошао у сукоб и са [[Санко Милтеновић|Санком Милтеновићем]] што је довело до сукоба између угарског краља Лајоша и босанског бана [[Твртко I|Твртка]] (1364). [[Мавро Орбин]] у свом "Краљевству Словена" пише да је Лајош подстакао стварање савеза између Твртка и [[Моравска кнежевина|моравског]] кнеза [[Лазар Хребељановић|Лазара Хребељановића]] против Николе Алтомановића када се жупан удружио са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] и [[Балшићи]]ма у нападу на Котор, Дубровник и Драч (1372). Лајош је Твртку и Лазару ставио на располагање 1000 војника мачванског бана Николе Горјанског<ref>Динић (1932). стр. 25-6</ref>. Истовремено је Никола Горјански уговорио брак између свог малолетног сина [[Никола II Горјански|Николе II]] и Лазареве ћерке [[Теодора Лазаревић|Теодоре]]. Није у потпуности разјашњено када се Теодора удала за Николу Горјанског Млађег. [[Иларион Руварац]] је претпостављао да је венчање обављено 1378/9. године. [[Миодраг Пурковић]] је прихватио мишљење Руварца док је [[Раде Михаљчић]] сматрао да је до брака дошло годину или две након што се Теодорина сестра [[Драгана Лазаревић Шишман|Драгана]] удала за Александра, сина бугарског цара [[Јован Шишман|Јована Шишмана]] (1386). Уколико је Руварчева претпоставка тачна, Лазареве родбинске везе могле су бити мотив за уплитање Лазара у грађански рат у Угарској који је избио након Лајошеве смрти<ref>Пурковић (1957), стрpp. 105</ref>. Ипак, Никола Горјански Старији је био и главни саветник краљице [[Марија Угарска|Марије]] коју су 1386. године погубиле управо присталице [[Анжујци|напуљске]] странке.
 
== Грађански рат у Угарској ==
[[Датотека:Mary (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Марија Угарска]]
Лајош је умро 11. септембра 1382. године. Марија, његова ћерка, наследила га је на престолу. [[Јелисавета Котроманић|Јелисавета]], Маријина мајка, је деловала као регент. Краљевством су фактички управљали Никола Горјански и кардинал Димитрије<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =195</ref>}}. Горјански је затворио свог последњег моћнијег противника, Петра Кудара, владара Галиције, оптужујући га за издају. Регентство Јелисавете изазвало је незадовољство у племству. Иступила су барем тројица претендената на круну<ref>{{harvnb|Engel |2001, |pp. =195-196}}</ref>. Једна фракција, предвођена [[Ivan Paližna|Иваном Палижном]], хоспиталским игуманом Вране, стала је на страну [[Карло III Напуљски|Карла III Напуљској]], последњег мушког припадника династије Анжујаца. Друга фракција, предвођена [[Никола Шћећи|Николом Шћећијем]], подржала је [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]], [[Маркгрофовија Бранденбург|маркгрофа Бранденбурга]] и вереника Марије Угарске<ref>{{sfn|Kontler |1999, |p. =101</ref>}}. Трећу фракцију представљали су Јелисавета Котроманић и Никола Горјански. Они су желели да вере краљицу Марију за [[Луј I од Орлеана|Луја I од Орлеана]], сина француског краља [[Шарл V Мудри|Шарла V]] и [[Џоана Бурбон|Џоане Бурбон]]<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =196</ref>}}.
 
Веридба Марије и Луја договорена је за почетак 1384. године. Никола Шћећи је отказао послушност регентици августа исте године. Жигмунд је 1386. године отишао у Чешку, али се вратио када је армију преузео његов брат [[Вацлав IV]]. У међувремену је [[Павле Хорват]], загребачки бискуп и некадашњи присталица Николе Горјанског, позвао Карла Напуљског у Угарску<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =197</ref>}}. Његов долазак приморао је Јелисавету да одустане од планова склапања брака између Марије и Луја. У складу са новом политиком, Јелисавета је септембра 1385. године сменила Николу Горјанског и палатинским достојанством је именовала Николу Шћећија<ref>{{sfn|Engel |2001, |p. =197</ref>}}.
 
 
 
== Смрт ==
Жигмунд се оженио Маријом октобра исте године. Карло Напуљски је, у међувремену, наставио своју инвазију. Његове присталице прогласиле су га за краља. Жигмунд је схватио снагу свог противника те је напустио Угарску. Карло је крунисан за угарског краља 31. децембра 1385. године. Никола Горјански је остао упамћен по томе што је храбро бранио краљицу Марију и њену мајку Јелисавету од [[Хорвати (породица)|Хорвата]] ([[Петар Хорват|Петра]] и Павла) који су послати да их заробе. Због тога је погубљен 25. јула 1386. године<ref>{{sfn|Kontler |1999, |p. =101</ref><ref>}}{{sfn|Engel |2001, |p. =197</ref>}}.
 
== Потомство ==
Никола Горјански је имао четворо деце:
* [[Никола II Горјански]] (око 1367 - 14331367—1433.), палатин (1402-1433), зет Жигмунда Луксембуршког<ref>{{harvnb|Markó |2000, |pp. =219-220}}</ref>.
* Јован (рођен око 1371 - умро пре 9. априла 1428), тамишки жупан (1402-1417), жупан (испан) Пожуна (1411-1417) и бан Озоре. Отац је босанске краљице [[Doroteja Jovanova Gorjanska|Доротеје]].
* Јелена, удала се за Николу II Шћећија пре 1398. године.
* Доротеја (умрла 21. априла 1425), удата за [[Никола Франкопан|Николу Франкопана]], бана Далмације и Хрватске<ref>{{sfn|Markó |2000, |p. =312</ref>}}.
 
== Референце ==
{{Reflistreflist|3}}
 
== Извори ==
* [http://www.istorijskabiblioteka.com/art:teodora-kci-kneza-lazara Теодора Лазаревић], историјска библиотека
* М. А. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн (1957)
* {{cite book|last=Engel, |first=Pál (1996). ''|title=Magyarország világi archontológiája, 1301–1457, I.'' |location=|publisher=("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. |year=1996|id=ISBN 963-8312-44-0.|pages=}}
* {{cite book|last=Engel, |first=Pál (2001). ''|title=The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526''. |location=|publisher=I.B. Tauris Publishers. |year=2001|id=ISBN 1-86064-061-3.|pages=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5}}
* {{cite book|last=Kontler, |first=László (1999). ''|title=Millennium in Central Europe: A History of Hungary''. |location=|publisher=Atlantisz Publishing House. |year=1999|id=ISBN 963-9165-37-9.|pages=}}
* Markó, László (2000). ''A magyar állam főméltóságai Szent Istvántól napjainkig: Életrajzi Lexikon'' ("Great Officers of State in Hungary from King Saint Stephen to Our Days: A Biographical Encyclopedia"). Magyar Könyklub. ISBN {{page|year=|isbn=963-547-085-1|pages=}}
 
{{S-start}}
1.572.075

измена