Александар I Павлович — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
'''Александар I Павлович''' ({{јез-рус|Александр I Павлович}}; [[Санкт Петербург]], [[23. децембар]] [[1777]] — [[Таганрог]], [[1. децембар]] [[1825]]) био је [[император сверуски|руски император]] који је током своје владавине (1801—1825) проширио територију [[Руска Империја|Русије]]. После пораза [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] у Русији [[1812]], имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања [[Света алијанса|Свете алијансе]] [[1815]]. године. Успешно је ратовао против [[Османско царство|Османског царства]] и помагао српским устаницима. На престолу га је наследио млађи брат [[Николај I Павлович]].
 
== Рани живот и долазак на власт ==
[[Датотека:Youngemperoralexander.jpg|250px|мини|лево|Александар 1800. године]]
Рођен је у [[Санкт Петербург|Санкт Петербургу]]у као син великог војводе Павла, касније и цара [[Павле I Романов|Павла I Романова]]. Мајка му је била [[Марија Фјодоровна (супруга Павла I)|Марија Фјодоровна]]. Александар и његов млађи брат [[Константин Павлович Романов|Константин]] су у младости живели на двору своје бабе, [[Катарина Велика|Катарине Велике]]. Неки извори тврде да је Катарина планирала да лиши свога сина Павла наслеђа. Александар је на слободоумном двору своје бабе упијао принципе [[Жан Жак Русо|Русоове]] филозофије. Међутим, од свога тутора, гувернера [[Николај Салтиков|Николаја Салтикова]], упија традиције руске аристократије. Александар се 9. октобра 1793. године, са свега 15 година, оженио Лујзом Баденском, која је узела име [[Елизабета Алексејевна]]. Катарина је умрла новембра 1796. године, пре него што је стигла да Александру завешта престо. Тако је на престо дошао Павле. Непопуларна Павлова политика створила је новом цару широку опозицију. На цара је 1801. године извршен атентат, инспирисан од стране Енглеза, незадовољних тзв. [[Друга лига неутралних|Лигом неутралних]], формираном од стране руског цара. Лига је окупљала државе које се, након изласка Русије из [[Друга коалиција|Друге коалиције]], нису желеле мешати у рату Британије и Француске. Александар се налазио у палати у тренутку атентата. Историчари и даље расправљају о његовој умешаности у атентат. Чињеница је да је у тренутку очеве смрти био спреман да преузме престо. Дошао је на власт 24. марта 1801. године у Кремљу. Крунисан је 15. септембра.
 
== Унутрања политика ==
{{Посебан чланак|Министарска реформа}}
[[Датотека:Imperial Monogram of Tsar Alexander I of Russia.svg|250px|мини|Царски монограм]]
У првој половини 19. века у Руској империји је на снази био социјално-економски и политички систем кога је установила царица Катарина II (1762-1796), а који се заснива на феудалном начину производње и апсолутистичком политичком систему. Русија је 1836. године имала око 50 милиона становника од којих су половину чинили „мужици“, зависни сељаци на спахијским имањима. Сељаштво је чинило 90% становништва Русије. Насупрот њему стоји племство подељено у крупно, средње и ситно (у односу на број душа на свом имању, а не на вредност имања). Положај мужика био је сличан положају роба у античком периоду, сем што спахија није располагао животом сељака. Читаво градско становништво свих професија сачињавало је само 3 до 4% Руса. Русија је била подељена на 50 губернија које су се даље делиле на округе и срезове. Свим овим јединицама управљали су племићи. Градовима је управљало општинско веће, тзв. „дума“.
 
=== Покушаји реформи ===
Руска држава је почетком века и даље била царство феудалних поседа чије се границе шире. [[Феудализам|Феудални]] систем, међутим, постепено улази у кризу чему потпомажу развој мануфактуре и индустријске производње. [[Индустријска револуција]] ће у Русији отпочети тек тридесетих година те она знатно заостаје за Великом Британијом. Млади цар Александар ће у почетку бити наклоњен либералним идејама. Окружио се групом младих пријатеља либералних захтева који су образовали „Тајни комитет“ Царства. Противници су [[Незванични комитет|Тајни комитет]] називали [[Јакобинци|јакобинском]] дружином јер је његов вођа, [[Павле Строганов|Строганов]], био ученик јакобинца [[Жилбер Ром|Жилбера Рома]]. Млади цареви пријатељи нису били никакви реформатори; о реформама су више причали него што су их спроводили. Спровели су неке ситне реформе које су прекинуте ратовима [[Трећа коалиција|треће]] и [[Четврта коалиција|четврте коалиције]]. Реформе су заустављене до пробоја [[Континентална блокада|Континенталне блокаде]] 1809. године када их је обновио царев први саветник [[Михаил Михаилович Сперански]]. Једина мера коју је Сперански успео да спроведе јесте оснивање [[Државни савјет Руске Империје|Државног савета]] (1810) као законодавно тело. Под притиском аристократије, цар је 1812. године протерао Сперанског из Петрограда. Реформаторски покушаји у Русији заустављени су за више од 10 година.
 
=== Аракчејевшитна ===
{{Посебан чланак|Алексеј Аракчејев}}
[[Датотека:Arakcheev Alexey Andreevich.jpg|250px|мини|лево|Алексеј Аракчејев]]
Само у једном питању Александар је показао одређену меру либерализма, у односу према Пољској. Њој је 1818. године дао релативно либерални устав којим је сачувана аутономија пољског краљевства. За краља, цар је поставио свој брата Константина. Сејм је сачувао одређена овлашћења, али је последњу реч ипак водио цар. Финска је такође уживала сличан положај. Имала је свој устав, али га је цар често газио.
 
=== Опозиција ===
У доба највеће реакције и феудалне самовоље појавила се група младих официра интелектуалаца из редова самог племства која је желела да завереничким методама извојује Русији неопходне реформе и преображај. Прво тајно друштво формирано је у Петрограду 1816. године и носило је назив „Савеза спаса“. Две године касније основан је „Савез благостања“, такође у Петрограду. Оно је било масовније и укључивало је у своје редове и интелектуалце (укључујући и песника Александра Пушкина). Ова два друштва брзо су се распала. Замениле су их две нове организације; прво је Северно друштво (Петроград), а друго Јужно друштво (Украјина). Два друштва међусобно су сарађивала. Јужно је било радикалније јер се залагало за укидање монархије и проглашење Руске републике. До револуционарног иступа завереничких друштава дошло је након смрти цара Александра, децембра 1825. године. Устанак је познат као [[побуна декабриста]].
 
== Русија у Наполеоновим ратовима ==
{{Посебан чланак|Наполеонови ратови}}
 
=== Трећа и Четврта коалиција ===
{{Посебан чланак|Трећа коалиција}}
{{Посебан чланак|Четврта коалиција}}
Закључењем [[Пожунски мир|Пожунског мира]] распала се Трећа коалиција. Британија је остала у рату са Француском. Једина европска сила која је остала неутрална била је Пруска. Обе стране отпочеле су преговоре са пруским краљем. [[Фридрих Вилхелм II]] је пришао Енглезима те је тако створена Четврта коалиција (Британија, Пруска, Русија и Шведска). Након пада Берлинам, Пруси су очекивали помоћ од Руса. Наполеон их је напао. По први пут француски цар ратује у равницама Источне Европе. Операције су вођене у зимским и пролећним месецима следеће године. Једна од најкрвавијих битака Наполеонових ратова вођена је 8. фебруара 1807. године [[битка код Пројсиш Ајлауа|код Пројсиш Ајлауа]]. Французи су однели победу, али уз велике губитке. Наполеон остваја луку Данциг (Гдањск), центар британске трговине у овом делу Европе. Нова руска офанзива на пролеће 1807. године заустављена је у још једној крвавој бици, [[Битка код Фридланда|код Фридленда]] 14. јуна. Обе стране су због великих губитака били спремни на преговоре. Они су резултирали склапањем Тилзитског мира на лето 1807. године. [[Тилзитски мир]] уствари представља два мировна споразума, са Русијом и Пруском. Русија се обавезала да напусти [[Јонска острва]] и Боку Которску, Влашку и Молдавију и да закључи мир са Османским царством. Ако султан не буде прихватио мир, Наполеон и Александар би освојили и поделили [[Османско царство]]. Тајни споразум предвиђао је улазак Русије у Континентални савез. Наполеон је добио одрешене руке на западу, а Александар на истоку.
 
=== Примирје ===
[[Датотека:Debret - Napoléon décore à Tilsitt un soldat de l'armée russe de la croix de la Légion d'honneur (9 juillet 1807).jpg|250px|мини|лево|Сусрет Наполеона и Александра у Тилзиту]]
Убрзо после Тилзитског мира почеле су се испољавати француско-руске супротности, Наполеон је Александру предложио деобу Османског царства по којој би Аустрија добила западни [[Балкан]], Русија источни и азијски део Турске, а Француска [[Египатски ејалет|Египат]], Сирију и Левант. Наполеон је предложио цару састанак на коме би се о томе расправљало. До њега је дошло 1808. године у [[Састанак у Ерфурту|Ерфурту]]. Руског цара је о [[Шпански рат за независност|неприликама у Шпанији]] извештавао тајно [[Шарл Морис де Талеран|Шарл Морис Таљеран]], тадашњи министар иностраних послова Француске. Под његовим утицајем, Александар је одбио споразум.
Руске припреме састојале су се у модернизацији армије по француским узорима, што није завршено на време. Друга мера је била успешнија; стварање модерније артиљерије. Руси ће дочекати непријатеља са 1550 топова. Армија по бројности знатно заостаје за француском; Руса је било између 180.000 и 220.000. Водили су их [[Барклај де Толи|Барклеј де Толи]] и [[Петар Багратион|Багратион]]. Наполеонов циљ било је остваривање светске власти; након Русије намеравао је напасти Индију. Руски циљ био је сламање Наполеонове хегемоније.
 
=== Наполеонов поход на Русију ===
{{Посебан чланак|Наполеонова инвазија на Русију}}
[[Датотека:Battle of Borodino 1812.png|300px|мини|Битка код Бородина]]
Кутузов наређује повлачење те Французи 14. септембра улазе у Москву. Град је био пуст, а током вечери подметнути су пожари на неколико места. Изгорело је ¾ града, а сам Наполеон је морао да бежи из Кремља. Стрељано је 400 паликућа. Наполеон је 34 дана провео у Москви чекајући понуду за мир која није долазила. Тако је октобра издао наређење за покрет ка југу. Кутузов му се супротставио код места Малојарославец. Французи нису успели да пробију руску одбрану, а сам Наполеон умало је био заробљен. Након битке, француски цар је наредио повлачење. Кутузова армија кренула је у потеру и наносила је непријатељу велике губитке, заједно са партизанским одредима. Битком на Березини француска војска дефинитивно је поражена. Томе је допринела и оштра руска зима на коју Французи нису били навикнути. Наполеон је напустио главнину војске и сам кренуо ка Паризу у који стиже децембра. Рат је био изгубљен. Од читаве војске спасло се свега 30.000 људи.
 
=== Наполеонов пад ===
{{Посебан чланак|Битка код Ватерлоа}}
Наполеон је у току зиме 1812/3. године на брзину образовао нову армију од 300.000 људи. Неискусна армија сукобила се са војском [[Шеста коалиција|Шесте коалиције]]. Она је створена марта 1813. године од стране Британије, Русије, Аустрије, Пруске. Одлучујућа битка вођена је од 16. до 18. октобра 1813. године [[битка код Лајпцига|код Лајпцига]]. Позната је и као „битка народа“. Саксонија и Шведска су пред битку прешли на страну коалиције. Наполеон је поражен у бици, а његово царство се расипа. Губи поседе на Балкану, у Немачкој и Италији. Одлучујућа и последња Наполеонова [[битка код Ватерлоа]] вођена је у Белгији. Био је то обрнути [[Битка код Маренга|Маренго]]. Блихер је избавио коалицију и свежим снагама однео победу. Ствар је могла имати обрнути исход да је Груши, попут [[Луј Дезе|Луја Дезеа]] 1800. године, напао [[Гебхард Леберехт фон Блихер|Блихера]]. Наполеон је после пораза запао у апатију. Поново одбацује Карноову идеју о општенародном рату. Прихвата безусловну капитулацију и напушта Париз. Одлази у Рошфор где се 13. јула предаје Енглезима. Два дана касније укрцан је на брод који га одвози за далеко острво Сцвету Јелену, изгубљено у Атлантском океану. Тамо је провео последње године живота. Умро је 5. маја 1821. године.
=== Кореспонденција Петра I Петровића са Алексадром I ===
 
[[Петар I Петровић Његош]] је руског цара у својим бројним посланицима и писмима називао наш цар, а султан је био цар наших муслимана, па је и у дописивању са муслиманима нашег језика писао наш и ваш цар. Из неколико писама упућених цару Александру дознајемо тадашња политичке односе Црне Горе и Русије. Петар Цетињски извјештава цара да су црногорски и [[Брђани (назив)|брцки]] чиноначалници примили његову царску грамату преко руског консула у Котору. Грамата је примљена са највећом радошћу. Певало се на Цетињу у славу њиховог протектора, пуцало због весеља и сви су велегласно викали "да живи велики Алексаднар". Петар му препоручује да се у Котору оформи комисија састављена од Руса, да би се отклонили неспоразуми услед злих клевета на рачун њега и народа. Народ црногорски и брдски је радостан због уређења консулата у Котору. <ref>{{Cite book|last= Петровић Његош|first= Петар I|authorlink= |coauthors= |title= Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар I руском цару Александру I, стрpp. 252. и 253., писма 111. и 112., 16.8.1804 |year=2015|url= |publisher= Светигора|location= Цетиње |id=}}</ref>
 
== Руска освајања почетком 19. века ==
Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. У [[Фински рат|рату са Шведском краљевином]], Русија је 1809. припојила Финску. Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и [[Велика кнежевина Финска|Велику кнежевину Финску]] док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа.
 
Турци су 1806. године покушали да искористе руски рат са Наполеоном да јој објаве [[Руско-турски рат (1806—1812)|рат]] због руског мешања у политичке прилике у Влашкој и Молдавији. Турци су неспремни за рат; у Цариграду се води борба између султана [[Селим III|Селима]] и његових противника која је завршена султановим падом. И поред почетних успеха, Русија се Тилзитским миром обавезала да склопи мир са Турском. Он је склопљен 1807. године [[мир у Слобозији|у Слобозији]] и трајаће две године. Рат је до 1811. године вођен без већих промена. Тада на Балкан долази [[Михаил Кутузов]]. Због опасности од Наполеона, Русија се трудила да што пре однесе победу. Следеће године рат је завршен [[Букурешки мир 1812.|миром у Букурешту]] којим је Русији припојена Бесарабија, Влашка и Молдавија остале под Турцима, а [[Први српски устанак|Србима]], руским савезницима, обећана је аутономија.
 
== Спољна политика након Наполеоновог пада ==
 
=== Бечки конгрес ===
{{Посебан чланак|Бечки конгрес}}
[[Датотека:Europe 1815 map en.png|300px|мини|Европа после Бечког конгреса]]
Пред новом Наполеоновом претњом (сто дана), учеснице Конгреса преовладале су своје несугласице, обновиле споразум у Шомону и образовале седму коалицију. Неколико дана пред Ватерло, представници великих сила ставили су потписе на „уговор о реконструкцији Европе“. Русија је добила највећи део Пољске, Финску и Бесарабију.
 
=== Света алијанса ===
{{Посебан чланак|Света алијанса}}
У години свог тријумфа, неке чланице [[Седма коалиција|Седме коалиције]] образовале су Свету алијансу. Идеолошка основа, у складу са Светим писмом, формулисана је манифестом од 26. септембра 1815. године. Аустријски канцелар Метерних и руски цар Александар имали су водећу улогу у оснивању Свете алијансе. Циљ Алијансе био је да брани опште принципе и правила који воде ка свеопштем миру заснованом на Бечком конгресу. У ствари, Алијанса је бранила интересе великих сила одређених у Бечу. У лигу је имала права да се укључи свака држава која прихвати водеће место Аустрије и Русије. Руски цар Александар је преко Свете лиге настојао да прошири своју улогу у решавању значајних европских питања, чему се супротстављају Хабзбурзи и Британија. Метерних је универзална права Хабзбуршке династије пренео са [[Свето римско царство|Светог римског]] на [[Аустријско царство]] и тако је себи давао за право да гуши све покрете за народну слободу и националну независност сматрајући их за главне полуге револуције. Енглези су настојали да контролом значајнијих лука обезбеде превласт у Средоземном мору, а ван Европе правци њихове политике усмерени су ка Индији и Новом свету (пре свега Латинској Америци).
Спољана политика Русије након Бечког конгреса обележена је покушајима Александра да одржи стање какво је утврђено на конгресу, што су били и основни принципи Алијансе. Александар није пристао да помогне устаницима изражавајући подршку турском султану Махмуду II (1808-1839) за гушење устанка. Овакав став руског цара довео је до раскида савеза између [[Aleksandros Ipsilantis|Ипсилантија]] и [[Тудор Владимиреску|Владимирескуа]]. Такође, на конгресима у [[Конгрес у Тропау|Тропау]], [[Конгрес у Љубљани|Љубљани]] и [[Конгрес у Верони|Верони]], Русија се залаже за гушење револуционарних покрета у [[Шпанска либерална револуција|Шпанији]] и Италији.
 
== Последње године и смрт ==
Александар је у последњим годинама живота постао сумњичав према свима који су га окруживали, нарочито након покушаја киднаповања руског цара до кога је дошло на његовом путу ка Ахену. На јесен 1825. године цар је отпутовао на југ Русије, због болести своје супруге. Током овог путовања се им сам прехладио. Прехлада се развила у [[тифус]] од кога је цар умро у граду Таганрогу 19. новембра/1. децембра 1825. године. Постојале су гласине да цар није умро, него да се замонашио под именом '''Фјодор Кузмич'''. Жена му је умрла неколико година касније. Тела цара и царице пребачена су у Санкт Петербург где су сахрањена у [[Петропавловска тврђава|Петропавловској тврђави]] 13. марта 1826. године.
 
== Потомство ==
<div style="clear: both; width: 100%; padding: 0; text-align: left; border: none;" class="NavFrame">
<div style="background:#cdc; text-align:center; border:1px solid #676;" class="NavHead">'''Деца Александра I Романова'''.
</div></div>
 
== Породично стабло ==
{{Породично стабло
|име = Александар I Павлович
| 10 = 10. [[Кристијан Август, кнез од Анхалт-Зербста]]
| 11 = 11. [[Јохана Елизабета од Холштајн-Готорпа]]
| 12 = 12. [[KarlКарл AlexanderАлександар, Dukeвојвода ofод WürttembergВиртемберга]]
| 13 = 13. [[MariaМарија AugustaАугуста ofод ThurnТурна andи TaxisТаксиса]]
| 14 = 14. [[Margrave Frederick William of Brandenburg-Schwedt]]
| 15 = 15. [[Sophia Dorothea of Prussia]]
{{reflist}}
 
== Литература ==
* Palmer, Alan (1974). Alexander I: Tsar of War and Peace. New York: Harper and Row.
* Жак Годшо, Револуције 1848, Београд, Нолит (1971)
363.220

измена