На Дрини ћуприја — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 101:
У Андрићевим делима преплиће се историјско и митско, јава и сан. Према Андрићу историја је арена човекове животне битке и представља оквир његове судбине. Легенда служи како би се човекова страдања и патње упамтиле. Треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине.
 
У роману '''На Дрини ћуприја''' постоје елементи мита у потпуно реалним, друштвено-историјским оквирима. Након географског приказа касабе, писац одмах прелази у легенду. Док мост није ни постојао, Андрић осликава како је изгледало прелажење преко моста приликом сакупљања [[данак у крви|данка у крви]]. Историјски је то било одвођење хришћанске деце у јањичаре - турску војску, за којима су, окамењене у болу, на обали остајале мајке. Овде се као легенда јавља „црна пруга“, симбол бола и пресецања у грудима. Кроз свест деце која одрастају уз мост паралелно се преплићу јава и сан кроз два лика: Мехмед-пашу Соколовића и Неимара Рада, који су заслужни за подизање моста. Први је историјска личност, док је други лик из народног предања, заслужан за све велике грађевине. Легенде нажалост траже жртве да би опстале. Зидање моста на Дрини је као друга варијанта песме [[Списак српских епских народних песама|Зидање Скадра]], где је у темеље узидана млада [[Гојковица]], док су овде то близанци Стоја и Остоја. Отвори који су остављени да би деца била храњена млечним трагом симболишу трајност и вечност живота.
 
Док је трајала градња моста барем један лик је морао да се искристалише у легенду, који би осликао протест против грађевина које траже такве жртве. То је Радисав са Уништа. Да би се оправдао, он прибегава легенди о вили-бродарици која преко ноћи руши што се сагради. Његова казна личи на мит о [[Христово страдање|Христовом страдању]]. Мост је настао као бео, гладак и витак у оштром, мрком и растрганом пределу, суровом и дивљем, али наликује белој птици која се за тренутак спустила на тај крш, да предахне. Ово веома подсећа на легенду коју у роману „На Дрини ћуприја“ прича Алихоџа, према којој је Земља била глатка површина док је „[[шејтан]]“ није ноктима изгребао, стварајући непремостиве јазове. Онда је [[Алах]] послао своје „[[мелеће]]“ – [[анђео|анђеле]] који су раширили крила да би људи могли да прелазе преко [[провалија]]. Према овој легенди, људи су од анђела научили да граде мостове.