Први део Фукоовог тротомног рада, насловљен са ''Воља за моћ'', појавио се 1976. године. Јавност га је топло примила, али су интелектуални кругови остали млаки. Фуко је сматрао да се његова критика хипотезе о репресији над сексуалношћу не разуме најбоље<ref name=":0">Маљковић, Д. . ''[http://www.cks.org.rs/wp-content/uploads/2017/03/Velikani-nauke-i-umetnosti-i-njihova-zanemarena-homoseksualnost.pdf Великани науке и уметности и њихова занемарена (хомо)сексуалност: Мишел Фуко и (хомо)сексуалност: филозоф „стишњен“ између Фројда и Маркиза де Сада]''. Београд: Центар за квир стдуије. {{page|year=2017|isbn=978-86-918149-2-2|pages=}}</ref>, а она, укратко, гласи:<blockquote>„Деветнаести век и овај наш више су време умножавања: време расипања сексуалности, поткрепљивања њених разноликих форми, вишеструког усађивања ’перверзија’. Наше је доба било зачетник сексуалних разнородности.“<ref>Фуко, М. (2006). ''Воља за знањем.'' Лозница: Карпос. стр. 46.</ref> </blockquote>Фуко сматра да је XИX век – озлоглашен управо по стриктним правилима сексуалног морала [[Викторијанско доба|викторијанске епохе]] – у ствари доба пролиферације сексуалности, док година објаве дела сугерише и критику тзв. сексуалне револуције, која се догодила неколико година раније: оно од чега смо се ослобађали, од репресије над сексуалношћу, у ствари је произвело савремено стање сексуалности. Карактеристичан за оба века, по Фукоу, јесте „наговор на говор“, подстицање да се о сексуалности прича, производња специфичног дискурса о сексуалности и рађање науке о њој која у својој деветнаестовековној варијанти налази простора унутар медицинске и психијатријске сфере, да би се касније пренела на [[Психологија|психологију]], [[Социологија|социологију]] и крајем деведесетих година XX века образовала и тзв. [[Квир теорија|квир теорију]].<ref name=":0" />
Фуко је критичар психоанализе, пре свега у домену „издавања уши под закуп“, како он каже, мисливши на наплаћивање психотерапијских услуга. Такође, Фуко критикује и „нормализујућу функцију психоанализе“, ону која гради нове норме између „здраве психе“ и „лудила“, повлачећи релативно јасне дистинкције између неуроза и психоза, ове друге стављајући у подручје које можемо описивати, али не можемо лечити.<ref name=":0" />
