Манастир — разлика између измена

42 бајта уклоњена ,  пре 2 године
.
м
(.)
{{сређивање|||||Религија}}
{{друго значење2|Манастир}}
[[Датотека:Prokudin-Gorskii-09-edit2.jpg|мини|Манастир св. Нила Сорског у [[Осташков]]у, [[Русија]], око [[1910]].]]
У [[Буда|Будино]] доба и током векова после његове смрти, припадници Реда ([[сангха|сангхе]]) лутали су без сталног пребивалишта просећи. Пре но што су истекла два века од Будине смрти усталио се обичај заједничког живљења у склоништима, познатијим као авасе. Ове авасе су првобитно представљале уточишта у која су монаси могли да се повуку у доба монсунских киша, када је путовање бивало отежано или немогуће. Авасе су се постепено развиле у сталне насеобине, прозване ленама, при чему су лене насељавали стални монаси, док су раније авасе биле свратишта без сталног броја житеља<ref name="Rečnik budizma">Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.</ref>.
[[Датотека:Tiksemonastery.jpg|мини|Тиксе манастир у Ладаху, [[Индија]].]]
 
У Винаја-питаки, према којој се управља заједнички живот [[будизам|будистичког]] Реда, под заједничким термином лена се помиње пет различитих врста пребивалишта. Од ових су најважнија два: [[вихара]] (кућа за монахе) и [[гуха]] (педна). То су два најранија облика настањених манастира. У равницама северне Индије вихара саграђена од опеке, постала је монашка институција; у пределима Индије јужно од планина Видхја, гуха је постала уобичајено монашко пећинско обитавалиште. Ове пећине су испочетка биле прилично једноставне, али, касније постају велика и уређена монашка пребивалишта, која се састоје од пространих целина са одајама, дворанама, светилиштима итд. Пошто су биле мање изложене временским неприликама и освајачким походима од вихара издвојених по равницама, многе су се одржале, нарочито у западним крајевима Индије (око хиљаду)<ref name="Rečnik budizma"/>. Неке од значајнијих откривених целина су Аџанта, Елефанта, Елора, Канхери и Карле; данас је познато укупно четрдесет четири таква средишта, раштркана широм јужне и западне Индије. Неки од њих су били насељени хиљадама година, и могуће је уочити прелаз са пећинских манастира уклесаних у стенама, ка каснијим засебним, каменим грађевинама. Још једна промена карактеристична за индијске манастире од [[8. век]]а надаље, био је прелаз са бројних, малих „парохијских“ манастира, који су служили као средишта будистичког учења и посвећености за једно или више села, ка пространим, велелепним средиштима подучавања која су више личила на школе или универзитете - попут Наланде, Одантапуре (у [[Бихар]]у), Викрамасиле (у западном [[Бенгал]]у), Амараватија и Нагарђунаконде (у [[Андра Прадеш]]у). Могуће је и да су извршиле и известан утицај на аскетске заједнице по источном Средоземљу, пошто се између Индије и Средоземља током првих векова хришћанске ере одвијала жива културна размена<ref name="Rečnik budizma"/>.
[[Датотека:Ki Monastery.jpg|мини|лево|Ки манастир на [[Хималаји]]ма.]]
 
Велике манастири северне Индије представљале су богат и лак плен турским [[муслимани|муслиманским]] освајачима у 11. и [[12. век]]у; до тада је преостало тек неколико старијих, мањих манастира, а до [[13. век]]а будистичко монаштво је већ скоро потпуно ишчезло из Индије. Монашке институције су се до тада усталиле на [[Шри Ланка|Цејлону]], у југоисточној Азији, Кини, Кореји, [[Јапан]]у и [[Тибет]]у. Монаси које су муслиманска освајања лишила манастира отпутовали су из Индије на север и исток, нарочито на Тибет. Процват тибетанских манастира се наставио, чинећи доминантну црту тибетанског друштва све до модерног доба (види: [[Тибетански будизам]]).