Сима Марковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Сређивање using AWB |
|||
Ред 19:
Рођен је [[8. новембар|8. новембра]] [[1888]]. године у [[Крагујевац|Крагујевцу]]. Био је четврто дете Милоша и Анке Марковића. Отац му је био професор земљописа, историје и српског језика, као и директор Крагујевачке гимназије.
Године [[1907]]. завршио је [[Прва крагујевачка гимназија|Крагујевачку гимназију]]. Матурски испит полагао је код [[Михаило Петровић Алас|Михаила Петровића]], тадашњег изасланика министра за просвету и професора теоријске математике на [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофском факултету]] у [[Београд]]у. Током школовања био је председник ђачке литерарне дружине „Подмладак“ кроз коју су током њеног дугог трајања прошли многи будући књижевници, научници и политичари.
Студије математике на Филозофском факултету у Београду завршио је [[1911]]. године и запослио се као суплент у [[Трећа београдска гимназија|Трећој београдској гимназији]]. Поред рада у школи помагао је Михаилу Петровићу и [[Богдан Гавриловић|Богдану Гавриловићу]] у извођењу наставе на Филозофском и [[Технички факултет Универзитета у Београду|Техничком факултету]] али је и почињао да се бави научним и стручним радом објављујући чланке у педагошким часописима онога времена.
Ред 27:
За време [[Први светски рат|Првог светског рата]], уз велику помоћ глумице [[Жанка Стокић|Жанке Стокић]], управљао је азилом за ратну сирочад, а такође је и предавао у тзв. Општинској реалној гимназији у Крагујевцу коју су окупационе власти, на захтев Општине, под одређеним условима, отвориле. Током рата написао је четири средњошколска уџбеника из алгебре које је објавио [[1920]]. године.
По завршетку Првог светског рата, Сима Марковић се вратио у Београд на место професора [[Друга београдска гимназија|Друге београдске гимназије]] и наставио да држи вежбе на Филозофском факултету.
У часопису Југословенске академије знаности и уметности објављује [[1919]]. године рад под насловом: „О једначини -{(y')2+y2=w(x)}-“. Убрзо затим расписан је конкурс за његово унапређење у звање доцента за теоријску математику на Филозофском факултету и он је на основу позитивног реферата који су потписали Михаило Петровић и [[Младен Берић]] изабран за то звање. После доношења „[[Обзнана|Обзнане]]“, децембра 1920. године удаљен са Универзитета.
=== Политичка каријера ===
Сима Марковић је до седмог разреда гимназије припадао радикалима, под утицајем оца Милоша, који је један од оснивача [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]], саборац и кум [[Никола Пашић|Николе Пашића]] још из времена [[Тимочка буна|Тимочке буне]] и спадао је међу најистакнутије представнике њеног левог крила. Под утицајем неких својих другова касније је пришао [[социјалдемократија|социјал-демократама]].
Под утицајем [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]], све више се окретао политици и почетком [[1920е|двадесетих година]] постао је члан [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. На [[Други конгрес КПЈ|Другом конгресу КПЈ]], одржаном јуна [[1920]]. у [[Вуковар]]у, заједно са [[Филип Филиповић|Филипом Филиповићем]], такође математичарем, постаје први секретар [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]]. На изборима за Уставотворну скупштину одржаним 1920. изабран је за народног посланика и председника клуба посланика КПЈ.
Почетком двадесетих година Симу Марковића, читав КПЈ, као и целу земљу заокупља тзв. национално питање и то како у теоретском тако и у практичном смислу.
Он је националном питању, које је почетком двадесетих година, заокупљало читаву земљу, писао је у више новинских чланака и брошура, од којих је најпознатија „Уставно питање и радничка класа Југославије“ ([[1923]]), као и у књизи „Национално питање у светлости марксизма“. Ставови у овој књизи где се он у основи залаже за очување Југославије, насупрот ставу Коминтерне, створиће му касније велике проблеме у оквиру властите партије. У вези са Балканским питањем он каже: „''Савез балканских народа значио би економску и политичку еманципацију Балкана из ропства западно-европског империјализма...''“ и „''западно-европски империјализам јавља се као највећи непријатељ и највећа сметња споразуму и уједињењу балканских народа''“.
На конгресу [[Коминтерна|Коминтерне]] одржаном априла [[1921]]. године у [[Москва|Москви]], Сима Марковић је изабран за члана Извршног комитета. Тамо упознаје [[Владимир Лењин|Лењина]] и зближава се са њим. У међувремену су донети [[Видовдански устав]] и Закон о заштити државе, који су били све неповољнији по КПЈ. Сима Марковић одлучује да се не враћа у земљу, већ у [[Беч]]у септембра 1921. оснива Загранични комитет. Пред крај [[1922]]. године одлази у [[Југославија|Југославију]] где бива ухваћен и осуђен на две године затвора. Казну издржава у [[Пожаревац|Пожаревцу]], у истој ћелији у којој је пре четрдесет година лежао његов отац Милош, после Тимочке буне, а касније бива пребачен у [[Лепоглава|Лепоглаву]]. За време издржавања казне написао је две књиге, које су објављене [[1924]]. године. То су „Теорија релативитета“ и „Из науке и филозофије“.
После изласка из затвора Сима Марковић је води политичку и идеолошку борбу са противницима у КПЈ, око националног питања, односно питања очувања Југославије. Он је био на челу већине (тзв. „деснице“) и са великим угледом, посебно међу српским комунистима, али је против себе имао Коминтерну и [[Јосиф Стаљин|Стаљина]] лично, који је против њега држао више говора. Јачањем Стаљинове диктатуре и енормног утицаја Коминтерне на КПЈ, насталом и услед осипања КПЈ, позиција Симе Марковића слаби и он на крају бива избачен из партије [[1929]]. године. Одлуку о избацивању сазнао је тек средином [[1930е|тридестих године]] од полиције док је био затворен.
Ред 46:
Током тридесетих година објавио је већи број дужих чланака или књига као што су: „[[Алберт Ајнштајн|Ајнштајнова]] теорија релативитета“ (1929), „Комунизам у Југославији“ (на немачком), „Сељачко питање и аграрна криза“ ([[1932]]), „О покрету за реформу математичке наставе“ (1932), „Основни појмови политичке економије“ ([[1933]]), „Критички осврти I и II“ (1934, под псеудонимом др Василије Бунић), „Принцип каузалитета и модерна физика“ ([[1935]]) и „Прилози дијалектичко-материјалистичкој критици Кантове филозофије“ ([[1936]]).
После спектакуларног бекства из [[Босна|Босне]], у коју је био протеран, Сима Марковић је преко Беча, где се задржао једно време, заједно са супругом Браниславом, емигрирао у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]. У Москви се запослио [[1. новембар|1. новембра]] 1935. као научни сарадник Филозофског института Академије наука Совјетског Савеза. Током 1936. припремио је за штампу научни рад „Дијалектички материјализам и савремена физика“.
На Седмом конгресу Коминтерне, септембра 1935. године, поново је примљен у Партију.
Ред 61:
{{Commonscat|Sima Marković}}
* [http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0350-66730504159T У Србији крајем 19. века - сећање Даринке Крстић, рођене Марковић]
* [http://www.imus.org.rs/w3_zbornici/z-176.pdf Драган Трифуновић: Делимична преписка Симе Марковића], Зборник историјског музеја Србије, број 25, 1988. године. pp.
{{Секретари ЦК КПЈ-Председници ЦК СКЈ}}
{{DEFAULTSORT:Марковић, Сима}}
[[Категорија:Рођени 1888.]]
[[Категорија:Умрли 1939.]]
| |||