Одлучни пораз аустријске војске у Србији догодио се 12. (23.) јула 1739. [[Битка код Гроцке|код Гроцке]]. Било је мртвих и рањених самих 10 генерала, а погинулих војника било је преко 5.000. Пораз је, природно, обесхрабрио све људе. Аустријанци су, без наде да би скоро могли поправити положај, почели убрзо преговоре о миру. Напустили су Београд, у ком је 7. (18.) септембра потписан [[Београдски мир|уговор о миру]]. Аустријанци су вратили Турцима све поседе преко Саве и Дунава, који постају и остају дуго времена граничне реке између два царства. Београдска утврђења била су порушена.
== Сеоба Срба ==
BilaБила je1740је 1740 под вођством <code>Арсеније IV Јовановић Шакабента</code> .Том приликом је пребегло на аустријску страну нешто народа из северне Србије, као и оно људи што се са патријархом повлачило са југа на север. Колико је био број тих нових избеглица не може се данас поуздано утврдити, само је сигурно да их није било онолико колико приликом сеобе патријарха [[Арсеније III Црнојевић|Арсенија III]]. Са Србима је овог пута било и нешто католичких Арнаута, који су се борили претежно под српском командом. Један њихов део отишао је у чувене и озлоглашене Тренкове пандуре, а други се населио на имањима барона Пејачевића у Хртковцима и Никинцима. По једном извештају из 1743. год. тражило се место у Срему за 2.859 српских и албанских породица. Других пресељавања било је по Срему. Кад је 1740. год. био затворен Станиша Млатишума тврдили су за њ народни људи, да је он сам превео у Аустрију и населио око 1.000 хришћанских душа. Србијанска милиција, коју је водио [[Вук Исаковић|Вук Исаковић Црнобарац]] са 633 човека населила се на запуштеним имањима Одескалија, Шенборна и Колореда.
