Зигмунд Фројд — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 93.87.23.121 (разговор) на последњу измену корисника Leništudent |
. |
||
Ред 20:
[[Датотека:FreudSignature.svg|160px|безоквира]]
}}
'''Сигмунд Фројд''' ({{јез-нем|Sigmund Freud}}; [[Прибор (Нови Јичин)|Фрајберг ин Мерен]], [[6. мај]] [[1856]] — [[Лондон]], [[23. септембар]] [[1939]]) био је [[Аустрија|аустријски]] [[љекар|лекар]] и [[психијатар]], оснивач [[психоанализа|психоанализе]].<ref name="Systems of Psychotherapy" >-{Ford & Urban 1965, p. 109}-</ref>
Рођен је у [[Фрајберг]]у, у [[Моравска|Моравској]]. Образовање је стекао у [[Беч]]у, где је студирао [[медицина|медицину]].<ref>{{cite book|title=Fifty Key Thinkers in Psychology|author1=Noel Sheehy |author2=Alexandra Forsythe |chapter = Sigmund Freud| publisher=Routledge |year = 2013| isbn= 1134704933}}</ref><ref>-{Eric R. Kandel ''The Age of Insight: The Quest to Understand the Unconscious in Art, Mind and Brain, from Vienna 1900 to the Present''. New York: Random House 2012, pp. 45–46}-.</ref> У [[Париз]]у је студирао код [[Жан-Мартен Шарко|Шаркоа]], [[1885]]-[[1886]]. До психоанализе га је довело истраживање последица [[хипноза|хипнозе]] на [[хистерија|хистерију]], које је објавио заједно са Бројером [[1895]].
Основао је Годишњак за психоаналитичка и психопатолошка истраживања, [[1908]]. године, и Међународну психоаналитичку асоцијацију, [[1910]]. Његов рад је наставила и умногоме му за живота помогла, његова кћерка, [[Ана Фројд]].
Ред 32:
Его је центар рационалне свесности и ефективне делатности. Суперего је дестилат притисака и захтева [[друштво|друштва]], и оно је извор [[морал]]них прописа и упутстава. Ид је извор притицања [[либидо|либида]] у [[Психа (психологија)|психу]]. Пошто је та енергија по својој природи сексуална, его је, такорећи, ухваћен између притисака ида и суперега. У тој ситуацији, его тражи начин да ове различите притиске доведе у хармонију, па задовољава једне, а одбацује друге.
Када је захтев ида у превеликом сукобу са суперегом, его и суперего ће га се отарасити потискујући његов садржај у несвесни део психе. Тај репресивни чин је назван цензуром. Иако проширује појам психе тако да поред [[Свест|свесног]] у њега укључује и [[Несвесно|несвесне]] садржаје, Фројд је остао присталица [[емпиризам|емпиризма]], и инсистира на томе да је сваки несвесни садржај некада био свестан и да је у психу ушао преко [[
Пошто потиснути садржаји задржавају своју ефикасност, они утичу на наш свесни живот на разне скривене начине. Тако се извор [[Креативност|креативности]] у свим пољима објашњава помоћу сублимације овог складишта енергије у прихватљиве и плодне канале. [[Неуроза]] се јавља кад нормални канал репресија-сублимација из неког разлога не функционише како треба. У тој ситуацији, повратак у нормалност може се постићи помоћу [[Психоанализа|психоанализе]]. Психоанализа је процес испитивања несвесног који води аналитичар који стимулише сећање и користи фрагменте [[сан|снова]] да би обновио и разумео проблематични садржај који је изазвао блокаду. Претпоставка је да незгодни садржај, када се једном синтетише у свести, губи своју моћ да омета нормално функционисање психе.
Ред 47:
Фројдизам је општи појам за утицај Фројдових [[идеја]] и психоанализе у многим подручјима науке и уметности, посебно у антропологији, [[психологија|психологији]], психијатрији, [[социологија|социологији]], [[ум|менталној]] хигијени, [[социјални рад|социјалном раду]], књижевности, васпитању. Према истраживањима у разним подручјима науке, [[култура|културе]] и опште цивилизације, Фројдов допринос несумњиво спада у врх научних открића, посебно у друштвеним и хуманистичким [[наука]]ма.<ref>Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „[[Речник социјалног рада]]“, уз одобрење аутора.</ref>
== Животопис ==
[[File:Pribor - Birthplace of Sigmund Freud.jpg|right|thumb|alt=photograph|Фројдово родна кућа]]
[[File:AmaliaFreud.jpg|right|thumb|alt=photograph|upright|Фројд (16 година стар) и његова мајка Амалија Фројд, 1872. године<ref>-{Peter Gay (1995), ''[[Freud: A Life for Our Time]]'': picture caption "his adored mother"}-</ref>]]
=== Детињство ===
Сигмунд Фројд рођен је [[6. маја]] [[1856]]. године у месту Фрајберг у [[Моравска|Моравској]] (место се данас зове [[Прибор (Нови Јичин)|Прибор]], а налази се у Чешкој) као -{''Sigismund Schlomo Freud''}-. Фројдов отац Јакоб био је духовит и оштроуман трговац вуном. Фројдова мајка Амали била је жена ведра духа, уједно друга супруга свога мужа која је уз то била 20 година млађа од њега.<ref name=Emanuel>{{cite book | author = Emanuel Rice | title = Freud and Moses: The Long Journey Home | page=55 | publisher = SUNY Press | year = 1990 | isbn = 0791404536}}</ref> У 21. години родила је свог првог сина, Сигмунда.<ref name="Gresser" >-{Gresser 1994, p. 225.}-</ref> Он је имао два полубрата и шесторо млађе браће и сестара. Када је Фројду било четири године с родитељима се сели у [[Беч]], јер очев посао трговине вуном више није био исплатив.<ref>-{Gay 2006, pp. 4–8; Clark 1980, p. 4}-
* -{For Jakob's Torah study, see [https://books.google.com/?id=Y2KGVuym5OUC&pg=PA233 Meissner 1993, p. 233].}-
* -{For the date of the marriage, see [https://books.google.com/?id=JhbDnT74kWEC&pg=PA55 Rice 1990, p. 55].}-</ref> Још док је био дете родитељи су уочили како је мали Сигмунд изразито бистро дете те је стога уживао и посебан статус унутар породице. Иако су живели у малом стану са седмеро деце Сигмунд је имао властиту собу и уљану светиљку, док су остала деца за расвету при учењу користила свеће. Као дете маштао је о томе да постане генерал или министар, али како је био [[Жидови|Жидов]] није му било допуштено да се бави се било каквим занимањем осим [[медицина|медицинског]] и [[право|правног]]. То га није спречавало да научи да говори [[француски језик|француски]], [[енглески]], [[италијански језик|италијански]] и [[шпански језик|шпански]] језик, те да се посвети проучавању дела познатих писаца и филозофа, а посебно дела [[Фридрих Ниче|Ничеа]], [[Хегел]]а, [[Вилијам Шекспир|Шекспира]], [[Артур Шопенхауер|Шопенхауера]] и [[Имануел Кант|Кант]]а.
=== Студије ===
Као што је претходно речено, као Жидов у [[Беч]]у могао је да бира само између [[медицина|медицине]] и [[право|права]] и [[1873]]. године одлучио је да студира медицину, иако је у први мах желео да постане адвокат, и сходно томе уписује студијe медицине на Бечком универзитету. Ту ће упознати сестрину пријатељицу ''Марту Бернајс'' с којом ће се касније оженити. Године [[1877]]. променио је своје име Сигисмунд Шломо Фројд у Сигмунд Фројд. О његовој младости мало се зна јер је у два наврата уништавао списе на основу којих би се могло сазнати више. Први пут је то учинио [[1885]]. године, а [[1907]]. по други пут. Списи који су настали касније били су сачувани и брижно чувани у Фројдовој архиви која је била доступна само његовум животописцу [[Ернест Џонс|Ернесту Џонсу]] те неколицини психоаналитичара који су му били блиски.
Након завршетка школовања [[1881]]. с 25 година прихваtа радно место у Институту за церебралну анатомију где спроводи истраживања упоређујући [[мозак|мозгове]] одраслих људи и фетуса. Неколико година касније ради студију о [[кокаин]]у те [[1884]]. године открива његова аналгетска својства и искушава га на себи. Наредна 1885. година је значајна за Фројдову каријеру. Тада је позван да проведе четири месеца у [[Париз|Паризу]] и ради с једним од најпознатијих неуролога тога времена [[Жан-Мартен Шарко|Жан-Мартеном Шарком]] који је истраживао узроке и терапију хистерије путем хипнозе. Године [[1886]]. враћа се из Париза у Беч и отвара приватну праксу. Отворивши приватну праксу Фројд се посвећује оболелима од хистерије које - што је у то доба било уобичајено - лечи електротерапијом и хипнозом. Касније ће одустати од хипнозе те применити методу слободних асоцијација и анализе снова. Његове теорије и третман пацијената биле су, а и данас има доста спора о томе, контроверзне. Стога су су његове идеје често обрађиване у разним делима, како стручним тако и лаичким. Фројдови следбеници држе се свог узора, док га други виде (посебно на пољу [[психијатрија|психијатрије]]) као [[филозофија|филозофског]] визионара који је преобликивао слику људске природе и помогао у супростављању табуима, али чије су теорије посрнуле у пракси.
=== Породични човек ===
У октобару 1886. Фројд ступа у брак с Мартом Бернајс с којом ће имати шесторо деце. Између осталог и кћерку [[Ана Фројд|Ану Фројд]] која ће касније постати угледна психоаналитичарка на пољу дечије психологије.
=== Научни рад ===
Истраживању проблема хистерије посветили су се нешто касније заједно Фројд и [[Josef Breuer|Јозеф Бројер]]. Из резултата тог истраживања произашла је њихова заједничка књига Студије на подручју хистерије у којој постављају хипотезу да симптоми хистерије произлазе из потиснутих сећања и трауматских догађаја. Но, недуго након објављивања књиге (1895.) из јавности незнаних разлога прекидају сарадњу. Поучен искуствима заједничиких истраживања Фројд заступа стајалиште да је узрок хистерије сексуалне природе и тада развија део оног што ће касније постати познато као психоаналитичка теорија. Након раскида с Бројером Фројд се и даље посвећује истом проблему. Тако у априлу [[1897]]. открива [[Едипов комплекс]], а [[1899.]] појављују се и његови први значајни текстови. Године [[1900]]. објављује књигу [[Тумачење снова]], своје најзначајније дело, која се темељи на анализи његових властитих снова. Након ње следе: Психопатологија свакодневног живота (1901.), Три расправе о теорији сексуалности (1905.), Шале и њихова повезаност с несвесним (1905.). У књизи Три есеја о сексуалности Фројд износи идеју да се деца рађају са [[секс|сексуалним]] потребама, а њихови родитељи су почетни сексуални објекти, након чега је у јавности проглашен лудаком. У делу Фрагмент једне анализе хистерије анализира трауматску функцију сексуалности у хистерији, као и улогу [[хомосексуалност]]и.
Године [[1902]]. оснива Психолошко друштво средом у којем окупља своје прве ученике (Фердерн, Ранка, Адлер). Од [[1912]]. бави се питањем оца, појмовима нагона живота ([[ерос]]) и нагона [[смрт]]и (-{''thanatos''}-), принципа стварности и принципа задовољства. Године [[1913]]. објављује текст Тотем и табу у којем расправља о културно историјском феномену забране [[инцест]]а, [[1915]]. објављује три метапсихолошка огледа: Нагон и нагонске судбине, Потискивање и Несвесно, а [[1916]]. Жалост и меланколија. Због епидемије грипе ([[1920]].) умире Фројдова кћерка Софи, а исте године он предлаже нови модел друштвеног склопа у коме се појављују его, ид и суперего. Његов истраживачки допринос укључује и откривање нових особина живчаних ћелија код златних рибица и постојање [[тестис]]а код мужјака јегуље. Ипак, најважнијим открићем сматра се чињеница да кокаин може бити употребљен за лечење многих болести. Сам Фројд је узео дрогу без појаве неких штетних учинака, но његово одушевљење овим открићем убрзо се смањило због спознаје да кокаин ствара зависност. Године [[1922]]. установљен му је [[рак (болест)|рак]] непца. До смрти се подвргавао низу операција, након којих није био излечен.
Упркос протесту [[антисемитизам|антисемитских]] кругова [[1930]]. године прима награду -{''Goethepreis''}- (награда града [[Франкфурт на Мајни|Франкфурт]]а) за рад Нелагода у култури.
Након што су [[нацизам|нацисти]] анектирали Аустрију [[1938]]. године, а пре тога у [[Берлин|Берлину]] јавно спалили Фројдове књиге, Сигмунд Фројд напушта Аустрију и пресељава се у [[Енглеска|Енглеску]], где до саме смрти, узроковане раком непца, лечи своје пацијенте.
Дана 23. септембра [[1939]]. 3 сата ујутро Фројдов кућни лекар је установио његову смрт, а након смртоносне дозе [[морфиј]]а, коју је Фројд сам затражио.
Сигмунд Фројд је деда [[сликарство|сликара]] [[Lucien Freud|Луциена Фројда]], комедиографа и писца [[Clement Freud|Клемента Фројда]], а прадеда новинарке [[Emma Freud|Еме Фројд]] и модне дизајнерке [[Bella Freud|Беле Фројд]].
== Фреудова психологија - психоанализа ==
Сигмунд Фројд је главни представник [[Психоанализа|психоанализе]]..<ref>-{Jones, Ernest (1949) ''What is Psychoanalysis ?'' London: Allen & Unwin. p. 47.}-</ref> Он је изнео теорију по којој је човек несвесно биће, без могућности слободног одлучивања, не може доносити рационалне одлуке, па чак ни владати самим собом. То је у потпуности одударало од дотадашњег традиционалног схваћања и тумачења човека.<ref>For its efficacy and the influence of psychoanalysis on psychiatry and psychotherapy, see ''The Challenge to Psychoanalysis and Psychotherapy'', [http://americanmentalhealthfoundation.org/a.php?id=24 Chapter 9, Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship] by [[Robert Michels (physician)|Robert Michels]], 1999 and Tom Burns ''Our Necessary Shadow: The Nature and Meaning of Psychiatry'' London: Allen Lane 2013 p. 96-97.
* For the influence on psychology, see [http://thepsychologist.bps.org.uk/volume-13/edition-12 ''The Psychologist'', December 2000]
* For the influence of psychoanalysis in the humanities, see J. Forrester ''The Seductions of Psychoanalysis'' Cambridge University Press 1990, pp. 2–3.
* For the debate on efficacy, see Fisher, S. and Greenberg, R. P., ''Freud Scientifically Reappraised: Testing the Theories and Therapy'', New York: John Wiley, 1996, pp. 193–217.
* For the debate on the scientific status of psychoanalysis see Stevens, R. 1985 ''Freud and Psychoanalysis'' Milton Keynes: Open University Press, pp. 91–116 and Gay (2006) p. 745.
* For the debate on psychoanalysis and feminism, see Appignanesi, Lisa & Forrester, John. ''Freud's Women''. London: Penguin Books, 1992, pp. 455–474</ref>
=== Топографија личности ===
Фројд дели личност, тј. људски ум на 3 нивоа: несвесно, предсвесно и свесно.
Несвесно је за њега најважније. Подручје несвесног је највеће и до њега можемо доћи само уз помоћ других. То је мноштво садржаја који нас могу јако узнемиравати. Оно садржи све оно негативно у животу и представља опасност, јер не мирује него се жели пробити у свесно и тако у нама ствара напетост. Те мисли, сјећања или пориви толико су узнемиравајући (под неке од узнемирујућих несвесних тема спадају [[инцест]], [[мржња]] према браћи и сестрама, родитељима, супружницима или сећања на трауме из детињства) да би свест о њима довела до осећаја анксиозности.
У несвесном се налазе:
*садржаји који су [[Репресија|репресијом]] потиснути механизмом потискивања и има их највише
*несвесно знање и информације које имамо, али никад нису прешле кроз нашу свест и нису научене
*искуства која имамо, али их не можемо вербализирати.
Задатак психоанализе је да уђе у несвесно, да види што се догађа, да избаци то у свесно и да реши проблем. Фројд износи 8 ситуација које су погодне за анализу несвесног:
*[[Хипноза]] – опуштено стање у којем особа не пружа никакав отпор већ говори све што је психијатар пита.
*[[Слободна асоцијација]] – класична психоаналитичка техника у којој особа свесно говори што јој прво падне на памет.
*[[Снови]] – краљевски пут у несвесно. Прелазак из несвесног у свесно је јако тежак и то нам не допушта наша [[свест]], [[цензура]]. Тада би наш ЈА био угрожен. Кад ми спавамо, спава и наша цензура и тада долази до преласка. Међутим, снови излазе у симболима због тзв. [[страх]]а да се цензура не пробуди. Тако Фројд разликује два садржаја сна: [[Латентни сан|латентни]] (онај који садржи симболе које онда треба протумачити) и [[Манифестни сан|манифестни]] (онај који даје право значење)
*[[шала|Шале]], погрешке и пропусти
*Подаци о томе што појединац код других људи не воли јер појединац приговара другоме за особине које и он сам има.
*Подаци о животу. Људи се због неуспеха често одају неким претераним конзумацијама нпр. алкохола, а то је заправо несвестан начин самокажњавања за неуспех.
*Отпор неким темама у разговору
*Уметничка дела представљају неуротичке [[симптом]]е који су сами по себи израз несвесног
У личности, осим несвесног постоје и други нивои свести. То су:
*[[Предсвесно]] – сви садржаји које концентрацијом и вољом могу прећи у свесно
*[[Свесно]] – све оно чега смо сад свесни
Већина [[симбол]]а у Фројдовим записима има сексуалне конотације. Претпоставка за такве интерпретације почива на томе што је Фројд под утицајем викторијанске ере, када је већина људи била сексуално инхибирана, веровао да се потиснути сексуални осећаји И жудње изражавају кроз снове у симболичком облику.
=== Структура личности ===
Фројд говори о три структуре које чине личност:<ref>-{Mannoni, Octave, ''Freud: The Theory of the Unconscious'', London: NLB 1971, p. 49-51, 152-54}-</ref>
*[[Ид]] – Ид је урођена компонента личности, налази се у несвесном. Он садржи све оно психолошко код појединца, све оно наслеђено, а то су као прво [[инстинкт]]и или нагони, аутоматске реакције. Сва психичка енергија долази из ида. Его и суперего не би могли функционисати без ида. Ид је средиште свега анималног, неограниченог, животињског. Он не признаје никакве законе, ограничења, правила, не жели бити спутан, не познаје никакве забране. Ид ради и делује по принципу угоде како би смањио психичку напетост. Он је ирационалан, нарцистичан и импулзиван. У њему је најприсутнији либидо (нагон).<ref>Mannoni, Octave, ''Freud: The Theory of the Unconscious'', London: NLB 1971, pp. 146–47</ref>
*[[Его]] – Присутан је код одраслог човјека. Его је структура која функционира по принципу реалности. Фројд каже да је его ту да би контролисао ид, да би га ограничио, усмерио… Он је онај који усмерава личност према напретку, разликује реалност и фикцију. Има способност трпљења: трпи напетост, одгађа је. Он зна планирати да би дошао до задовољења на реалан начин. Способан је на промену. Располаже когнитивним капацитетима, али не функционише без ида.
*[[Суперего]] – то је део личности који се најкасније развија. Није урођен, него се развија [[Социјализација|социјализацијом]]. Он је морални чувар личности. На темељу усађених норми он суди што је добро а што лоше у поступању личности, је ли то у складу с нормама или не. Функционира по принципу идеалности и страха. Его помаже да суперего не оде превише у идеалност. Фројд у суперегу разликује 2 структуре:
*[[Его-идеал]] – развија се под утицајем награда и похвала. Его-идеал у појединцу изазива осећај поноса и властите вредности
*[[Савест]] – развија се под утицајем казни, забрана или из страха. Савест изазива осећај кривње и [[грех]]а.
Од три структуре које чине личност за Фројда је најслабији его. Ид се углавном налази у несвесном нивоу личности. Его је распоређен у све три, али га највише има у предсвесној, док суперега највише има у свесној.
== Главни списи ==
{{columns-list|2|
* Расправе о [[хистерија|хистерији]], 1895.
* Тумачење снова, 1899.
Линија 61 ⟶ 139:
* Проблем [[стрепња|анксиозности]], 1936.
* [[Мојсије]] и [[монотеизам]], 1939.
}}
== Види још ==
{{columns-list|4|
* [[Психоанализа]]
* [[Ид, его и супер его]]
Линија 68 ⟶ 148:
* [[Несвесно]]
* [[Ана Фројд]]
}}
== Референце ==
{{reflist|30em}}
== Литература ==
{{refbegin|30em}}
* -{Alexander, Sam. [http://modernism.research.yale.edu/wiki/index.php/In_Memory_of_Sigmund_Freud "In Memory of Sigmund Freud"], The Modernism Lab, Yale University, retrieved 23 June 2012.}-
* -{Appignanesi, Lisa and Forrester, John. ''Freud's Women''. Penguin Books, 2000.}-
* -{Auden, W.H. [http://www.poets.org/viewmedia.php/prmMID/15543 "In Memory of Sigmund Freud"], 1940, poets.org, retrieved 23 June 2012.}-
* -{Bloom, Harold. ''The Western Canon''. Riverhead Books, 1994.}-
* -{Blumenthal, Ralph. [https://web.archive.org/web/20070220074438/http://www.iht.com/articles/2006/12/24/europe/web.1224freud.php? "Hotel log hints at desire that Freud didn't repress"], ''International Herald Tribune'', 24 December 2006.}-
* {{cite book |last=Clark |first=Ronald W. |authorlink=Ronald W. Clark |title=''Freud: The Man and the Cause'' |publisher= Random House Inc (T) |date= 1980|edition=1st |isbn=978-0394409832}}
* -{Cohen, David. ''The Escape of Sigmund Freud''. JR Books, 2009.}-
* -{Cohen, Patricia. [https://www.nytimes.com/2007/11/25/weekinreview/25cohen.html?_r=3&ref=education&oref&oref=slogin "Freud Is Widely Taught at Universities, Except in the Psychology Department"], ''The New York Times'', 25 November 2007.}-
* -{Eissler, K.R. ''Freud and the Seduction Theory: A Brief Love Affair''. Int. Univ. Press, 2005.}-
* -{Eysenck, Hans. J. ''Decline and Fall of the Freudian Empire''. Pelican Books, 1986.}-
* -{Ford, Donald H. & Urban, Hugh B. ''Systems of Psychotherapy: A Comparative Study''. John Wiley & Sons, Inc, 1965.}-
* -{Freud, Sigmund (1896c). ''The Aetiology of Hysteria''. Standard Edition 3.}-
* -{Freud, Sigmund and Bonaparte, Marie (ed.). ''The Origins of Psychoanalysis. Letters to Wilhelm Fliess: Drafts and Notes 1887–1902''. Kessinger Publishing, 2009.}-
* -{Fuller, Andrew R. ''Psychology and Religion: Eight Points of View, Littlefield Adams, 1994.}-
* -{Gay, Peter. ''Freud: A Life for Our Time''. W. W. Norton & Company, 2006 (first published 1988).}-
* -{Gay, Peter (ed.) ''The Freud Reader''. W.W. Norton & Co., 1995.}-
* -{Gresser, Moshe. ''Dual Allegiance: Freud As a Modern Jew''. SUNY Press, 1994.}-
* -{Holt, Robert. ''Freud Reappraised: A Fresh Look At Psychoanalytic Theory''. The Guilford Press, 1989.}-
* -{Hothersall, D. ''History of Psychology''. 3rd edition, Mcgraw-Hill, 1995.}-
* -{Jones, E. ''Sigmund Freud: Life and Work Vol 1: The Young Freud 1856–1900, '' Hogarth Press, 1953.}-
* -{Jones, E. ''Sigmund Freud: Life and Work Vol 2: The Years of Maturity 1901–1919,'' Hogarth Press, 1955}-
* -{Jones, E. ''Sigmund Freud: Life and Work Vol 3: The Final Years 1919–1939,'' Hogarth Press, 1957}-
* -{Juergensmeyer, Mark. ''Terror in the Mind of God: The Global Rise of Religious Violence''. University of California Press, 2004.}-
* -{Juergensmeyer, Mark. [https://books.google.com/?id=W9lXRS43iXIC&pg=PA895 "Religious Violence"], in Peter B. Clarke (ed.). ''The Oxford Handbook of the Sociology of Religion''. Oxford University Press, 2009.}-
* -{Kovel, Joel. ''A Complete Guide to Therapy: From Psychoanalysis to Behaviour Modification''. Penguin Books, 1991 (first published 1976).}-
* -{Leeming, D.A.; Madden, Kathryn; and Marlan, Stanton. ''Encyclopedia of Psychology and Religion''. Springer Verlag u. Co., 2004.}-
* -{Mannoni, Octave. ''Freud: The Theory of the Unconscious'', London: NLB, 1971}-
* {{cite journal | last1 = Margolis | first1 = Deborah P. | year = 1989 | title = Freud and his Mother | url = http://www.pep-web.org/document.php?id=MPSA.014.0037A | journal = Modern Psychoanalsys | volume = 14 | issue = | pages = 37–56 }}
* -{Masson, Jeffrey M. (ed.). ''The Complete Letters of Sigmund Freud to Wilhelm Fless, 1887–1904.'' Harvard University Press, 1985.}-
* -{Meissner, William W. [https://books.google.com/?id=Y2KGVuym5OUC&pg=PA233 "Freud and the Bible"] in Bruce M. Metzger and Michael David Coogan (eds.). ''The Oxford Companion to the Bible''. Oxford University Press, 1993.}-
* -{[[Robert Michels (physician)|Michels, Robert]]. [http://americanmentalhealthfoundation.org/a.php?id=24 "Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship"], American Mental Health Foundation, retrieved 23 June 2012.}-
* -{Mitchell, Juliet. ''Psychoanalysis and Feminism: A Radical Reassessment of Freudian Psychoanalysis''. Penguin Books, 2000.}-
* -{Palmer, Michael. ''Freud and Jung on Religion''. Routledge, 1997.}-
* {{cite journal | last1 = Pigman | first1 = G.W. | year = 1995 | title = Freud and the history of empathy | url = | journal = [[The International journal of psycho-analysis]] | volume = 76 | issue = 2| pages = 237–256 | pmid = 7628894 }}
* -{Rice, Emmanuel. ''Freud and Moses: The Long Journey Home''. SUNY Press, 1990.}-
* -{Roudinesco, Elisabeth. ''Jacques Lacan''. Polity Press, 1997.}-
* -{Sadock, Benjamin J. and Sadock, Virginia A. ''Kaplan and Sadock's Synopsis of Psychiatry''. 10th ed. Lippincott Williams & Wilkins, 2007.}-
* -{Sulloway, Frank. ''Freud, Biologist of the Mind: Beyond the Psychoanalytic Legend''. Burnett Books, 1979.}-
* -{Vitz, Paul C. ''Sigmund Freud's Christian Unconscious''. The Guilford Press, 1988.}-
* -{Webster, Richard. ''Why Freud Was Wrong: Sin, Science and Psychoanalysis.'' HarperCollins, 1995.}-
* -{[[Norman O. Brown|Brown, Norman O.]]. ''Life Against Death: The Psychoanalytic Meaning of History''. Hanover, NH: Wesleyan University Press, Second Edition 1985.}-
* -{Cioffi, Frank. ''Freud and the Question of Pseudoscience''. Peru, IL: Open Court, 1999.}-
* -{Cole, J. Preston. ''The Problematic Self in Kierkegaard and Freud''. New Haven, CT: Yale University Press, 1971.}-
* -{[[Frederick Crews|Crews, Frederick]]. ''The Memory Wars: Freud's Legacy in Dispute''. New York: The New York Review of Books, 1995.}-
* -{Crews, Frederick. ''Unauthorized Freud: Doubters Confront a Legend''. New York: Penguin Books, 1998.}-
* -{[[Todd Dufresne|Dufresne, Todd]]. ''Killing Freud: Twentieth-Century Culture and the Death of Psychoanalysis''. New York: Continuum, 2003.}-
* -{Dufresne, Todd, ed. ''Against Freud: Critics Talk Back''. Stanford: Stanford University Press, 2007.}-
* -{[[Henri Ellenberger|Ellenberger, Henri]]. ''Beyond the Unconscious: Essays of Henri F. Ellenberger in the History of Psychiatry''. Princeton: Princeton University Press, 1993.}-
* -{Ellenberger, Henri. ''The Discovery of the Unconscious: The History and Evolution of Dynamic Psychiatry''. New York: Basic Books, 1970.}-
* -{Esterson, Allen. ''Seductive Mirage: An Exploration of the Work of Sigmund Freud''. Chicago: Open Court, 1993.}-
* -{[[Peter Gay|Gay, Peter]]. ''Freud: A Life for Our Time''. London: Papermac, 1988; 2nd revised hardcover edition, Little Books (1 May 2006), 864 pages, ISBN 978-1-904435-53-2; Reprint hardcover edition, W. W. Norton & Company (1988); trade paperback, W. W. Norton & Company (17 May 2006), 864 pages, ISBN 978-0-393-32861-5}-
* -{[[Ernest Gellner|Gellner, Ernest]]. ''The Psychoanalytic Movement: The Cunning of Unreason''. London: Fontana Press, 1993.}-
* -{[[Adolf Grünbaum|Grünbaum, Adolf]]. ''The Foundations of Psychoanalysis: A Philosophical Critique''. Berkeley: University of California Press, 1984.}-
* -{Grünbaum, Adolf. ''Validation in the Clinical Theory of Psychoanalysis: A Study in the Philosophy of Psychoanalysis''. Madison, Connecticut: International Universities Press, 1993.}-
* -{Hale, Nathan G., Jr. ''Freud and the Americans: The Beginnings of Psychoanalysis in the United States, 1876–1917''. New York: Oxford University Press, 1971.}-
* -{Hale, Nathan G., Jr. ''The Rise and Crisis of Psychoanalysis in the United States: Freud and the Americans, 1917–1985''. New York and Oxford: Oxford University Press, 1995.}-
* -{Hirschmüller, Albrecht. ''The Life and Work of Josef Breuer''. New York University Press, 1989.}-
* -{[[Ernest Jones|Jones, Ernest]]. ''The Life and Work of Sigmund Freud''. 3 vols. New York: Basic Books, 1953–1957}-
* -{Jung, Carl Gustav. ''The Collected Works of C. G. Jung Volume 4: Freud and Psychoanalysis''. Routledge & Kegan Paul Ltd, 1961.}-
* -{Macmillan, Malcolm. ''Freud Evaluated: The Completed Arc''. Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1997.}-
* -{[[Herbert Marcuse|Marcuse, Herbert]]. ''Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud''. Boston: Beacon Press, 1974}-
* -{[[Jeffrey Moussaieff Masson|Masson, Jeffrey Moussaieff]]. ''The Assault on Truth: Freud's Suppression of the Seduction Theory''. New York: Pocket Books, 1998}-
* -{Puner, Helen Walker. ''Freud: His Life and His Mind''. New York: Dell Publishing Co., 1947}-
* -{[[Paul Ricoeur|Ricoeur, Paul]]. ''Freud and Philosophy''. New Haven: Yale University Press, 1970.}-
* -{[[Philip Rieff|Rieff, Philip]]. ''Freud: The Mind of the Moralist''. Garden City, New York: Anchor Books, 1961}-
* -{[[Paul Roazen|Roazen, Paul]]. ''Freud and His Followers''. New York: Knopf, 1975, hardcover; trade paperback, De Capo Press (22 March 1992), 600 pages, ISBN 978-0-306-80472-4}-
* -{Roazen, Paul. ''Freud: Political and Social Thought''. London: Hogarth Press, 1969.}-
* -{Roth, Michael, ed. ''Freud: Conflict and Culture''. New York: Vintage, 1998.}-
* -{Schur, Max. ''Freud: Living and Dying''. New York: International Universities Press, 1972.}-
* -{[[David Stannard|Stannard, David E]]. ''Shrinking History: On Freud and the Failure of Psychohistory''. Oxford: Oxford University Press, 1982.}-
* -{[[Frank Sulloway|Sulloway, Frank J]]. ''Freud, Biologist of the Mind: Beyond the Psychoanalytic Legend''. London: Basic Books, 1979}-
* -{[[Richard Webster (author)|Webster, Richard]]. ''Why Freud Was Wrong: Sin, Science and Psychoanalysis''. Oxford: The Orwell Press, 2005.}-
* -{[[Richard Wollheim|Wollheim, Richard]]. ''Freud''. Fontana, 1971.}-
* -{Wollheim, Richard, and James Hopkins, eds. ''Philosophical Essays on Freud''. Cambridge: Cambridge University Press, 1982.}-
{{refend}}
== Спољашње везе ==
| |||