Хлађење — разлика између измена

Магнетно хлађење је технологија која се употребљава у области истраживања ниских температура (око апсолутне нуле). Из угла [[статистичка механика|статистичке механике]] температура система је мерило кинетичке енергије његових честица. Супстанца која се хлади магнетном методом мора бити [[парамагнетик|парамагнетна]]. Када се парамагнетик унесе у магнетско поље долази до оријентације спинова чиме се практично смањује њихова покретљивост. Када се поље уклони, због топлотног кретања, спинови ће опет постати хаотично усмерени у свим правцима. Ако је систем изолован, [[адијабатски систем]] је тада једини извор енергије за повећање покретљивости након уклањања поља његова сопствена топлотна енергија. И пошто нова слобода за кретање одузима део енергије систему доћи ће до пада темепратуретемпературе. Дакле, цео процес се одвија у два корака. У првом, [[изотермски процес]] спинови се оријентишу и цео систем спољашњим хлађењем у присуству спољашњег магнетног поља доведе се на најнижу могућу температуру. Онда се систем изолује и уклањањем спољашњег поља долази до додатног хлађења. Процес се зове хлађење адијабатским размагнетисавањем. Идеју о магнетном хлађењу је први публиковао канадски физичар Френсис Џиок 17. децембра 1926. године, а експериментално је доказао 12. априла 1933. на Калифорниском универзитету. Овом методом је постигао температуру 0,53 К а каснијим усвршавањем и температуре од 0,34 К и 0,25 К.