Јосип Броз Тито — разлика између измена

нема резимеа измене
После две и по године у Лепоглави, Броз је оптужен за покушај бекства и пребачен у Мариборски затвор где је држан у самици неколико месеци.{{sfn|Ridley|1994|p=106}} Након потпуног одслужења казне, пуштен је, само да би био изнова ухапшен изван затворских зидина и одведен у Огулин да одслужи четири месеца затвора које је избегао 1927. Коначно је пуштен из затвора 16. марта 1934, али чак и тада је морао да живи у Кумровцу и да се сваког дана јавља полицијској управи.{{sfn|Ridley|1994|pp=107–108 & 112}} Током година проведених у затвору, политичка ситуација у Европи се значајно променила са успоном Адолфа Хитлера у Немачкој и појаве десничарских партија у Француској и суседној Аустрији. Након пуштања из затвора, вратио се у Кумровец где је срдачно дочекан, али није остао дуго. Почетком маја, добио је наређење КПЈ да се врате својим револуционарним активностима, и да из Кумровца пређе у Загреб, где се поново придружио Централном комитету Комунистичке партије Хрватске.{{sfn|Ridley|1994|pp=109–113}}
 
Хрватски огранак КПЈ је био у потпуном расулу, а ситуација се веома погоршала бекством Извршног комитетаKомитета КПЈ у Беч одакле су усмеравања активности. Током наредних шест месеци, Броз је путовао неколико пута на релацији Загреб-Љубљана-Беч користећи лажне пасоше. Он је користио и аустријски акценат, који је развио током рата, да убеди царинике да је он уствари аустријски планинар.{{sfn|Ridley|1994|p=113}}{{sfn|Vinterhalter|1972|p=147}} Када је стигао у Беч, контактирао је генералног секретара КПЈ, Милана Горкица, који га је послао у Љубљану да организује тајну конференцију КПЈ у Словенији. Конференција је одржана у летњој палати римског католичког бискупа у Љубљани, чији је брат био комунистички симпатизер. На овој конференцији су се први пут сусрели Јосип Броз и Едвард Кардељ, млади словеначки комуниста који је недавно пуштен из затвора. Броз и Кардељ су касније постали добри пријатељи, а сам Тито је касније у Кардељу видео свог најпоузданијег заменика. Будући да је био тражен од стране полиције, Јосип Броз је користио разне псеудониме, укључујући "Руди" и "Тито". Када је писао чланке за страначке новине 1934. године користио је псеудоним '''Тито''' и касније га задржао. Сам Броз није навео разлог за избор имена "Тито", осим што је то био чест надимак за мушкарце из области где је одрастао. У оквиру Коминтерне, његов надимак је био "Валтер".{{sfn|Ridley|1994|pp=114–115}}{{sfn|West|1995|p=62}}{{sfn|Ramet|2006|p=151}}
 
===Одлазак из Југославије===
[[File:Edvard Kardelj zatvorenik.jpg|thumb|left|Едвард Кардељ из времена када је упознао Тита]]
Током овог периода Тито је писао о дужностима заробљених комуниста и синдиката. У време када је краљ Александар убијен од стране хрватских усташа и македноских БМРО активиста у Марсеју 9. октобра 1934. Тито је боравио у Љубљани. Услед великих акција против дисидената које су уследиле након његове смрти, одлучено је да Тито треба да напусти Југославију. Он је отпутовао у Беч са фалсификованим чешким пасошем где се придружио Горкићу и остатку Политбироа КПЈ. Одлучено је да је аустријска влада превише непријатељски настројена према комунизму, тако да је Политбиро отпутовао у Брно у Чехословачкој.{{sfn|Ridley|1994|pp=116–117}} На Божић 1934. је одржан тајни састанак Централног комитета КПЈ у Љубљани на коме је Тито изабран за члана Политбироа по први пут. Политбиро је затим одлучио да га пошаље у Москву да извештава о ситуацији у Југославији да би почетком фебруара 1935. године Тито стигао у Коминтерну.{{sfn|Ridley|1994|pp=117–118}} Када је стигао у Москву, одсео је у главном пребивалишту агената Коминтерне, хотелу Лукс, а убрзо накн тога је ступио у контакт са Владимиром Ћопићем, водећим југословенским агентом у Коминтерни. Убрзо се упознао са главним личностима у организацији. Тито је додељен секретаријату Балканског дела, који је био одговоран за Југославију, Бугарску, Румунију и Грчку.{{sfn|Ridley|1994|p=120}} У ово време је и Кардељ био такође у Москви, као и бугарски комунистички лидер Георги Димитров.{{sfn|West|1995|p=62}} Јосип Броз Тито је био један од 510 делегата на Седмом светском конгресу Коминтерне у јулу и августу 1935. где је на кратко, по први пут видео Јосифа Стаљина. После конгреса, обишао је Совјетски Савез, а затим се вратио у Москву да настави са радом. Ступио је у контакт са Пелагијом и Жарком, али се убрзо заљубио аустријанку која је радила у Хотелу Лукс, Јохану Кениг, која је била позната у комунистичким редовима под именом Луција Бауер. Када је сазнала за ову везу, Пелагија се развела од Тита у априлу 1936. године, а Тито се је венчао са Луцијом Бауер 13. октобра те године.{{sfn|Ridley|1994|pp=121–122}}
 
После Светског конгреса, Тито је радио на томе да промовише нови поглед Коминтерне на Југославију, а који се огледао у томе да Коминтерна више неће радити на разбијању земље, и да ће уместо тога бранити интегритет Југославије против нацизма и фашизма. Покушао је да убеди Коминтерну да би било боље да партијско руководство буде смештено унутар Југославије. На крају је пронађен компромис па је договорено да Тито и остали раде у земљи а да Горкић и Политбиро наставе свој рад у иностранству. Горкић и Политбиро су се преселили у Париз, а Тито је почео да путује на релацији Москва-Париз-Загреб 1936. и 1937. године користећи лажне пасоше.{{sfn|Ridley|1994|pp=122–123}} 1936. године му умире отац.{{sfn|Vinterhalter|1972|p=49}}
[[File:Španski borci.jpg|thumb|Југословенски борци у Шпанском грађанском рату|alt=black and white photograph of men firing weapons]]
 
Убрзо након избијања Шпанског грађанског рата 1936. године, Тито се вратио у Москву.{{sfn|Ridley|1994|p=124}} У то време, велика Стаљинова чистка је била у току, а страни комунисти попут Тита и његових југословенских сународника су били посебно рањиви. Упркос похвалном Титовом извештају о југословенском комунистичком ветерану Филипу Филиповићу, он је ухапшен и убијен од стране совјетске тајне полиције, [[НКВД]].{{sfn|Ridley|1994|pp=126–127}} Међутим, пре него што је Чистка заиста почела да нарушује редове југословенских комуниста у Москви, Тито је враћен у Југославију са новом мисијом, да регрутује добровољце за [[Интернационалне бригаде]] које су се бориле на страни Републиканаца у Шпанском грађанском рату.{{sfn|Ridley|1994|p=129}} Са друге стране, наки као што је хрватски историчар Иво Банац сматрају да је разлог Титовог враћања у Југославију од стране Коминтерне било ћишћења КПЈ.{{sfn|Banac|1988|p=64}} Иницијални покушај да пошаље 500 добровољаца бродом у Шпанију потпуно је пропао, а скоро сви комунистички добровољци су ухапшени и затворени.{{sfn|Ridley|1994|p=129}} Тито је затим отпутовао у Париз, где је организовао пут добровољаца у Француску под покрићем да иду да би присуствовали Париској изложби. Када би једном доспели у Француску, они би једноставно прешли Пиринеје и ушли у Шпанију. Све у свему, он је послао 1.192 људи да се боре у рату, али је само њих 330 било из Југославије, а мање од половине овог броја су били комунисти, док су остали били социјалдемократе и антифашисти различитих убеђења. Од укупног броја, 671 је убијено у борбама, а рањено још 300. Тито лично никада није отишао у Шпанију, упркос неким каснијим тврдњама које су постојале. У периоду од маја до августа 1937, Тито је путовао неколико пута између Париза и Загреба организујући кретање добровољаца и стварање засебне Комунистичке партије Хрватске. Нова странка је отворена на конференцији у [[Самобор|Самобору]] на периферији Загреба 1-2 августа 1937.{{sfn|Ridley|1994|pp=131–133}}
 
===Генерални секретар КПЈ===
У јуну 1937. Горкић је позван у Москву, где је ухапшен од стране НКВД-а, и након месеци испитивања он је убијен.{{sfn|Ridley|1994|p=134}} Тито је тада добио поруку од Политбироа КПЈ да им се придруж у Паризу и у августу 1937. године он је постао вршилац дужности генералног секретара КПЈ. Сам Тито је касније објаснио да је преживео чистке тако што је боравио ван Шпаније, где НКВД је био активан, као и тиме што јеизбегавао посетите Совјетском Савезу што је више могуће. Када је први пут именован за генералног секретара, избегавао је да путује у Москву говорећи да мора да се суочи са недисциплином која је завладала у КПЈ у Паризу.{{sfn|Ridley|1994|pp=134–135}} Тито је такође успео да развије нову, млађу генерацију у КПЈ која му је била одана, а њу су између осталог чинили Словенац Едвард Кардељ, Србин Александар Ранковић и Србин из Црне Горе, Милован Ђилас.{{sfn|West|1995|pp=63–64}} У децембру 1937. године, Тито је организовао демонстрације у знак подршке француском министрз спољних послова који је посетио Београд, изражавајући солидарност са Французима против нацистичке Немачке. Протестни марш је окупио око 30.000 људи, да би касније прерастао у протест против неутралне политике Стојадиновићеве владе. На крају је протест разбијен од стране полиције. У марту 1938. Тито се вратио у Југославију из Париза. У међувремену је чуо гласине да су његови противници унутар КПЈ дојавили полицији где се он упутио па је због тога он је отпутовао у Београд а не у Загреб. Током боравка у Београду он је одсео код младог интелектуалца, Владимира Дедијера који је био пријатељ Милована Ђиласа. Стигавши у Југославију неколико дана уочи Аншлуса, он је саставио жалбу којом је осудио овај поступак, којом се КПЈ придружила и социјалдемократама и синдикатима. У јуну, Тито је писао Коминтерни како би требало да посети Москву. Два месеца је чекао у Паризу да му одобре совјетску визу. У Москву је стигао 24. августа.{{sfn|Ridley|1994|pp=136–137}}
 
По доласку у Москву, Тито је увидео да су сви југословенски комунисти били означени као сумњиви. Скоро сви најистакнутији лидери КПЈ били ухапшени од стране НКВД и погубљени, укључујући више од двадесет чланова Централног комитета. И његовао бивша жена Пелагија и његова садашња супруга Кениг / Бауер су ухапшене као "империјалистичких шпијуни", иако су обе касније пуштене, Пелагија после 27 месеци затвора. Тито је стога морао да се побрине за негу сина Жарка, који је имао четрнаест година. Он га је сместио у интернат у околини Харкова, а затим у школу у Пензи, али је он побегао два пута да би на крају бригу о њему преузела мајка једног његовог пријатеља. Године 1941. Жарко се придружио Црвеној армији у борби против Немаца.{{sfn|Ridley|1994|p=137}} Неки од Титових критичара тврде да то што је преживео чистку указује да је он морао да цинкари своје другове као троцкисте. Он њега су тражене информације о великом броју југословенских комуниста, али према сопственим изјавама и објављеним документима, он никада није осудио никога, и обично је говорио да их није познавао. Једном му је постављено питање о хрватском комунисти Хорватину, али је Тито написао двосмислен одговор, рекавши да не зна да ли је он троцкиста. Ипак, о Хорватину више није било никавог гласа. Док је био у Москви, добио је задатак да помогне Ћопићу у преводу ''историје Комунистичке партије Совјетског Савеза (бољшевика)'' на српско-хрватски, али су додошли само до другог поглавља када је Ћопић ухапшен и погубљен. Тито је наставио да ради са неколико преживелих југословенских комуниста, али је један југословенски комуниста немачке националности пријавио нетачан превод једног пасоса и тврдивши да то показује да је Тито био троцкиста. Међутим, други утицајни комунисти су гарантовали за њега, па је он ослобођен. Неколико фактора су утицали да Тито преживи Стаљинове чистке; радничко порекло, то што није био заинтересован за интелектуалне расправе о социјализму, атрактивна личност и капацитет да стекне утицајне пријатеље.{{sfn|Ridley|1994|pp=138–140}}
 
 
 
 
 
 
 
== Други светски рат (Народно ослободилачка борба) ==
136

измена