Епархија банатска — разлика између измена

Још од времена позне антике, у непосредном суседству данашњег [[Банат]]а постојале су древне епископије у [[Виминацијум]]у (данашњи [[Костолац]]) и [[Сингидунум]]у ([[Београд]]). Пошто су се обе епископије налазиле на самом [[Дунав]]у, извесно је да се њихов духовни утицај морао осећати и на другој страни реке у данашњем [[Банат]]у. Почевши од [[535]]. године, поменуте епископије су биле потчињене новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду [[Царичин Град|Јустинијана Прима]].

Током [[11]]. и [[12. век]]а, за време византијске власти, епископије [[Београдска епархија|Београдска]] и [[Епархија браничевска|Браничевска]] биле су у саставу православне [[Охридска архиепископија|Охридске архиепископије]].{{sfn|Bulić|2013|p=221-222}} Крајем [[13. век]]а, бивши српски краљ [[Стефан Драгутин|Стефан Драгутин (1276-1316)]] је од угарског краља добио на управу [[Београд]] са [[Мачва|Мачвом]] и [[Срем]]ом, а потом је у заједници са својим братом, српским краљем [[Стефан Урош II Милутин|Стефаном Урошем II Милутином (1282-1321)]] проширио власт ка истоку, задобивши области Кучева и Браничева. Тада је извршено и укључивање епископија Браничевске и Београдске у састав Српске архиепископије са средиштем у [[Пећ]]и. Проширивањем надлежности Српске православне цркве до самих граница данашњег [[Банат]]а створени су предуслови за развој духовног живота на поменутом простору.

До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске.{{sfn|Țeicu|2002|p=147}} Угарски краљ Матија је [[1481]]. године посебном одлуком ослободио православне [[Срби|Србе]] у читавој Угарској, укључујући и [[Банат]], од плаћања десетка латинским бискупима. Ова одлука је била донета у јеку масовних миграција.{{sfn|Ћирковић|2004|p=119-110}} Његов наследник, угарски краљ [[Владислав II Јагелонац Млађи|Владислав II]] је новом одлуком из [[1495]]. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству.

Током [[Велики турски рат|Бечког рата (1683-1699)]] читаво подручје [[Банат]]а је у више наврата било захваћено жестоким борбама између хабзбуршких и турских снага. Након Велике сеобе (1690) српски патријарх [[Арсеније III Црнојевић|Арсеније III]] је [[1694]]. године за новог вршачког владику поставио Спиридона Штибицу, који је раније био владика топлички. Његово именовање је потврђено повељом цара [[Леополд I, цар Светог римског царства|Леополда I]] од 4. марта [[1695]]. године, чиме је озваничен опстанак Вршачке епархије под хабзбуршком влашћу.{{sfn|Слијепчевић|1966|p=24-26}} Пошто хабзбуршка војска до краја рата није успела да очисти [[Банат]] од Турака, читава област је по слову [[Карловачки мир|Карловачког мира]] ([[1699]]) морала да буде враћена под турску власт. Услед потешкоћа око предаје појединих места, источни део Вршачке епархије око [[Карансебеш]]а је враћен под турску власт тек [[1702]]. године.

Након новог [[Руско-аустријско-турски рат (1735—1739)|Аустријско-турског рата (1737-1739)]], [[Београд]] је поново потпао под турску власт, услед чега је тадашњи српски патријарх [[Арсеније IV Јовановић Шакабента|Арсеније IV]] прешао у [[Сремски Карловци|Сремске Карловце]]. Један од његових најближих сарадника био је [[Јован Ђорђевић (митрополит)|Јован Ђорђевић]], који је 1750. године као вршачки епископ започео изградњу знаменитог [[Владичански двор у Вршцу|Владичанског двора у Вршцу]]. Међу потоњим вршачким епископима који су стекли нарочите заслуге за развој православног српства у [[Карловачка митрополија|Карловачкој митрополији]] посебно место заузима [[Патријарх српски Јосиф|Јосиф Рајачић]], који је постао карловачки митрополит ([[1842]]), а потом и српски патријарх ([[1848]]). Вршачка епархија је остала у саставу [[Карловачка митрополија|Карловачке митрополије]] све до [[1920]]. године, када је извршено спајање свих српских црквених области у јединствену [[Српска православна црква|Српску православну цркву]].

На подручју данашње Банатске епархије раније је постојало неколико епархија, које су током времена турске власти повремено спајане или раздвајане. Тако су из [[16. век]]а познати: панчевачки владика Андрија ([[1582]]) и вршачки владика [[Теодор Несторовић|Теодор]] који је [[1594]]. године био учесник [[банатски устанак|устанка Срба у Банату]] против [[Турци|Турака]]. Из 17. века познати су вршачки епископи Симеон ([[1619]]), Антоније ([[1622]]) и Теодосије ([[1662]]), као и бечкеречки епископи Висарион ([[1609]]) и Михајло ([[1687]]).

Почетком [[1931]]. године [[епархија темишварска|темишварски епископ]] [[Георгије Летић]] преузео је дужност администратора упражњене Вршачке епархије. Крајем исте године усвојен је црквени устав који је предвиђао стварање јединствене Банатске епархије, састављене од дотадашњих делова Вршачке епархије и [[Епархија темишварска|Темишварске епархије]] у југословенском делу [[Банат]]а. Ове одредбе су спроведене у дело током 1932. године, када је [[Георгије Летић]] устоличен у Вршцу као први епископ банатски.

* [[Никанор Богуновић]] (2003 -— сада)