Отворите главни мени

Промене

119 бајтова уклоњено ,  пре 2 године
refs
Грчки лекар [[Хипократ са Коса|Хипократ]] (око 460. п. н. е. - -{cca.}- 370. п. н.е.), се сматра оцем западне медицине.<ref name="pmid18392218"/><ref name="blackwellpublishing.com"/> Он је поставио темеље за рационалан приступ медицини. Хипократ је увео [[Хипократова заклетва|Хипократову заклетву]] за лекаре, који је још увек релевантна и данас у употреби и био је први који категоризује болести као акутне, хроничне, ендемичне и епидемијалне и користи термине као што су, "погоршање, рецидив, резолуције, криза, пароксизма, врхунац, и опоравак."<ref name=garrison97>{{cite book|last=Garrison| first = Fielding H. |year=1966| title = History of Medicine | publisher = W.B. Saunders Company | place = [[Philadelphia]] |pages=97}}</ref><ref name=mart90>{{Cite book | last = Martí-Ibáñez | first = Félix |year=1961| title = A Prelude to Medical History | publisher = MD Publications, Inc. | place = [[New York]] | id = Library of Congress ID: 61-11617 |pages=90}}</ref> Грчки лекар [[Гален]] је такође био један од највећих хирурга античког света и извео је многе озбиљне операције, укључујући и операције мозга и очију. Након пада Западног римског царства и почетка раног средњег века, грчка традиција медицине пропада у западној Европи, мада се и даље непрекидно развија у Источном Римском (Византијском) царству.
 
После 750. године муслимански и арапски свет су дела Хипократа, Галена и Сушрута превели на арапски и исламски језик и лекари су започели бављење неким значајним медицинским истраживањима. Међу позназим исламским медицинарима налазе се људи вишестраног знања, [[Ибн Сина|Авицена]], који је, заједно са Имотепом и Хипократом, такође назван „оцем медицине“. Он је писао Канон медицине, који се сматра једном од најпознатијих књига у свету. Други су Абулкасис, Авензоар, Ибн ал - Нафис и Аверос. Разес је био један од првих који је одговорио на питање грчке теорије хуморисма, која је ипак остала утицајна и у средњовековној Западној и средњовековној исламској медицини. Исламске Бимаристан болнице су рани пример државних болница.<ref>{{cite journal |last=J|first=Becka| title = The father of medicine, Avicenna, in our science and culture: Abu Ali ibn Sina (980–1037) (Czech title: Otec lékarů Avicenna v nasí vĕdĕ a kulture) | journal = Cas Lek Cesk | volume = 119 | issue = 1 |year=1980| pmid = 6989499 |pages=17–23}}</ref><ref>{{cite web|url=http https://www.britannica.com/eb/topic-92902/The-Canon-of-Medicine |title="The Canon of Medicine" (work by Avicenna)|publisher=''[[Encyclopædia Britannica]]''|year=2008|accessdate=1112. 63. 2008}}{{dead link|date=March 2017}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Ahmad|first=Z. (St Thomas' Hospital)|title=Al-Zahrawi – The Father of Surgery|journal=ANZ Journal of Surgery|year=2007|volume=77|issue=Suppl. 1|doi=10.1111/j.1445-2197.2007.04130_8.x|pages=A83}}</ref><ref name=Rabie2006>{{cite journal | author = Abdel-Halim RE | title = Contributions of Muhadhdhab Al-Deen Al-Baghdadi to the progress of medicine and urology. A study and translations from his book Al-Mukhtar | journal = Saudi medical journal | volume = 27 | issue = 11 |year=2006| pmid = 17106533 |pages=1631–1641}}</ref><ref>{{cite journal |url= http://www.scribdheartviews.comorg/doc/78110223/Traditional-Medicinearticle.asp?issn=1995-Among-Gulf-Arabs705X;year=2004;volume=5;issue=2;spage=74;epage=85;aulast=Hajar |year=2004|title=Chairman's Reflections: Traditional Medicine Among Gulf Arabs, Part II: Blood-letting|journal=Heart Views|volume=5|issue=2|pages=74–85[80]}}{{dead link|date=March 2017}}</ref><ref>{{cite journal | vauthors = ((Martín-Araguz A)), Bustamante-Martínez C, ((Fernández-Armayor AV)), ((Moreno-Martínez JM)) | title = Neuroscience in al-Andalus and its influence on medieval scholastic medicine | journal = Revista de neurología | volume = 34 | issue = 9 | date = 1. 5. 2002| pmid = 12134355 |pages=877–892}}</ref><ref name=Tschanz>{{cite journal | author = Tschanz, David W. |year=2003| title = Arab(?) Roots of European Medicine | journal = Heart Views | volume = 4 | issue = 2 | url = http://www.saudiaramcoworld.com/issue/199703/the.arab.roots.of.european.medicine.htm}} [http://coursesa.matrix.msu.edu/~fisher/hst372/readings/tschanz.html copy]</ref><ref>{{cite book|author= Pormann, Peter E. |author2= Smith, E. Savage |year=2007|title=Medieval Islamic medicine |publisher=Georgetown University |location=Washington DC |ol=12911905W|pages=10,43–45}}</ref><ref name="al islam">{{cite book|last= Muhammad Jawad Fadlallah |first= |title= Imam ar-Ridha', A Historical and Biographical Research |url=http://www.al-islam.org/imam-ar-ridha-a-historical-and-biographical-research-muhammad-jawad-fadlallah|others=Yasin T. Al-Jibouri|location= |website=Al-islam.org|publisher= |id=|accessdate= 18. 6. 2014}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Micheau|first=Françoise|title=The Scientific Institutions in the Medieval Near East|pages=991–2}}, in {{Harv|Morelon|Rashed|1996|pp=985–1007}}</ref><ref name=Barrett>{{cite book|last=Barrett|first=Peter|year=2004|title=Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding |publisher= Continuum International Publishing Group |isbn=978-0-567-08969-4|pages=18}}</ref>
 
У модерно доба почињу у медицини да се појављују важни људи попут [[Габријеле Фалопио|Габријеле Фалопија]] и [[Вилијам Харви|Вилијама Харвија]]. [[Андреас Везалијус]] је био аутор једне од најутицајнијих књига о анатомији. Француски хирург [[Амброаз Паре]] се сматра једним од опева хирургије. Бактерије и микроорганизми први пут је под микроскопом посматрао [[Антони ван Левенхук]] 1676. што је представљало важно достигнуће у области [[микробиологија|микробиологије]], енглески лекар Вилијам Харви описао [[крвни систем|крвоток]]. [[Херман Боерхев]] се понекад назива „оцем физиологије“ због примерне наставе у Лајдену и уџбеника -{„''Institutiones Medicae''“}- (1708). [[Pierre Fauchard|Пјер Фаухард]] је назван оцем модерне стоматологије.
Модерном добу почиње са открићем [[Едвард Џенер|Едварда Џенера]] који је открио вакцину против великих богиња крајем 18. века, открићем [[Robert Koch|Роберта Коха]] о преносу болести путем бактерија и откривањем [[антибиотик]]а.
 
После модерног доба долази све више револуционарних истраживача из Европе. Из Немачке и Аустрије долазе [[Рудолф Вирхов]], [[Вилхелм Рендген]], [[Карл Ландстеинер]] и [[Otto Loewi|Ото Леви]]. Из Велике Британије долазе [[Alexander Fleming|Александар Флеминг]],<ref>{{cite journal |last=Cooper|first=Peter|title=Medicinal properties of body parts |journal= The Pharmaceutical Journal|year=2004|volume= 273|issue= 7330|url=http://www.pharmj.com/editorial/20041218/christmas/p900bodyparts.html |pages=900–902}}{{dead link|date=March 2017}}</ref> [[Џозеф Листер]], [[Франсис Крик]] и [[Florence Nightingale|Флоренс Најтингејл]]. Шпански доктор [[Santiago Ramón y Cajal|Сантијаго Рамон и Кахал]] сматра се оцем модерне [[неуронаука|неуронауке]]. Са Новог Зеланда и из Аустралије долазе [[Морис Вилкинс]], [[Howard Florey|Ховард Флореј]] и [[Frank Macfarlane Burnet|Франк Бурнет]]. Американци, [[William Williams Keen|Вилијам Вилијамс Кин]], [[Харви Вилијамс Кашинг]], [[William Coley|Вилијам Бредли Колеј]], [[Џејмс Вотсон]], италијан [[Salvador Luria|Салвадор Лурија]], швајцарац [[Alexandre Yersin|Александар Ијерзин]], јапанац [[Kitasato Shibasaburō|Китасато Шибасабуро]] и вранцузи [[Жан-Мартен Шарко]], [[Claude Bernard|Клод Бернар]] и [[Paul Broca|Пол Брока]] такође су учинили значајна дела. Такође су значајни и радови [[Nikolai Korotkov|Николаја Короткова]] и [[William Osler|Вилијама Ослера]].
 
Како су се наука и технологија развијале, медицина се све више ослањала на лекове.<ref name=Ezzo2001>{{cite journal | vauthors = Ezzo J, Bausell B, Moerman DE, Berman B, Hadhazy V | title = Reviewing the reviews. How strong is the evidence? How clear are the conclusions? | journal = Int J Technol Assess Health Care | volume = 17 | issue = 4 |year=2001| pmid = 11758290 |pages=457–466}}</ref> До краја 18. века нису се само биљке и животињски делови тела користили као лекови, већ и делови људског тела и течности. [[Фармација]] је и даље већину лекова изводила из биљака. Вакцине су открили [[Едвард Џенер]] и [[Louis Pasteur|Луј Пастер]].