Крстарећа ракета — разлика између измена

[[Датотека:Reichenberg Pilot 2.jpg|''V-4''|десно|мини|200п]]

[[Датотека:SSM-N-8 Regulus I on display at Bowfin Park.jpg|''SSM-N-8 регулус'' изложена<br /> у Бовфин парку,<br /> [[Перл Харбор]] на [[Хаваји]]ма.|десно|мини|200п]]

 

Историјски гледано, прву крстарећу ракету у правом смислу су развили [[Немачка|Немци]]. То је [[V-1 (летећа бомба)|V-1]], која је лансирана у правцу [[Енглеска|Енглеске]] и западне Европе у [[1944]]. године, током [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Често се ''V-1'' помиње као летећа [[бомба]], у којој се налази [[жироскоп]]ски навигациони систем са погоном једноставног [[Пулсирајући млазни мотор|пулсирајућег млазног мотора]], са карактеристичним звуком. Тачност је била довољна само за коришћење на веома велике циљеве (опште подручје града), док је долет од 250 -{km}- био знатно мањи од радијуса авиона бомбардера који носи исти борбени терет. Главне су јој биле предности [[брзина]] (иако не довољна да надмаши тадашње пресретаче) и мањи губици у пресретању. Трошкови производње ''V-1'' је био мали део од суперсоничне балистичке ракете ''V-2'', а носиле су бојеве главе сличне величине. За разлику од [[V-2]], ''V-1'' се лансира са стационарне рампе, које су биле осетљиве на бомбардовање. Немци су [[1943]]. године, развили програм „Мистел“, који се може сматрати као базно ваздухопловно лансирање крстареће ракете (види слику горе). То је било решење где је пилот управљао са авионом пуним експлозива, кога је преносио бомбардер до зоне циља, где се одвајао од авиона носача и усмеравао се на циљ, а потом је [[пилот]] напуштао „авион бомбу“. Била је варијанта ''V-4'' са људском посадом (развијена из ''V-1'', под називом {{јез-нем|Fieseler Fi 103R}}. Намењена је била за употребу против савезничких [[бомбардерски авион|бомбардера]]. Пилот је био у задњем делу трупа, испред усисника [[Пулсирајући млазни мотор|мотора]], морао је да усмери авион на циљ и затим да искочи са падобраном. До 1944. је изграђено 175 таквих примерака. У суштини, ''V-4'' је било оружје „бомбаша самоубице“, због великог ризика за пилота. Да би се то реализовало, морала се оформити војна јединица пилота „бомбаша самоубица“, што је захтевало посебну обуку 200 припадника [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафе]]. Пошто авион, као што је био ''V-4'' није могао да приђе бомбардерима, програм није успео [http://v1armedudesespoir.free.fr/reichenberg/v1reichenberggeneral.jpg].