Свици са Мртвог мора — разлика између измена

Свици са Мртвог мора су традиционално подељени на три групе: ''„библијски“'' рукописи (копије текстова Хебрејске Библије), који творе око 40% идентификованих списа; ''„[[апокриф]]не“'' или ''„псеудепигране“'' рукописе (познати документи из раздобља Другог Храма попут [[Енох]]а, [[Јубилеј]]а, [[Тобит]]а, [[Сирах]]а, неканонизованих псалма, итд., који нису постали службени део Библије), који творе око 30% идентификованих списа; и ''„сектаријанским“'' рукописима (претходно непознатим документима који говоре о правилима и веровањима одређене групе или група унутар ширег јудаизма) као што је ''„Правило о заједници“, „Спис о рату“, „Песхер“'' (хебрејски ''pesher'' '''פשר''' = ''„објашњење“'') о [[Авакум (пророк)|Хабакуку]], и ''„Правило о благосолову“'', које чине око 30% идентификованих списа. <ref name=autogenerated1>Abegg, Jr., Martin, Peter Flint, and [[Eugene Ulrich]], ''The Dead Sea Scrolls Bible: The Oldest Known Bible Translated for the First Time into English'', San Francisco: Harper, 2002</ref>

 

 

Објављивање списа је трајало деценијама, па је стога такво закашњење било предмет разних академских контроверзи. До [[2007]], два свеска се још морају употпунити, док цела серија. ''„Открића у јудејској пустињи“'', има укупно 39 свесака. Осим у [[Израел]]у, неки се свици налазе у [[Универзитет у Чикагу|универзитету у Чикагу]] у склопу Оријенталног института, [[Принстонски теолошки семинар|Пристонског теолошког семинарау]], универзитету Азуза Пацифик и у рукама приватних скупљача. Према ''Оксфордовом водичу за археологију'', Кумрански списи, који укључују барем фрагменте од сваке књиге [[Стари завет|Старог завета]], изузев [[Књига о Естери|Књиге о Естери]], омогућавају стручњацима много старији попречни пресек традиције скрипте него онај који је био пре могућ. Око 35% библијских списа су готово идентични традиционалним хебрејским текстовима Старог завета с 10% традиционалним грчким и самаританским, док остатак излаже готово драматичну разлику и у језику и у садржају. У својем опсегу текстовних варијанти, кумрански списи су натерали научнике да размисле о устаљеним теоријама о развоју модерног библијског текста од само три рукописне породице: Мазоретски текст, хебрејски оригинал [[Септуагинта]] и Самаританска Тора. Постаје јасно да је свето писмо Старог завета било изразито течно све до библијске канонизације која се догодила око 100. н. е. <ref name=autogenerated1 />