Ђорђије Ђоко Пајковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Сређивање и рекатегоризација using AWB |
||
Ред 37:
== Биографија ==
Рођен је [[25. јун]]а [[1917]]. године у селу [[Лужац]], код [[Беране|Берана]]. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном селу, а два разреда гимназије у Беранама. Због недостатка средстава, морао је да напусти школовање и врати се у родно село, где се до почетка Другог светског рата бавио земљорадњом.
Када је [[1935]]. године у беранском срезу створена партијска организација [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ) и [[Савез комунистичке омладине Југославије|Савеза комунистичке омладине Југославије]] (СКОЈ), Ђоко је постао члан СКОЈ-а. Исте године је учествовао у демонстрацијама на планини Шишки, а затим у демонстрацијама за подршку штрајка беранских гимназијалаца. Почетком [[1936]]. године, примљен је у чланство КПЈ. Свега неколико дана после пријема у Партију, био је ухапшен због учешћа на поселу у селу [[Пешца|Пешцима]], када је дошло до сукоба између омладине и жандармеријске патроле. Пошто је том приликом био убијен један жандарм, он је заједно са групом омладинаца био оптужен за убиство и од стране [[Државни суд за заштиту државе|Државног суда за заштиту државе]] осуђен на три године затвора. Затворску казну је издржао у затвору „Забела“ код [[Пожаревац|Пожаревца]].
После изласка из затвора, по партијском задатку, је радио у СКОЈ-у и међу омладином. За члана Месног комитета КПЈ за Беране изабран је током [[1939]]. године, а истовремено је обављао и дужност руководиоца месне организације СКОЈ-а. Исте године је, као делегат Месне партијске организације из Берана, учествовао као делегат на Седмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију. До [[1940]]. године, више пута је хапшен и затваран на краће време.
=== Народноослободилачка борба ===
Године 1940. послат је на одслужење војног рока. [[Априлски рат]] [[1941]]. године га је затекао у [[Горски котар|Горском котару]]. Заједно са једном већом групом војника, подофицира и два [[официр]]а, покушао је да се заобилазним путевима, преко шума и планина, пребаци у унутрашњост земље и придружи снагама које су још пружале отпор непријатељу. У том покушају су били заробљени од [[Трећи рајх|Немаца]] у [[Кључ (град)|Кључу]]. Приликом транспорта заробљеника, Ђоко је успео да побегне, и после вишедневног пробијања је стигао у родни крај.
Одмах по доласку у родни крај, ангажовао се у раду Месног комитета КПЈ за Беране и радио на припремама оружаног устанка. Почетком јула 1941. године је постао секретар Месног комитета. У току [[Тринаестојулски устанак|Тринаестојулског устанка]] народа [[Црна Гора|Црне Горе]], учествовао је у ослобођењу [[Беране|Берана]] и руководио организовањем политичког, привредног и другог живота на ослобођеној територији беранског среза. Био је један од организатора и учесника Скупштине народних предстваника, одржане у Беранама, [[21. јул]]а 1941. године, на којој је изабран први народни одбор ослобођеног среза беранског - ово је био први [[Народноослободилачки одбори|Народноослободилачки одбор]] формиран у [[Југославија|Југославији]]. Ђоко је био члан овог одбора, а поред тога је и руководио реорганизацијом устаничких одреда и стварању првих партизанских батаљона. У јесен 1941, после слома устанка, успео је да очува јединство и борбени морал устаничких јединица.
Октобра 1941. године је на партијској конференцији поново изабран за секретара Месног комитета и члана Окружног комитета КПЈ за Колашин, Беране и Андријевицу. У току реорганизације партизанских јединица у Црној Гори, најпре је именован за [[Политички комесар|политичког комесара]] Доњовасојевићке бригаде, а касније за политичког комесара Штаба Беранског партизанског одреда. Крајем 1941. и почетком [[1942]]. године, као партијски и војни руководилац, руководио је ослободилачком борбом против окупатора, али и против [[Југословенска војска у отаџбини|четничких јединица]]. Приликом борбе, партизана с бернаског и колашинског среза против четника [[Павле Ђуришић|Павла Ђуришића]], јануара 1942. године у [[Лубнице|Лубницама]], Ђоку су промрзле ноге, па је неколико наредних месеци морао провести на лечењу у партизанским болницама у [[Колашин]]у и [[Општина Жабљак|Жабљаку]].
Приликом повлачења главнине партизанских снага из Црне Горе, средином 1942. године, Ђоко Пајковић је одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, именован за секретара Окружног комитета КПЈ за Беране и добио је задатак да на терену Горњег Полимља и Потарја организује оружану герилску борбу. До пролећа [[1943]]. године, партизанска група коју је организовао, успела је да одржи и поред бројних италијнско-четничких снага, и прерасте у Беранско-андријевички партизански батаљон, који је био најјача борбена јединица у непријатељевој позадини на [[Црна Гора у Народноослободилачкој борби|окупираној територији Црне Горе]]. Октобра 1943. после ослобођења Горњег Полимља, од стране јединица [[Народноослободилачка војска Југославије|НОВ и ПО Југославије]], постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, а почетком [[1944]]. године је изабран за организационог секретара Покрајинског комитета. Учествовао је и у припремама и раду Земаљске антифашистичке скупштине народног ослобођења Црне Горе, а почетком [[1945]]. године изабран је у [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије]].
=== Послератни период ===
Одлуком Политбироа [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета Комунистичке партије Југославије]], марта [[1945]]. године, после убиства [[Миладин Поповић|Миладина Поповића]], послат је на [[Косово и Метохија|Косово и Метохију]], где је преузео функцију секретара Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. На овој функцији је остао до фебруара [[1956]]. године, а у међувремену је обављао и функције: секретара Обласног одбора Народног фронта Косова и Метохије, попредседника Извршног одбора Социјалситичког савеза радног народа Косова и Метохије и члана Обласног одбора Савеза бораца НОР-а Косова и Метохије. У периоду од [[12. децембар|12. децембра]] [[1953]]. до [[5. мај]]а 1956. године обављао је дужност председника Народне скупштине [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Аутономне Косовско-Метохијске Области]], а по положају је био и члан Извршног већа Скупштине СР Србије.
Половином 1956. године прешао је из [[Приштина|Приштине]] у [[Београд]], где је обављао дужности: члана Извршног већа Скупштине НР Србије, председника Главног здружног савеза Србије и секретара за пољопривреду у Извршном већу Скупштине СР Србије. Средином [[1962]]. године, по одлуци [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета Савеза комунсита Југославије]], вратио се у [[Црна Гора|Црну Гору]], где је од [[16. децембар|16. децембра]] 1962. до [[25. јун]]а [[1963]]. године обављао функцију председника Извршног већа Скупштине СР Црне Горе, а по положају је био и члан [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]]. Од [[1969]]. године до смрти је непрекидно биран за члана [[Савет федерације СФРЈ|Савета федерације]].
Више пута је биран за народног посланика [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштине Србије]], [[Скупштина Црне Горе|Скупштине Црне Горе]] и [[Скупштина СФРЈ|Савезне скупштине]], био је члан руководства ССРН Србије и [[Социјалистички савез радног народа Југославије|ССРН Југославије]] и руководства СУБНОР-а Србије и [[Савез удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије|СУБНОР-а Југославије]].
Поред државник, обављао је и високе партијске функције - од 1945. године је био члан [[Централни комитет|Централног комитета]], а од [[1957]]. и члан Извршног комитета ЦК [[Савез комуниста Србије|Савеза комунсита Србије]]. Од 1962. године је био члан Централног комитета, а од средине 1963. до краја [[1968]]. године председник Извршног комитета [[Савез комуниста Црне Горе|Савеза комунсита Црне Горе]]. За члана Централног комитета Савеза комунсита Југославије биран је на свим партијским конгресима, од [[Пети конгрес КПЈ|Петог]] ([[1948]]) до [[Девети конгрес СКЈ|Деветог конгреса СКЈ]] (1969).
Умро је [[17. јануар]]а [[1980]]. године у Београду.
Носилац је [[Партизанска споменица 1941.|Партизанске споменице 1941.]] и других [[Ордени и медаље СФРЈ|југословенских одликовања]], међу којима су - [[Орден јунака социјалистичког рада]], [[Орден народног ослобођења]], [[Орден заслуга за народ|Орден заслуга за народ са златним венцем]] и [[Орден братства и јединства|Орден братства и јединства са златним венцем]]. [[Орден народног хероја|Орденом народног хероја]] одликован је [[10. јул]]a 1953. године.
Ред 77:
{{DEFAULTSORT:Пајковић, Ђорђије Ђоко}}
[[Категорија:Рођени 1917.]]
[[Категорија:Умрли 1980.]]
Линија 83 ⟶ 82:
[[Категорија:Црногорци]]
[[Категорија:Црногорски комунисти]]
[[Категорија:
[[Категорија:Југословенски партизани]]
[[Категорија:Политички комесари НОВЈ]]
| |||