Палата Србије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 32:
|референце =
}}
'''Палата Србије''', позната по ранијим називима '''Палата Федерације''' и '''Зграда Савезног извршног већа''' ('''СИВ''' и '''СИВ 1''') налази се на [[Градска општина Нови Београд|Новом Београду]], између [[Булевар Михајла Пупина|Булевара Михајла Пупина]] и [[Булевар Николе Тесле|Булевара Николе Тесле]]. Изграђена је [[1959]]. године за потребе тадашње Савезне владе, односно [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]]. Свечано је отворена [[1961]]. године поводом одржавања Прве конференције шефова држава и влада несврстаних земаља у Београду. Историја објекта, започетог под називом зграда Председништва владе ФНРЈ, а завршеног као зграда Савезног извршног већа, показује сву сложеност владајућих политичких, културних и друштвених односа на овим просторима.<ref>Завод за заштиту споменика културе града Београда, досије споменика културе Палата Савезног извршног већа у Новом Београду.</ref> Идеја о подизању палате, као једног од најважнијих државних објеката у годинама непосредно после Другог светског рата, временски се поклапа са почеком формирања новог града на левој обали Саве, који је требало да преузме улогу престонице нове социјалистичке државе.<ref>Љ. Благојевић, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд 2007.</ref> Према условима конкурса који је расписан 1947. године палата је схваћена не само као архитектонски, већ и као урбанистички репер читавог будућег Новог Београда.<ref>Завод за заштиту споменика културе града Београда, часопис Наслеђе, Б. Мишић, Палата Савезног извршног већа у Новом Београду, #http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/09/8/10_biljana_misic.pdf, приступљено 28.03.2016.</ref> У периоду од [[1991]]. до [[2003]]. је била седиште Владе [[Савезна Република Југославија|СР Југославије]], а од [[2003]]. до [[2006]]. седиште [[Савет министара Србије и Црне Горе|Савета министара Државне заједице Србије и Црне Горе]]. После распада [[Србија и Црна Гора|СЦГ]], маја [[2006]]. године, зграда је прешла у надлежност [[Влада Републике Србије|Владе Републике Србије]]. После одржавања [[Избори за председника Србије 2017.|председничких избора 2017. године]], најављена је могућност да ова зграда постане ново седиште председника Републике Србије, док би [[Нови двор|тренутно председништво на Андрићевом венцу]] било претворено у музеј.<ref>[http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=05&nav_id=1247357 Novosti: Vučić seli Predsedništvo u Palatu Srbije]</ref>
 
==Историјат==
Изградања Палате је почела јуна [[1947]]. године, према пројекту израђеном на основу првонаграђеног конкурсног решења тима загребачких архитеката, који су чинили Владимир Поточњак,<ref>О Владимиру Поточњаку видети: #http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=49774 приступљено 28.03.2016.</ref>Антон Улрих, Златко Најман и Драгица Перак<ref>Б. Мишић, Палата Савезног извршног већа у Новом Београду. Историја грађења. Од Преседништва владе ФНРЈ до Палате „Србија“, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2011.</ref>, међу првим објектима на Новом Београду. Као главни критеријум за избор овог пројекта на конкурсу жири је истакао његову функционалност и монументални карактер. Њиме је било предвиђено подизање монументалне слободностојеће палате са основом у облику слова Н. У стилском погледу представља синтезу два принципа – модернистичког, блиског корбизијанском схватању архитектуре и монументалног, који се ослања на примере совјетског градитељства социјалистичког реализма. Изградња је прекинута [[1949]]. године до када је изведена само скелетна конструкција бочних крила и делимично конструкција средишњег дела објекта. Вишегодишњи прекид радова настао је као последица друштвено-политичких промена крајем пете деценије прошлог века, што је утицало на коначан изглед грађевине током наставка радова. Палата је првобитно замишљена као део ансамбла јавних грађевина, али је такав програм редукован доношењем Генералног урбанистичког плана Београда [[1950]], према којем је уз хотел „Југославија”, остала усамљена на потезу уз десну обалу Дунава. Са одлуком о наставку радова, дорада пројекта поверена је београдском архитекти Михаилу Јанковићу<ref>О Михаилу Јанковићу видети: З. Маневић (ур), Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999; S. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II tom: Arhitekti, Beogrаd 2005.</ref>и пројектном бироу „Стадион”, под чијим надзором је објекат и реализован у периоду од [[1955]]. до [[1961]]. године. Зграду су, на насутом и песковитом тлу, градиле [[Радна бригада|омладинске радне бригаде]] из читаве [[Југославија|Југославије]]. На конкурсу је победио четворочлани тим загребачких архитеката на челу са Владимиром Поточњаком (Антон Улрих, Златко Нојман, Драгица Перак). По Поточњаковој смрти 1952. градња је обустављена, да би је 1956. наставио архитекта [[Михаило Јанковић]], значајно изменивши првобитан план додавањем нових елемената. Пројекат архитекте Јанковића и његовог тима унео је значајне измене како у унутрашњој организацији, тако и у спољашњем обликовању грађевине. Из првобитног пројекта задржао је урбанистичку диспозицију, основне мере и међусобне односе појединих трактова, док су главне измене настале у унутрашњој организацији простора. Према измењеном пројекту изведен је централни део са свечаном салом, сви анекси око зграде, ентеријер и обрада фасада. Премештањем позиције свечаног улаза на јужну страну, читав објекат је, уместо према реци, добио наглашену оријентацију према будућем насељу. Новим програмом уређења унутрашњости палате предвиђено је, поред репрезентативне сале смештене на првом спрату новопројектованог анекса, још низ помоћних салона, сала за одржавање седница, двадесет и осам кабинета за чланове Савезног извршног врћа, око шездесет канцеларијских просторија за администрацују као и пратећи програм гаражирања аутомобила.
 
===Архитектура и ентеријер===
Пројекат архитекте Јанковића и његовог тима унео је значајне измене како у унутрашњој организацији, тако и у спољашњем обликовању грађевине. Из првобитног пројекта задржао је урбанистичку диспозицију, основне мере и међусобне односе појединих трактова, док су главне измене настале у унутрашњој организацији простора. Према измењеном пројекту изведен је централни део са свечаном салом, сви анекси око зграде, ентеријер и обрада фасада. Премештањем позиције свечаног улаза на јужну страну, читав објекат је, уместо према реци, добио наглашену оријентацију према будућем насељу. Новим програмом уређења унутрашњости палате предвиђено је, поред репрезентативне сале смештене на првом спрату новопројектованог анекса, још низ помоћних салона, сала за одржавање седница, двадесет и осам кабинета за чланове Савезног извршног врћа, око шездесет канцеларијских просторија за администрацују као и пратећи програм гаражирања аутомобила.
Репрезентативном спољашњем изгледу одговара модерно и луксузно уређење ентеријера, реализовано такође према пројекту архитекте Михаила Јанковића, што овај објекат сврстава међу пионирске примере „тотал дизајна“ у домаћем градитељству. Јединствен програм ентеријера, са многобројним делима ликовне и примењене уметности, која чине интегрални део здања, даје Палати карактер својеврсне галерије југословенске уметности 20. века. Уређење ентеријера, једнако као и спољашњост, требало је да изрази моћ, величину, стабилност и јединство нове Југославије. Програм унутрашњег уређења посебно је предвидео уметничку обраду зидова техником мозаика, графита и фреско сликарства, као и постављањем слободностојеће скулптуре и рељефа, о чему је посебну бригу водила специјална уметничка комисија. Уређење салона посвећених свакој од шест савезних република бивше СФРЈ, смештених у централном делу палате, засновано је на истицању традиционалних мотива, карактеристичних за сваку федеративну јединицу државе. Југословенски салон представљао је највећу и уједно најрепрезентативнију просторију палате. Особеност декорације овог салона представљају монументалне фреске: Петра Лубарде<ref>Група аутора, Лубарда 1907-2007, Између слике природе и природе слике, каталог изложбе, Београд 2008; Кућа Легата #http://www.kucalegata.org/legati/petarlubarda.html приступљено 28.03.2016.</ref> и Лазара Вујаклије<ref>J. Despotović, Lazar Vujaklija – Lutanja u vrtovima mnogih cvetova, Danas 18.10.2000. dostupno na #http://www.jovandespotovic.com/?page_id=7643 pristupljeno 28.03.2016.</ref>, као и триптих-мозаик Стварање Југославије, рад Младена Србиновића<ref>Младен Србиновић #http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=1279 приступљено 28.03.2016.</ref>. Свечани карактер ове просторије посебно је истакнут кристалним лустером на куполи са преко две и по хиљаде сијалица и тежином од девет тона.