Папа — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
м Враћене измене 92.241.129.60 (разговор) на последњу измену корисника Autobot |
||
Ред 86:
Папски положај као врховног понтифа екуменске Цркве је догматски и стога није отворен за критику и оповргавање унутар [[Католичка црква|Католичке цркве]]. Први ватикански сабор је анатемисао све који су оповргавали папин примат по части и надлежности (могуће је расправљати о тачној природи примата док се то не коси са ''Догматским уставом''). Ипак, папин ауторитет је често оповргаван ван [[католицизам|католицизма]], у облицима који се разликују од [[религијска деноминација|деноминације]] до деноминације, али се уопштено могу поделити на критике на рачун ширине примата папе и критике саме институције папства.<ref>Неке од ових критика се могу видети код реформатора из 16. века, Филипа Меланктона, [http://www.bookofconcord.com/treatise.html Расправа о моћи и примату папе], Приступљено 17. 4. 2013.</ref>
Неке не-католичке хришћанске деноминације, као што су [[Православна црква]], [[Англиканска заједница]], [[Асиријска црква Истока]] и [[Древноисточне цркве]] прихватају догму ''апостолског наслеђивања'' и стога прихватају (у различитим облицима) право папе као наследника Светог Петра и наследника Петровог примата по части, што је и потврђено Римокатоличко-православним споразумом из [[1965]]. године. Међутим, оне оповргавају наследност Петровог примата по надлежности. Пошто ни једна од наведених цркава не признаје [[Први ватикански сабор]] као екуменски, не сматрају дефиниције папине надлежности и непогрешивости (као и анатемизације оних који их неопштују) као обавезујуће.
Остале не-католичке хришћанске деноминације не прихватају ни догму ''апостолског наслеђивања'', или је не препознају у хијерархијском смислу, те стога не прихватају папин примат ни по једном основу. Комплексни односи између Римског и Византијског царства и осталих секуларних држава, као и папске територије у Италији су биле још једна основа за оспоравање, као што је то и монархијски карактер папске функције. У западном хришћанству су ови приговори папству — као и оштра [[беседа|реторика]] упућена са обе стране у то време – довели до [[Протестантска реформација|протестантске реформације]] [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Ове цркве, данас хетерогене и разнолике, уз многе секте које су у [[19. век|XIX]] и [[20. век|XX веку]] из реформације настале, значајно се разликују у степену критика папства, од простог неприхватања папског ауторитета као легитимног и истинског (старије цркве као [[Лутерова евангелистичка црква]], Калвинистичка, Хуситска и друге, односно, претежно протестантске цркве Старог континента), до веровања да је папа Антихрист или једна од Звери наведених у Књизи Откровења Светог Јована (неке савременије пара-хришћанске секте Америке).
| |||