|
[[Категорија:Српска књижевност]]
Prvi put s ocem na jutrenje
Bilo mi je, veli, onda tek devet godina. Ni sam se ne seæam svega baš natanko. Prièaæu vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlaði brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!
Meni je i mati prièala mnogo štošta, kad sam odrastao, pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!
On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Èisto ga gledam kako se oblaèi: džemadan od crvene kadife, s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega æurèe od zelene èohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija, s drškom od slonove kosti, i jedan nožiæ, sa srebnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Èakšire sa svilenim gajtanom i buæmetom, pa široki paèaluci prekrilili do pola nogu u beloj èarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-èibuk s takumom od æilibara, a s desne strane pod pojas podvuèena, zlatom i ðinðuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!
Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam veæ poèeo prièati, ne vredi šeprtljati - naravi je bio èudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoæe da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuðivao dokazati što protivno njemu. Kada se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali brate, kad odalaèi, od èasa se pruæiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suèe i izdiže ga naviše, veðe mu se sastale na èelu, a one crne oèi sevaju. Jao! Da onda neko doðe da mu kaže da nisam znao "alekcije"! Ne znam èega sam se tako bojao, naposletku baš i da me æuši jedanput, pa šta? Ali ja strepim od onih oèiju: kad ih prevali, pa kao iz praæke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!
Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratiæa. Dao mu sahat da se igra, a moj Ðokica okupio, pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neæe da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh, pa nekoliko puta razvuèe malo levu stranu od usta i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto, tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice, da bi se èulo u Tetrebovu mehanu.
A znam, opet, kad je umro moj èièa, s kojim je babo ortaèki radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca - udri kukaj, plaèi, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reèe. Samo kad ga poneše iz kuæe a babi zaigra donja usna, dršæe, dršæe; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa æuti.
Što rekne, neæe popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neæe. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario, što, toèeæi rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petaèki, pa skoro akov rakije istekao. Inaèe nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga! ... Video ga da igra krajcara! - Tek æete se vi posle èuditi!
To o Ðurðevu dne. Došao Proka u duæan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: "Na, evo ti ajkula! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!" Turio Proka ves na oèi, plaèe kao kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? - Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat, pa mu dade: "Na, pa put za uši!" Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.
Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Èudno je živeo s mojom majkom. Nije to, da rekneš, da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoæe da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuðina, pa to ti je. A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, a ona da svisne od plaèa, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i u njegova posla.
Kaže ona jedanput:
- Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro æe i nova, pa gde æeš je?
A tek se on izdraèi na nju:
- Jesi li ti gladna, ili ti je èega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleæi!
Pokunji se mati, pa æuti.
Sa svetom je takoðe malo govorio. U kavani imao je svoje društvo i samo með' njima što rekne po koju. Kuma Iliju je poštovao što može biti: i to je jedini èovek koji mu je smeo reæi šta je hteo, i koga se moj otac èisto pribojavao.
Nas je decu, kao i majku, voleo, nije vajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne seæam nikad i nikaka znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je, istina, noæu, kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud - ali šta mi je to? To rade i drugi oèevi, ali kupuju deci i šeæerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skaèe svrh jablana!
U crkvu je išao samo na Ðurðevdan, u kavanu svako veèe. Veèeramo, on turi èibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd'! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i po noæi, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on doðe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima - ne smeju ni sveæe da upale. LJuti se on, bolan, kad vidi da sveæa gori. Èuo sam jedanput, kad doðe docne kuæi, gde gunða:
- Šta æe ta sveæa u ovo doba?
- Pa da se vidiš svuæi, Mitre - kaže moja mati.
- A zar ja ne znam upaliti sveæe, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naæi?
- Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim ...
- A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kuæi!
Kakav mrtvac! Vi mislite on to ozbilja misli? Mar i on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi raèuna o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako æe da poène. Hteo bi da mati spava i kad joj se ne spava, samo da on može bez brige banèiti. Peklo je to i njega, vidi se to.
Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kavu nije bogzna kako mario ... Pa šta je radio svu noæ po mehanèinama? pitate vi.
Nesreæa, pa to ti je! Da je pio, èini mi se, ni po jada. Nego ... Videæete!
To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plaèe nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.
***
Jedanput doðe on tako docne kuæi ... Ništa! ... Sutradan - ništa ... Kad, moj brate, opazi majda da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:
- A gde ti je, Mitre, sahat?
On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:
- Poslao sam ga u Beograd, da se opravi.
- Pa dobro je išao, Mitre.
- Valjda ja nisam æorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!
Moja mati - šta æe - uæuta.
Kuka posle s mojom sestrom: "Ej, teško meni! Daæe sve što imamo, pa pod starost da perem tuðe košulje!"
Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kavane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak, iskiæen zlatom i dragim kamenjem. Uðe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.
Kako uðe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanæim da vidi koliko je.
- Zar si povratio? ... - i trže se. - Zar ti je veæ opravljen sahat?
- Opravljen! - kaže on.
- A kakav ti je to lanac?
- Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.
- Znam - kaže moja mati - a otkud ti?
- Kupio sam!
- A ta šubara? To ima samo u Miæe kaznaèeja.
- Kupio sam i nju!
- Prodao ti?
- Prodao!
- A kakav ... ?
Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuèe.
On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak, kolik' pesnica, pa baci na sto, a ono zreknu: sam samcit dukat, brate!
- Na! - reèe - ostavi ovo! - Pa onda iziðe u kuhinu.
Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu deèju pelenu.
- A šta æu - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto! ... Ovo je ðavolsko! ... Ovo æe ðavo odneti kako je i doneo!...
Kao što vidite, nema tu sreæe ni života!
I tako je moja mati bili nesreæna, i mi smo uz nju bili nesreæni ...
Nekad, prièala mi je mati, bio je on sasvim drugi èovek; a i ja se seæam, kao kroz maglu, kako me je èesto držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poèe družiti s Miæom kaznaèejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tamo nekima, sve se okrenu i poðe kako ne treba.
Obrecuje se. Ne trpi nikaka zapitkivanja, odmah se ispreèi: "Gledaj svoja posla!" ili: "Imaš li ti druge kake brige?"
Nije vajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.
Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar èovek. Jeste, bogami! Ali tako ...
***
Jedanput vrati se on u neko doba kuæi. Nije sam! Èudi se moja mati. Proðe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunðaju. Odoše u avliju. Èujemo mi malo posle konjski topot i hrzanje. Ne znam ja šta je to.
Kod on posle uðe, ja poèeh hrkati, i moja se sestra uèini da spava. Nazva dobro veèe, pa uæuta. Æuti on, æuti majka, èekam ja.
Onda moja mati otpoèe, a glas joj promukao:
- Odvedoše vranca!
- Odvedoše - kaže on.
Opet æute, samo mati èas po useknjuje se, a ja èisto oseæam kako plaèe.
- Mitre, tako ti boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s ðavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša, pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregræe tuðu šišariku i da kupuje po selima kože za Èifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost èekam od drugoga koru hleba i da ova naša deèica služe tuðinu? ... - Pa onda poèe jecati.
- A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao, nego ja njega! Sutra, ako hoæeš, da kupim deset!
Moja mati plaèe još jaèe:
- Znam, Mitre brate - kaže ona milostivno - ali hoæe dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejaèi, prsklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekake izelice iz mog dobra isteraju? ...
- A ko te tera?
- Ne tera me niko, brate, ali æe me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od boga proklet!
- Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da mi ne sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!
Æuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.
***
Dan za danom, a on sve po starom. Donosio je èesto pune višeke novaca. Gubio je takoðe. Dolazio je èesto bez prstenja, bez sahata i bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri sahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne èizme, jednu æurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i - svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveèe vranca, onog istog, našeg.
Sutra mu kupio nove hamove: vise remeni do niže kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na duæanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr! da sve izleæe kaldrma ispod nogu.
Mi smo veæ bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao u nesreænoj kuæi, a novci se troše kao kiša.
Poèeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kuæi. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveæa, zveèi dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peæi im kave (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata, što je nadobivao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oèi joj crvene, lice bledo, ruke suhe, i èas po ponavlja: "Bože, ti nama budi prijatelj!"
I tako se on sasvim otpadi od kuæe. Samo æuti. Materi nikad ne gleda u oèi. Nas decu ne miluje, ni osorne reèi da rekne a kamoli blage. Sve beži od kuæe. Samo nam para daje koliko koje hoæemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po èitavom pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj školi. Ali, opet, nešto mi je tako teško bilo gledajuæi majku i sestru: èisto postarele, blede, tužne, ozbiljne. Nikud pod bogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da odu. A i nama su žene slabo dolazile, veæ samo ljudi, i to gotovo sve samo "lole" i "pusta'ije", kao što ih je moja mati zvala. Duæan gotovo i ne radi. "Zar ja" - kaže moj otac - "da merim gejaku za dvaest para èivita? Eno mu Èifuta!" - Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput joj kazao:
"Jesi èula, ti, razumej srpski što æu ti reæi: ako ti meni cigloj jedanput još što o tome prosloviš, ja æu sebi naæi kuæu, pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoæeš! U-pam-ti do-bro!"
Æuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana u dan, a sve se moli bogu: "Bože, ti mene nemoj ostaviti!"
E, pa valjda vidite šta æe iz svega da bude!
Doðoše oni svi jedno veèe. Doðe s njima još nekakav Pero Zelenbaæ, nekakav svinjarski trgovac, koje, vele, "radi s Peštom". Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio èak do jagodica.. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširiæ, a preko prsluka zlatan lanac: isti onakav je pre babo imao. Na ruci mu nakakav prsten, cakli se, brate, ne da u se pogledati. Gega se kad, ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim oèima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.
Doðoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište,. pa peci kavu.
Zapališe èetiri sveæe. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kavu, æute kao Turci, samo karta klizi, i èuješ kako zveèi dukat.
To je bila strašna noæ!
Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona. više ne plaèe. Ni sestra. Ispijene u licu, oèi upale, pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.
Nekoliko puta ulazio je moj otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspuèio košulju, pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrèio se kao Turèin.
- Daj još! - veli mojoj majci.
Ona stegla srce. Æuti kao kamen, otvara kovèeg, pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u mahramu.
Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama, kao ja kad me društvo èeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseèe hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad poðe, progunða kao za se: "Još ovo samo!" I onda èisto beži iz sobe.
Ali "još ovo", "još ovo", uðe ti on, èini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoæi.
- Daj! - veli mojoj majci, a došao u licu kao zemlja.
Mati poðe kovèegu, a noge joj klecaju, sve se navija.
Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peæ.
- Brže! - kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.
Mati mu pruži.
- Daj sve! - reèe on.
- Poslednjih deset dukata! - reèe ona. Ali to ne beše više glas, ni šaput, veæ nešto nalik na hropac.
On skopa one novce i upravo istrèa iz sobe.
Moja mati klonu kraj kovèega i obnesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skoèih iz postelje. I Ðokica skoèi. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"
Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoèi, upali svitac, pa prižeže kandilo pred svetim Ðorðem.
- 'Odite, deco, molite se bogu, da nas izbavi od napasti! - reèe ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oèi svetle kao veèernjaèa na nebu.
Mi potrèasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Ðokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroèe, èita naglas onu polovinu Oèenaša što je veæ bio nauèio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih oèiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen bog, kog je ona ugledala i koji je u nju gledao. I onda joj se po licu razli neko blaženstvo i nekaka svetlost, i meni se uèini da je bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oèi, pa padoh nièice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: "Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto: "Bože, ubij onoga Zelenbaæa!"
Dugo smo se tako molili.
Posle moja mati usta, pope se na stolicu, pa celiva svetog Ðorða. I moja sestra to isti uèini, a posle diže i mene i Ðokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suhu kitu bosioka, što je stajala za ikonom, i staklence s bogojavljenskom vodicom, što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapuæuæi, prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata, pa na prstima doðe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.
Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se oseæao blažen, kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?
Istom što vdati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelenbaæ viknu, koliko igda može:
- A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?
Posle opet nasta nejasan žagor i svaða. Onda èusmo kako se vrata otvoriše, gunðanje i korake.
Ali babo ne uðe u sobu. Zalud mi èekasmo. I dan zabele, ja i Ðokica i zaspasmo, a on još ne doðe.
***
Kad se probudih, sunce beše daleko odskoèilo. Oseæao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogoh više zatvoriti oèiju. Ustanem.
Sve izgleda nekako sveèano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom još dršæe plamièak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oèi im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuæu neke pobožne reèi. Ne doneše nam doruèak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu!
- Šta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde mrtvac u kuæi, ili se moj pokojni stric vratio, pa ga valja nanovo sahranjivati?
Onda pretrnuh kad se setih šta je noæas bilo, i mehanièki prošaputah: "Bože, znaš ono za babu!" I opet: "Bože, ama ubij onog Zelenbaæa!"
Ne misleæi ništa, obuèem se i iziðem iz sobe. I nehotièno poðoh vratima od velike sobe, ali se oèas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.
Ja se okretoh ali ona ne reèe ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuæe, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da mislim.
Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provirim, kroz kljuèaonicu.
Gledam.
Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuæu karata, razgažene i nerazgažene cigare, jedna razbijena kavena šolja, i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svuèen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i pepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Èetiri prazna sveænjaka, samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveæa bila omotana, i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.
Na jednoj stolici za stolom, leðima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao èelom, pa se ne mièe.
Gledao sam tako dugo ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Èudno sam i mraèno nešto mislio. Èinilo mi se, na primer - a ne znam, upravo, zašto - da je on mrtav, pa sam se èudio kako mrtvac diše. Posle mi se èinilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udariti - i sve tako koješta.
Bogzna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majèina ruka. Ništa mi ne reèe, samo onim blagim oèima pokaza put vrata.
Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziðoh napolje.
Taj dan bio je subota.
Kad iziðoh na ulicu, ide svet kao i obièno; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreæe i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i odreðuje gde æe ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten æata ide s dobošarom po varoši i èita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje, pa vièe: "Hodi, vruæe" a pijani Jova igra u jednoj barici.
- A što je, more, vaš duæan zatvoren? - zapita me Ignjat æurèija, koji u taj par proðe.
- Tako! - kažem ja.
- Da nije bolestan Mitar?
- Nije - kažem ja.
- Otišao, valjda nekud?
- U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju. Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova, koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.
Sad se tek setih da je trebalo iæi u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam u majku i devere.
- Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doæi - imao je posla.
O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim kad ona spava, kad me ne vidi!
Šta je bilo u našoj kuæi za vreme dok sam bio u školi - ne znam ... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, naðoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuha se ni ruèak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric umro! Ðokica, u avliji, vezao maèki ðezvu za rep pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno, pa hrèe kao da je po noæi.
Moj otac još isto onako sedi, ne mièe se. Zateglo mu se æurèe preko širokih leða, a oko pojasa se razmièe od duboka daha.
***
Odavno je veæ bilo zvonilo na veèernje.
Dan se kloni svojemu kraju a u našoj duši ista ona puèina - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušæe gomilaju! Sve postaje nesnosnije, strašnje i oèajnije. - Bože, ti na dobro okreni!
Ja sam sedeo na pragu pred kuæom. Držao sam u ruci nekaku školsku knjižicu, ali je nisam èitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere, naslonjeno na suhu joj ruèicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.
Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta sa prozora. Ja pretrnuh.
Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!
Ves malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu na visoko èelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oèi, oèi! Ni nalik na on preðašnje! Èisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreæu, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga prièeste.
Polako preðe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuèe. Zatvori vrata, pa iziðe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilinoj kuæi.
Prièao mi je posle Toma, kum-Ilin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali peèate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna, niti æe ikad iko znati.
Oko devet i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznaèajnim pogledom gledala u sveæu. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu eveæu, pa i sama leže u krevet.
Meni je ispod jorgana kucalo srce, kao da neki bije èekiæem u grudima.
Vrata se otvoriše, i moj otac uðe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleæi sveæe, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevræe po krevetu, pa posle sam zaspao.
Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na èelu. Otvorim oèi i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov pauèinast zrak pao na lice moje majke. Oèi joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.
Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i nemièe se.
Malo posle priðe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Doðe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:
- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i tao da se okameni nasred sobe. Dugo je tako stajao, ne mièuæi se, samo što opazim pokatkad kako mu senu oèi, gledajuæi èas na nas, nas na mater.
Ali mi ni jedno ni uhom da maknusmo!
Onda on poðe porebarke na prstima èiviluku a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube, natuèe ves na oèi, pa, brzo i celom nogom stupajuæi, iziðe napolje.
Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kaki dusi!
Mati brzo ali pažljivo usta i poðe vratima; za njom prista i seša.
- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziðe napolje.
Ja skoèih, pa i sam poðoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:
- Ostani kod dece!
Kad iziðoh napolje, pritrèim plotu, pa sve pored plota, a ispod višanja, dovuèem se do bunara i èuènem iza njega.
Noæ je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne mièe. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momaèke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.
Ali u isti par, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se èovek. Upro pogled u nju, pa bleji.
- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio?
Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveæa, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono:
- Idi, Marice, ostavi me ... Ja sam propao!
- Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!
- Sve sam dao! - reèe on, pa raširi ruke.
- Pa ako si, brate, ti si i stekao!
Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
- Ama sve! - reèe on. - Sve, sve!
- Ako æe! - reèe moja mati.
- I konja! - reèe on.
- Kljusinu! - kaže moja mati.
- I livadu!
- Pustolinu!
On se primièe mojoj majci. Gleda je u oèi, èisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.
- I kuæu! - reèe on, pa razrogaèi oèi.
- Ako æe! - reèe moja mati. - Da si ti živ i zdrav.
- Marice!
- Mitre!
- Šta ti to veliš, Marice?
- Velim: da bog poživi tebe i onu našu deèicu! Nije nas hranila ni kuæa, ni livada, nego ti, hranitelju naš! Neæemo mi biti nijedno gladni, dok si ti með' nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
- Marice - poèe on - zar ti? ... - Zagrcnu se, pa pokri oèi rukama i uæuta.
Majka ga uhvati za ruku:
- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osem one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala bogu, puna kuæa!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram meseèine.
- Pa zar si zaboravio na èardak pun šišarke?
- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuèe preko oèiju i spusti ruku.
- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što æe onaj ležeæi novac? Uzmi ga u trgovinu!
- Uložiæemo u žito!
- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala bogu, a zdrava su nam deèica. Moliæemo se bogu, pa raditi.
- Kao pošteni ljudi!
- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
- Pa æemo opet steæi kuæu!
- Izvešæemo našu decu na put - kaže mati.
- Pa me neæe mrtvog kleti ... Otkad ih nisam video!
- 'Odi da ih vidiš! - reèe mati pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka veæ u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!" pa navukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noæ i potresa se duša hrišæanska. I kao talas suho granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i peèal, kida uze taštine, a skršena duša razgovara se s nebom ...
- Sine! Ustani, da idemo u crkvu!...
***
Kad sam išao lane u Beograd po jespap, video sam u Topèideru Peru Zelenbaæa u robijaškim haljinama: tuca kamen!
| 