Мишел Фуко — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ciscenje
О Фукоовој филозофији.
Ред 35:
Фукоов живот у “Виша нормална школа“ је био тежак — патио је од акутне депресије, чак је покушавао самоубиство. Посјећивао је психијатра. Можда је ово један од узрочника његовог каснијег бављења психологијом. Чак уз философску диплому добија и диплому из области психологије, која је у то вријеме била новитет као занимање у Француској.
 
Фуко је био члан [[Комунистичка партија Француске|Комунистичке партији Француске]] од [[1950]]. до [[1953]]. Са партијом га упознаје [[Луј Алтисер]], који му је у то вријеме ментор. Напушта партију забринут [[Стаљин]]овим поступцима у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетском Савезусавезу]]. У њеном раду никада није активно учествовао.
 
=== Рана каријера ===
Ред 56:
 
Почиње да проводи доста времена у [[Сједињене Америчке Државе|САД]], будући универзитетски ангажован на [[Универзитет Калифорније (Беркли)|Берклију]], док у Сан Франциску активно учествује у хомосексуалној култури. На тај начин, највјероватније, оболијева од ХИВ-а, прије него што болест добија свој званични опис. Умире од болести везане са ХИВ-ом у Паризу [[1984]].
 
== Историја изградње сексуалности: знање и моћ ==
Први део Фукоовог тротомног рада, насловљен са ''Воља за моћ'', појавио се 1976. године. Јавност га је топло примила, али су интелектуални кругови остали млаки. Фуко је сматрао да се његова критика хипотезе о репресији над сексуалношћу не разуме најбоље<ref name=":0">Маљковић, Д. (2017). ''Великани науке и уметности и њихова занемарена (хомо)сексуалност: Мишел Фуко и (хомо)сексуалност: филозоф „стишњен“ између Фројда и Маркиза де Сада''. Београд: Центар за квир стдуије. ИСБН 978-86-918149-2-2</ref>, а она, укратко, гласи:<blockquote>„Деветнаести век и овај наш више су време умножавања: време расипања сексуалности, поткрепљивања њених разноликих форми, вишеструког усађивања ’перверзија’. Наше је доба било зачетник сексуалних разнородности.“<ref>Фуко, М. (2006). ''Воља за знањем.'' Лозница: Карпос. стр. 46.</ref> </blockquote>Фуко сматра да је XИX век – озлоглашен управо по стриктним правилима сексуалног морала [[Викторијанско доба|викторијанске епохе]] – у ствари доба пролиферације сексуалности, док година објаве дела сугерише и критику тзв. сексуалне револуције, која се догодила неколико година раније: оно од чега смо се ослобађали, од репресије над сексуалношћу, у ствари је произвело савремено стање сексуалности. Карактеристичан за оба века, по Фукоу, јесте „наговор на говор“, подстицање да се о сексуалности прича, производња специфичног дискурса о сексуалности и рађање науке о њој која у својој деветнаестовековној варијанти налази простора унутар медицинске и психијатријске сфере, да би се касније пренела на [[Психологија|психологију]], [[Социологија|социологију]] и крајем деведесетих година XX века образовала и тзв. [[Квир теорија|квир теорију]].<ref name=":0" />
 
Фуко је критичар психоанализе, пре свега у домену „издавања уши под закуп“, како он каже, мисливши на наплаћивање психотерапијских услуга. Такође, Фуко критикује и „нормализујућу функцију психоанализе“, ону која гради нове норме између „здраве психе“ и „лудила“, повлачећи релативно јасне дистинкције између неуроза и психоза, ове друге стављајући у подручје које можемо описивати, али не можемо лечити.<ref name=":0" />
 
Знање не треба разумети као откривање истине која кореспондира стварности. Оно је пре скуп [[хипотеза]] постављен унутар једног дискурса у чије се важење верује у одређеном историјском периоду, а чије границе успостављају епистемички услови могућности да се један такав дискурс појави, променљиву у времену – то Фуко назива ''историјски априори''.<blockquote>„Знање је оно о чему се може говорити у оквиру једне дискурзивне праксе, која тиме бива спецификована: област образована различитим објектима који ће стећи или не научни статус (знање психијатрије у XIX веку није збир онога што се сматрало истинитим, него скуп понашања, особености, девијација о којима се може говорити у оквиру психијатријског дискурса).“<ref>Фуко, М. (1988) ''Археологија знања.'' Београд: Плато. Стр. 196.</ref></blockquote>
 
== Спољашње везе ==