Јосип Броз Тито — разлика између измена

11.967 бајтова додато ,  пре 3 године
нема резимеа измене
 
По доласку у Москву, Тито је увидео да су сви југословенски комунисти били означени као сумњиви. Скоро сви најистакнутији лидери КПЈ били ухапшени од стране НКВД и погубљени, укључујући више од двадесет чланова Централног комитета. И његовао бивша жена Пелагија и његова садашња супруга Кениг / Бауер су ухапшене као "империјалистичких шпијуни", иако су обе касније пуштене, Пелагија после 27 месеци затвора. Тито је стога морао да се побрине за негу сина Жарка, који је имао четрнаест година. Он га је сместио у интернат у околини Харкова, а затим у школу у Пензи, али је он побегао два пута да би на крају бригу о њему преузела мајка једног његовог пријатеља. Године 1941. Жарко се придружио Црвеној армији у борби против Немаца.{{sfn|Ridley|1994|p=137}} Неки од Титових критичара тврде да то што је преживео чистку указује да је он морао да цинкари своје другове као троцкисте. Он њега су тражене информације о великом броју југословенских комуниста, али према сопственим изјавама и објављеним документима, он никада није осудио никога, и обично је говорио да их није познавао. Једном му је постављено питање о хрватском комунисти Хорватину, али је Тито написао двосмислен одговор, рекавши да не зна да ли је он троцкиста. Ипак, о Хорватину више није било никавог гласа. Док је био у Москви, добио је задатак да помогне Ћопићу у преводу ''историје Комунистичке партије Совјетског Савеза (бољшевика)'' на српско-хрватски, али су додошли само до другог поглавља када је Ћопић ухапшен и погубљен. Тито је наставио да ради са неколико преживелих југословенских комуниста, али је један југословенски комуниста немачке националности пријавио нетачан превод једног пасоса и тврдивши да то показује да је Тито био троцкиста. Међутим, други утицајни комунисти су гарантовали за њега, па је он ослобођен. Неколико фактора су утицали да Тито преживи Стаљинове чистке; радничко порекло, то што није био заинтересован за интелектуалне расправе о социјализму, атрактивна личност и капацитет да стекне утицајне пријатеље.{{sfn|Ridley|1994|pp=138–140}}
[[File:Josip Broz Tito's fake Canadian ID, 1939.jpg|thumb|Лажни Канадски пасош Јосипа Броза Тита на име Спиридон Мекас, коришћен при његовом враћању у Југославију 1939. године|alt=black and white photograph of men firing weapons]]
 
Док је Тито избегавао хапшења у Москви, Немачка је отворено притискала Чехословачку да препусти Судетску област. Као одговор на ову претњу, Тито је организовао југословенске добровољце који су хтели да подрже Чехословачку. Као резлтат овога хиљаде добровољаца је дошло испред Чехословачке амбасаде у Београду да понуди своје услуге. Међутим, Чехословачка је на крају била приморана да преда Судетску област на основу договора између великих сила. Овај споразум је познат под именом Минхенски споразум. Тито је био свестан реалности у Совјетском Савезу, касније наводећи да је био "сведок веома много неправде", али је већ био уложио превише у своје комунистичке идеале и био превише лојалан Совјетском Савезу да би се повукао у овом тренутку.{{sfn|Ridley|1994|pp=140–141}} Тито постављање за генералног секретара КПЈ је формално ратификовала и Коминтерна 5. јануара 1939.{{sfn|Ridley|1994|p=135}}.
 
== Други светски рат (Народно ослободилачка борба) ==
 
 
 
 
 
== Други светски рат (Народно ослободилачка борба) ==
{{Посебан чланак|Други светски рат|Народноослободилачки рат|Партизанско-четнички сукоб|Вишки споразум|Битка за Србију}}
 
=== Отпор у Југославији ===
[[Датотека:Josip Broz Tito Bihać 1942.jpg|мини|десно|200п|Тито у Бихаћу 1942.]]
{{stack|float=left|[[File:Tito and Ivan Ribar in 1943.jpg|thumb|left|Рањени Тито и [[Иван Рибар]] за време [[Битка на Сутјесци|Битке на Сутјесци]] 1943.]]}}
Током [[Други светски рат|Другог светског рата]] Јосип Броз Тито је био вођа Народноослободилачког партизанскога покрета отпора и главни организатор стратегије и тактике партизанског типа ратовања, као и политичких одлука које су обликовале [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|социјалистичку Југославију]].
Дана 6. априла 1941. године, немачке снаге, заједно са мађарским и италијанским, отпочеле су инвазију на Југославије. Дана 10. априла 1941. године, Славко Кватерник је прогласио Независну Државу Хрватску, а Тито је на све ово одговорио формирањем Војног комитета при Централном комитету КПЈ.<ref>[[#refTomasevich2001|Tomasevich 2001]], p. 52.</ref> Нападнута са свих страна, војска Краљевине Југославије је брзо поражена. Дана 17. априла 1941. године, након што су краљ Петар II Карађорђевић и други чланови владе напустили земљу, остали представници владе и војске састали су се са немачким званичницима у Београду и брзо постигли договор о престанку сваког оружаног отпора. Окупација [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] затекла га је у [[Загреб]]у, одакле је у другој половини маја [[1941]]. године отишао у [[Београд]], да би усмеравао припреме за дизање устанка. Након овога 1. маја 1941. године, Тито је издао брошуру позивајући људе да се уједине у борби против окупације.<ref>[[#refKocon1988|Kocon 1988]], p. 84.</ref>
 
Окупација [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] затекла га је у [[Загреб]]у. У другој половини маја [[1941]]. године отишао је у [[Београд]], одакле је усмеравао припреме за дизање устанка. После напада [[Трећи рајх|Немачке]] на [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]], [[22. јун]]а, Политбиро [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]] је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. [[Врховни штаб НОВЈ|Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије]] (НОПОЈ) формиран је [[27. јун]]а, а Титоистог дана Централни комитет Комунистичке партије Југославије поставио је постаоТита Врховниза командантврховног НОПОЈ-акоманданта свих војних снага за ослобођење земље. 1. јула 1941. године, Коминтерна је послала прецизне инструкције са позивом на хитну акцију.<ref>[[#refRoberts1987|Roberts 1987]], p. 24.</ref>
 
Упркос сукобу са ривалским монархистичким четничким покретом, Титови партизани су успели да ослободе одређене територије, као што је била "Ужичка република". Тито је Београд напустио [[16. септембар|16. септембра]] у пратњи [[Јаша Рајтер|Јаше Рајтера]], попа [[Драгољуб Милутиновић|Драгољуба Милутиновића]], [[Даворјанка Пауновић Зденка|Даворјанке Пауновић]] и [[Веселинка Малинска|Веселинке Малинске]] и отишао на [[Ужичка република|ослобођену територију]] у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ. Током овог периода, Тито је преговарао са лидером четника Дражом Михаиловићем 19. септембра и 27. октобра 1941. године.<ref>{{cite book|title=Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries That Doomed WWII Yugoslavia|last=Kurapovna|first=Marcia|year=2009|publisher=John Wiley and Sons|isbn=0-470-08456-1|page=87}}</ref> Тито се у Струганику 19. септембра срео са [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубом Михаиловићем]] да разговарају о савезу партизана и [[Југословенска војска у отаџбини|четника]], али су преговори пропали због велике разлике у циљевима њихових покрета што је спречавало било какав стваран договор.{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}} Тито је заговарао широку заједничку офанзиву, док је Михаиловић сматрао да је устанак опасан и прерано почео и плашио се да ће покренути велике одмазде.{{sfn|Pavlowitch|2007|p=63}} Осим тога, Титов циљ је био да спречи четнички напад на партизане из позадине, пошто је био убеђен да Михаиловић игра двоструку игру, одржавајући везу са Немцима преко Недићеве владе. Са друге стране, Михаиловић је желео да спречи Тита да преузме вођство у покрету отпора,{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}} јер су Титови циљеви били супротвни његовом циљу обнове Краљевине Југославије и оснивању [[Велика Србија|Велике Србије]] у оквиру ње.{{sfn|Tomasevich|1975|p=178}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}}
Устанак против [[Трећи рајх|немачког]] и [[италија]]нског окупатора избио је током јула и августа 1941. године на подручју [[Србија|Србије]], [[Црна Гора|Црне Горе]], [[Босанска Крајина|Босанске крајине]], [[Лика|Лике]], [[Банија|Баније]], [[Кордун]]а и [[Далмација|Далмације]].
 
Тито је Београд напустио [[16. септембар|16. септембра]] у пратњи [[Јаша Рајтер|Јаше Рајтера]], попа [[Драгољуб Милутиновић|Драгољуба Милутиновића]], [[Даворјанка Пауновић Зденка|Даворјанке Пауновић]] и [[Веселинка Малинска|Веселинке Малинске]] и отишао на [[Ужичка република|ослобођену територију]] у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ.
 
Тито се у Струганику 19. септембра срео са [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубом Михаиловићем]] да разговарају о савезу партизана и [[Југословенска војска у отаџбини|четника]], али су преговори пропали због велике разлике у циљевима њихових покрета што је спречавало било какав стваран договор.{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}} Тито је заговарао широку заједничку офанзиву, док је Михаиловић сматрао да је устанак опасан и прерано почео и плашио се да ће покренути велике одмазде.{{sfn|Pavlowitch|2007|p=63}} Осим тога, Титов циљ је био да спречи четнички напад на партизане из позадине, пошто је био убеђен да Михаиловић игра двоструку игру, одржавајући везу са Немцима преко Недићеве владе. Са друге стране, Михаиловић је желео да спречи Тита да преузме вођство у покрету отпора,{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}} јер су Титови циљеви били супротвни његовом циљу обнове Краљевине Југославије и оснивању [[Велика Србија|Велике Србије]] у оквиру ње.{{sfn|Tomasevich|1975|p=178}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}}
 
На [[Саветовање у Столицама|саветовању у Столицама]], које је одржано [[26. септембар|26]]. и [[27. септембар|27. септембра]] донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.
 
Устанак у Србији је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом, током новембра 1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до [[1944]]. године, Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима [[Милан Недић|Милана Недића]].
 
Дана 21. децембра 1941. године, партизани су основали Прву пролетерску бригаду (под командом Коче Поповића), а 1. марта 1942, и Другу пролетерску бригаду.<ref>[[#refRamet2006|Ramet 2006]], p. 152–153.</ref>
 
У ослобођеним територијама, партизани су организовали народне одборе који су представљали цивилне власти. Новембра 1942. године у [[Бихаћ]]у је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије ([[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНОЈ]]), а на његовом [[Друго заседање АВНОЈ-а|Другом заседању]] у [[Јајце|Јајцу]], [[29. новембар|29]]. и [[30. новембар|30. новембра]] 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратак краља [[петар II Карађорђевић|Петра II Карађорђевића]] у Југославију, основан [[Национални комитет ослобођења Југославије|Национални комитет народног ослобођења]] (НКОЈ), који је био де факто прва влада нове Југославије, зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за [[Маршал Југославије|маршала]] и избран за [[Списак председника влада Југославије|председника НКОЈ-а]].<ref name=Hall>Richard C. Hall, ''War in the Balkans: An Encyclopedic History from the Fall of the Ottoman Empire to the Breakup of Yugoslavia'' (ABC-CLIO, 2014) p36, p350</ref><ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,791223,00.html|title=Rebirth In Bosnia|work=Time Magazine|date=19 December 1943|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
[[Датотека:Josip Broz Tito poternica.jpg|мини|лево|200п|Потерница немачких окупационих снага у Србији за „комунистичким вођом Титом“]]
Народноослободилачка борба се пренела на подручје [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и [[Хрватска|Хрватске]], где су се од [[1942]]. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Највеће битке догодиле су се у долинама реке [[Неретва|Неретве]] (март [[1943]]) и [[Сутјеска (река)|Сутјеске]] (мај 1943). Партизанске снаге су победнички изашле из обе битке, упркос бројним и јачим немачким и квислиншким снагама. Осим тога, велики обрачун је у том периоду уследио између партизана и четника, док су квислиншки режими и војна постројења ([[Усташка војница|усташе]], [[Хрватско домобранство|домобрани]], [[Српска државна стража|недићевци]], [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|љотићевци]], локални четници попут [[Павле Ђуришић|Ђуришићевих]] и [[Коста Пећанац|Пећанчевих]], [[бали Комбетар|балисти]], разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама Осовине. Пораз четника у [[битка на Неретви|бици на Неретви]] (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
[[Датотека:Tito and Ivan Ribar in 1943.jpg|мини|десно|190п|Тито после рањавања на [[Битка на Сутјесци|Сутјесци]], јуна 1943. са [[Иван Рибар|др Иваном Рибаром]]]]
 
Новембра 1942. године у [[Бихаћ]]у је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије ([[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНОЈ]]), а на његовом [[Друго заседање АВНОЈ-а|Другом заседању]] у [[Јајце|Јајцу]], [[29. новембар|29]]. и [[30. новембар|30. новембра]] 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратак краља [[петар II Карађорђевић|Петра II Карађорђевића]] у Југославију, основан [[Национални комитет ослобођења Југославије|Национални комитет народног ослобођења]] (НКОЈ), зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за [[Маршал Југославије|маршала]] и избран за [[Списак председника влада Југославије|председника НКОЈ-а]].
Са растућим могућношћу савезничке инвазије на Балкан, Силе осовине су почеле да улажу много више средстава за уништавање партизанских снага и њихове главне команде.<ref name="Tomasevichpg104">[[#refTomasevich2001|Tomasevich 2001]], p. 104.</ref> То је уједно значило и велике немачке напоре да ухвате Јосипа Броза Тита лично. Дана 25. маја 1944. године, Тито је успео да избегне немачку операцију хватања, познату као Десант на Дрвар ( ''Операција Rösselsprung'' - Операција Коњићев скок).<ref name="Tomasevichpg104"/>
[[Датотека:Marshal Tito during the Second World War in Yugoslavia, May 1944.jpg|мини|десно|190п|Тито са сарадницима у Дрвару маја 1944.]]
 
Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење [[Уједињено Краљевство|Британаца]] и [[Сједињене Америчке Државе|Американаца]] (као и поштовање [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у [[Лондон]]у, присиливши је на невољну ''сарадњу'' (заправоса потчињавање)Титовим Титовомпокретом. Дана 12. септембра 1944. године, краљ Петар II је позвао све Југословене да приступе Титовим партизанима.<ref>[[#refRamet2006|Ramet 2006]], p. 158.</ref> Партизански покрет у Југославији је званично признат на Техеранској конференцији 1943. године.<ref>[[#refTomasevich1969|Tomasevich 1969]], p. покрету121.</ref>
 
 
 
После неуспелог немачког [[Десант на Дрвар|десанта на Дрвар]], [[25. мај]]а 1944. године, Тито је отишао на [[Вис (острво)|острво Вис]]. Тамо је 17. јуна 1944. године потписан Вишки споразум у покушају да се споји Титова влада ( АБНОЈ ) са владом у егзилу краља Петра II.<ref>[[#refBanac1988|Banac 1988]], p. 44.</ref>
 
После неуспелог немачког [[Десант на Дрвар|десанта на Дрвар]], [[25. мај]]а 1944. године, Тито је отишао на [[Вис (острво)|острво Вис]]. У августу 1944. године сусрео се у [[Напуљ]]у са председником британске владе [[Винстон Черчил|Винстоном Черчилом]] где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући [[Црвена армија]]. У септембру је био у [[Москва|Москви]] где се сусрео са [[Јосиф Стаљин|Јосифом Стаљином]]. ПредвечеДана [[2328. октобар|23. октобра]]септембра 1944. године Телеграфска Агенција Совјетског Савеза (ТАС) објавила је стигаода ује ослобођениТито Београд,потписао одаклеспоразум са Совјетским Савезом омогућавајући "привремени улазак" совјетских трупа на југословенски простор који је наставиоомогућио да руководиЦрвена завршнимармија помогне у операцијама зау ослобођењесевероисточном областима Југославије.<ref>[[#refTomasevich1969|Tomasevich 1969]], p. 157.</ref>
[[Датотека:Tito-Churchill.jpg|мини|лево|190п|Тито са Винстоном Черчилом у Напуљу 1944.]]
После неуспелог немачког [[Десант на Дрвар|десанта на Дрвар]], [[25. мај]]а 1944. године, Тито је отишао на [[Вис (острво)|острво Вис]]. У августу 1944. године сусрео се у [[Напуљ]]у са председником британске владе [[Винстон Черчил|Винстоном Черчилом]] где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући [[Црвена армија]]. У септембру је био у [[Москва|Москви]] где се сусрео са [[Јосиф Стаљин|Јосифом Стаљином]]. Предвече [[23. октобар|23. октобра]] 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.
 
Предвече [[23. октобар|23. октобра]] 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије. Са стратешком подршком обезбеђеном од стране савезника, партизани су припремали општу офанзиву којом би пробили кроз линију немачког фронта (Сремски фронт) и тиме их присилили на повлачење изван југословенских граница. Након победе партизана, свим спољашњим силама наређено је да напусте југословенску територију.
Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце, а током [[Битка на Сутјесци|битке на Сутјесци]] [[9. јун]]а 1943. године био је рањен. Председништво АВНОЈ-а је, на предлог [[Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије|АСНО Србије]], [[18. новембар|18. новембра]] 1944. године одлоковало је Тита [[Орден народног хероја|Оредном народног хероја]].
 
У последњим данима Другог светског рата у Југославији, јединице партизана су били одговорни за масовна стрељања квинслистичких и окупаторских снага које су се повлачиле према Аустрији. Најпознатији случај је стрељање у Блајбургу. Међутим у то време, према неким ауторима, Јосип Броз Тито је у више наврата издао позив за предају колони у повлачењу, нудећи им амнестију.<ref>Dizdar, Zdravko; An Addition to the Research of the Problem of Bleiburg and the Way of the Cross</ref> А 14. маја је послао и телеграм Врховном штабу Словеначких партизанских јединица којим је забранио убијање ратних заробљеника.<ref>{{cite book|last1=Ramet|first1=Sabrina P.|last2=Matić|first2=Davorka|title=Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media|publisher=Texas A&M University Press|year=2007|page=274|isbn=1-58544-587-8}}</ref>
== Тито - државник ==
 
 
== Почетни послератни период ==
[[Датотека:Министарски савет Демократске Федеративне Југославије под председништвом Јосипа Броза Тита, Београд, 7. март 1945.png|мини|234x234px|[[Привремена влада ДФЈ|Министарски савет Демократске Федеративне Југославије]] под председништвом Јосипа Броза Тита, Београд, 7. март 1945.]]
[[Датотека:Tito i Staljin u Moskvi.jpg|мини|234x234px|Молотов, Стаљин и Тито у Москви августа 1945.]]
Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце. На основу тога, Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за враћањеприпајање ХрватскојЈугославији [[Истра|Истре]], [[Ријека (град)|Ријеке]] и острва, као и проширење Словеније. По завршетку рата заузимао је кључне државне и политичке положаје: [[Привремена влада ДФЈ|председник привремене владе]] [[Демократска Федеративна Југославија|Демократске федеративне Југославије]], врховни командант [[Југословенска народна армија|Југословенске армије]] и министар одбране и генерални секретар [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]].
 
Дана 7. марта 1945. године, привремена влада Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) је састављена у Београду од стране Јосипа Броза Тита, а за име државе је привремено дозољена употребе и "република" и "монархија" . Овu владu је водио Тито као привремени југословенски премијер а у њу су укључени и представници из избегличке владе у Лондону, између осталог и Иван Шубашић. У складу са споразумом између лидера отпора и владе у егзилу, одржани су послератни избори да би се одредио облик владавине нове државе. У новембру 1945. године, Титов про-републикански Народни Фронт, на челу са КПЈ, је победио на изборима са великом већином, будући да су монархисти бојкотовали изборе, победа је била још драстичнија..<ref>{{cite book|title=1998 Information Please Almanac|last=Brunner|first=Borgna|year=1997|publisher=Houghton Mifflin|isbn=0-395-88276-1|page=342}}</ref> Током овог периода, Тито уживао масовну подршку будући да га је народ видео као ослободиоца Југославије.<ref>{{cite book|title=The Greenwood Encyclopedia of International Relations: S-Z|last=Nolan |first=Cathal|year=2002|publisher=Greenwood Press|isbn=0-313-32383-6|page=1668}}</ref> Титова социјалистичка управа у непосредном послератном периоду је успела да уједини земљу која је била тешко погођена ултра-националистичким немирима и ратним разарањима, а успешно су сузбијена и националистичка осећања различитих народа у корист толеранције и заједничког југословенског циља. Након убедљиве изборне победе, Тито је потврђен као премијер и министар спољних послова ДФЈ. Земља је убрзо преименована у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) (касније коначно преименована у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, СФРЈ), а дана 29. новембра 1945. године, краљ Петар II је и формално смењен од стране југословенске уставотворне скупштине. Скупштина је убрзо након овога донела и нови устав.
 
Од југословенских партизана је после рата настала Југословенска Народна Армија (ЈНА) која је временом постала четврта војна сила у Европи.<ref>{{cite book|last=Leffler|first=Melvyn P.|title=The Cambridge History of the Cold War|year=2009|publisher=Cambridge University Press|isbn=0-521-83719-7|page=201}}</ref> Формирана је и нова тајна полиција - Управа државне безбедности (УДБА), која је настала из претходне, Одељење за заштиту народа (ОЗНА) Југословенска тајна служба је у то време има задатак хвата и приводи на суђење велики број нацистичких сарадника; контроверзно, ово је укључивало велики број католичких свештеника због њихове сарадње са хрватским усташким покретом. Дража Михаиловић је ухваћен,проглашен кривим у Београдском процесу за сарадњу, велеиздају и ратне злочине, а након тога и стрељани у јулу 1946. године.
 
Премијер Јосип Броз Тито се састао са поглаваром католичке цркве у Југославији, Алојзијем Степинцом 4. јуна 1945. два дана након његовог пуштања из затвора. Њих двојица међутим, нису могли да се договоре о статусу католичке цркве у Југославији. Под вођством Степинаца, католичка црква је објавила писмо у којем је осудила наводне партизанске ратне злочине у септембру 1945. године. Након овога, Степинац је ухапшен наредне године. У октобру 1946. године, у својој првој посебној седници у задњих 75 година, Ватикан је избацио Тита и југословенску владу из католичке цркве, због осуђивања Степинца на 16 година затвора на основу оптужби за помагање усташама и подршци присилном превођењу Срба у католичанство.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,855498,00.html|title=Excommunicate's Interview|work=Time Magazine |date=21 October 1946|accessdate=27 April 2010}}</ref> Након овога Степинц је добио повлашћен третман у притвору,а казна је убрзо скраћена и сведена на кућни притвор.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,939610,00.html|title=The Silent Voice|work=Time Magazine|date=22 February 1966|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
У првим послератним годинама Тито је нашироко гледан као комунистички лидер веома лојалан Москви. Заиста, он је често сматран за другог лидера у Источном блоку, одмах иза Стаљина. Међутим у суштини, Стаљин и Тито су имали један веома нелагодан савез од самог почетка, у коме је Стаљин на Тита гледао као на лидера који је превише независтан у одноус на СССР. У периоду непосредно након рата Титова Југославија је имала јаку посвећеност марксистичким идејама. Оштре репресивне мере против дисидената били уобичајене, укључујући и "хапшењима, испитивања, присилну колективизацију и сузбијање цркве и религије".{{sfn|Forsythe|2009|p=47}}
 
 
== Тито -као државник ==
 
===Раскол Тито-Стаљин===
Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност у [[Хладни рат|хладноратовски]] поредак, једнопартијски [[тоталитаризам]] и попуштање стеге због све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију због растуће популације ''гастарбајтера'' или радника на ''привременом раду'' у земљама западне Европе.
{{Погледај|Раскол Тито-Стаљин}}
 
[[File:Eleanor Roosevelt and Josip Broz Tito 1953.jpg|thumb|200px|right|Јосип Броз Тито и бивша прва дама САД [[Еленор Рузвелт]] за време њене посете Југославији 1953. године.]]
У почетним годинама његова владавина се одликовала доктринарном ригидношћу, радикализмом и елиминацијом остатака грађанског друштва које је сматрао препреком за остварење тоталног самовлашћа{{чињеница|date=09. 2009.}}. У том склопу треба гледати на сукоб с [[Католичка црква|католичком црквом]], процес надбискупу [[Алојзије Степинац|Алојзију Степинцу]], маргинализацију грађанских политичара попут [[Иван Шубашић|Ивана Шубашића]] или [[Милан Грол|Милана Грола]], те суђење и ликвидацију војно-политичког противника, [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Драже Михаиловића]].
[[File:Resolucija VII. kongresa o prihodnjih nalogah ZKJ.jpg|thumb|Кардељ, Ранковић и Тито 1958.]]
[[File:Tito in Kumrovec, 1961.jpg|thumb|right|200px|Тито у посети свом родном месту [[Кумровец|Кумровцу]] 1961.]]
За разлику од других нових комунистичких држава у источној и централној Европи, Југославија се ослободила окупације уз ограничену помоћ Црвене армије . Водећа Титова улога у ослобађању Југославије је у великој мери ојачала његову позицију у КПЈ и међу југословенским народима, али је и изазвалa да су Југославија и Тито имали више простора да следе своје интересе у односу на остале државе и лидере Источног блока. Иако је Тито био формално Стаљинов савезник после Другог светског рата, Совјети су успоставити шпијунску мрежу унутар КПЈ већ 1945. године.
 
Непосредно после Другог светског рата, дошло је до неколико оружаних инцидената између Југославије и Западних савезника. Након рата, Југославија је припојила Истру, као и градове Задар и Ријеку. Југословенско руководство је тражио да се Југославији припоји и Трст. То је довело до неколико оружаних инцидената, посебно напада југословенских борбених авиона на америчке транспортне авиона. Од 1945. до 1948. године, најмање четири америчких авиона су оборена. Стаљин био против ове провокације, јер је осетио да је СССР неспреман да се суочи са Западом у отвореном рату тако брзо после губитака у Другом светском рату и у време када су САД имале нуклеарно наоружје, што није био случај са СССР-ом. Поред тога, Тито је отворено подржавао комунистичку герилу у грчком грађанском рату, док се Стаљин држао на дистанциод овог рата. 1948. године, мотивисан жељом да се створи јаку независну економију, Тито је створио његов план економског развоја независно од Москве, што је резултирало ескалацијом политичког сукоба са Стаљином и горким разменом писама у којима је Тито написао да "смо ми проучили и узели као пример совјетски систем, али смо га развили у другачијој форми".
=== Резолуција Информбироа ===
Својим самосвесним наступом и личним политичким пројектима, као што су: помоћ грчким комунистичким партизанима, иницијатива за стварање ''балканске федерације'' Југославије и [[Бугарска|Бугарске]] (уз значајан приступ [[Народна Република Албанија|Албаније]] и [[Грчка|Грчке]]), као и
инсистирањем на државној самосталности Југославије, Тито је изазвао неповерење Јосифа Стаљина.
 
Совјетска одговор од 4. маја је опоменуо Тита и Комунистичку партију Југославије (КПЈ) због тога што не желе да признају и исправиве своје грешке, и наставио да их оптужује да су превише поносни на своје успехе против Немаца, тврдећи да их је Црвена армија сачувала од потпуног уништења. Титов је у одговору од 17. маја предложио да се то питање решава на састанку Информбироа који је требао да буде одржан тог јуна. Међутим, Тито није присуствовао другом састанку Информбироа, страхујући да ће Југославија бити отворено нападнута. Године 1949. криза ескалирала готово у оружан сукоб, будући да су мађарске и совјетске трупе почеле ад се гомилају на северним југословенским границама.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,800593,00.html|title=No Words Left?|work=Time Magazine|date=22 August 1949|accessdate=27 April 2010}}</ref> Дана 28. јуна, остале земље чланице Источног блока су вербално напале Југославију, наводећи да је "националистички елемент успео у току последњих пет или шест месеци да достигне доминантан положај у руководству" КПЈ. У Москви су предпостављали да ће Тито брзо пропасти чим изгуби совјетску подршку; "Мрднућу малим прстом и Тита више неће бити" како је то Стаљин приметио.<ref>{{cite book|last=Laar |first=M. |year=2009 |title=The Power of Freedom. Central and Eastern Europe after 1945 |publisher=Centre for European Studies |page=44 |url=http://www.poweroffreedombook.com/preview_PoF.pdf |format=PDF |deadurl=yes |archiveurl=https://web.archive.org/web/20131111025246/http://www.poweroffreedombook.com/preview_PoF.pdf |archivedate=11 November 2013 |df= }}</ref> Југославија је избачена из међународне асоцијације социјалистичких држава, док су друге социјалистичке државе Источне Европе потом очишћене од наводних "титоиста". Стаљин је ствар схватио и лично па је наредио и неколико покушаја атентата на Тита, од којих ниједан није успео. У преписци између два лидера, Тито је отворено написао:{{quote|Престани да шаљеш људе да ме убију. Већ смо ухватили петорицу, једног од њих са бомбом а другог са пушком. (...) Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног у Москву, и неће бити потребе да шаљем другог.|Јосип Броз Тито <ref>{{cite book|title=The Unknown Stalin|last1=Medvedev|first1=Zhores A.|last2=Medvedev|first2=Roy A.|last3=Jeličić |first3=Matej|last4=Škunca|first4=Ivan|year=2003|publisher=Tauris|isbn=978-1-58567-502-9 |pages=61–62}}</ref>}}
Јуна [[1948]]. године долази до објаве ''[[Информбиро|Резолуције Информбироа]]'' (наследника у рату распуштене [[Коминтерна|Коминтерне]]) у којој је, речником познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и његово најуже руководство проглашено за ''банду демонских уротника'', шпијуна и идеолошких јеретика.
 
Једна значајна последица напетости настале између Југославије и Совјетског Савеза била је Титова одлука да почне репресалије великих размера против било стварних било наводних противника његовом погледу на статус Југославије. Ова одмазда није била ограничена на познатим и наводним стаљинистима, већ је укључивала и чланове Комунистичке партије и сваког ко је износио било какве симпатије према Совјетском Савезу. Истакнути партизани, као што су Владо Дапчевић и Драгољуб Мићуновић били су жртве овог периода који је трајао све до 1956. године и био је обележен значајним кршењем људских права.<ref>{{cite book|url=https://books.google.fr/books?id=SAyizpsg-Z8C&printsec=frontcover&dq=Accommodating+National+Identity:+New+Approaches+in+International+and+Domestic+Law&hl=fr&sa=X&ei=x1dTVfGeKqLW7AaH6IHgBg&ved=0CCQQ6AEwAA#v=onepage&q=Accommodating%20National%20Identity%3A%20New%20Approaches%20in%20International%20and%20Domestic%20Law&f=false|title=Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law - Page 17|last=Tierney|first=Stephen |year=2000|publisher=Martinus Nijhoff Publishers|isbn=90-411-1400-9|page=17}}<br />"''Human rights were routinely suppressed...''"</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.co.za/books?id=Iz6pvc3YSr0C&pg=PA37&dq=tito+regime+human+rights&hl=en&sa=X&ei=o4dUVZrACPLfsASDtYGYCw&redir_esc=y#v=onepage&q=tito%20regime%20human%20rights&f=false|title=No More: The Battle Against Human Rights Violations - Page 37, D. Matas, Canada, 1994}}<br /></ref> Десетине хиљада политичких противника је смештено у радне логоре попут Голог отока, а стотине њих је умрло.<ref>{{cite book |url=https://books.google.fr/books?id=_UM9gVkjh78C&pg=PT67&dq=violation+of+human+rights+Tito&hl=fr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=human%20rights%20Tito&f=false|title=Café Europa: Life After Communism, Slavenka Drakulic|publisher=Hachette}}<br />"''He was responsible for the massacre of war prisoners at Bleiburg and forced labour camps such as Goli Otok, for political prisoners and the violation of human rights''"</ref>
У тим је тренуцима Тито је показао завидну храброст (није у моменту раскида могао рачунати на помоћ запада и [[Сједињене Америчке Државе|САД]]) и одлучност, не дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној самосталности као начелу односа међу сувереним земљама.
 
[[File:Stevan Kragujevic, Ho Chi Minh, Josip Broz Tito and Edvard Kardelj, Beograd, avgust 1957.jpg|thumb|left|Тито са северновијетнамским лидером Хо Ши Мином у Београду, 1957.]]
Али то је све било праћено масовним прогонима ''информбирооваца'', као и политичким обрачунима који су смерали да потисну самосталност република. Сматра се да је преко 40.000 стаљиниста (или оних који су оптужени за стаљинизам) подвргнуто репресалијама у раздобљу од 1948. до раних 50-их година.
 
=== Радничко самоуправљање ===
[[Датотека:Stevan_Kragujevic,_Tito,_zvanicni_portret_Direkcije_za_informacije_FNRJ,_1950.JPG|мини|Јосип Броз Тито [[1950]]. године.]]
На плану унутрашње политике Тито је [[1950]]. године иницирао увођење [[Самоуправљање|радничког самоуправљања]] као покушаја спречавања даље [[Бирократија|бирократизације]] једнопартијског система, а касније, у [[1960|60-им]], низ привредних и политичких реформи које су ишле на редуковање насиља државног апарата над сељацима и интелигенцијом, јачање права република наспрам државног централизма и увођење елементарне тржишне привреде.
 
=== Смена Ранковића и Устав из 1974. ===
 
Даља демократизација југословенског друштва од средине [[1960е|60-их]] година праћена је сменом неких од водећих комуниста старе, централистичко-совјетске гарде (нпр. [[Александар Ранковић|Александра Ранковића]]) на [[Брионски пленум ЦК СКЈ|Брионском пленуму]] [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комуниста Југославије|СКЈ]], јуна [[1966]]. године.
 
Након [[Прашко пролеће|совјетске окупације Чехословачке]] [[1968]]. године убрзало се остваривање концепције [[Територијална одбрана|општенародне одбране]] која је ојачавала одбрамбене функције република. Након пада Ранковића, Тито је подржао [[Едвард Кардељ|Кардељев]] концепт уређења земље, који је предвиђао давање већих надлежности републикама и покрајинама науштрб савезних органа власти, сматрајући да је он у суштини добар. Тако је [[1970]]. године почела темељна реформа федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што се остварило најпре уставним амандманима [[1971]], а затим је крунисано усвајањем [[Устав Југославије од 1974. године|Устава из 1974. године]].
 
На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према [[Народна Република Мађарска|Мађарској]] и [[Народна Република Бугарска|Бугарској]]), стао је на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-реформског покрета у [[Социјалистичка Република Хрватска|СР Хрватској]] (''[[Хрватско прољеће]]''). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у [[Социјалистичка Република Србија|Србији]], [[Социјалистичка Република Словенија|Словенији]] и [[Социјалистичка Република Македонија|Македонији]].
 
Скупштина [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] га је [[16. мај]]а [[1974]]. изабрала за доживотног председника Републике, а на Десетом конгресу СКЈ, од [[27. мај|27]]. до [[30. мај]]а, и доживотног председника [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]].
 
Доношења [[Устав Југославије од 1974. године|Устава из 1974.]] и иницијативом за увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних фунционера на 1 годину, покушао је да успостави равнотежу међу републикама и спречити борбу за власт након своје смрти.{{sfn|Ђукић|1992|p=14}}
 
== Спољна политика ==
[[Датотека:TitoCarter1978.jpg|десно|мини|200п|Званична посета председника Тита и америчком председнику [[Џими Картер|Џимију Картеру]], [[6. март|6.]] – [[9. март]]а [[1978]]. године]]
У јануару [[1953]]. године Тито је изабран за председника Републике. У том раздобљу Југославија је почела да добија и војну и економску помоћ запада, као препреку даљем ширењу совјетског утицаја. Године [[1955]], након Стаљинове смрти и млаке совјетске либерализације под [[Никита Хрушчов|Хрушчовим]], нормализовали су се односи са [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]-ом.
 
Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио се [[1956]]. године: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут [[Индија|Индије]] и [[Египат|Египта]], Тито је постао један од оснивача и најутицајнији државник [[Покрет несврстаних|Покрета несврстаности]] – скупом изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као чинилац смањења тензија између земаља [[НАТО]]-а и [[Варшавски пакт|Варшавског пакта]]. Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је [[1961]]. године у [[Београд]]у, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број држава [[Азија|Азије]], [[Африка|Африке]] и [[Јужна Америка|Јужне Америке]] на свим каснијим конференцијама). Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности светске политике.
 
Предводио је југословенску државну делегацију на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у [[Хелсинки]]ју [[1975]], и учествовао је на Деветој конференцији несврстаних у [[Хавана|Хавани]] [[1979]]. године, на којој му је посебном повељом одато признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.
 
== Смрт Јосипа Броза Тита ==
{{види још|Смрт Јосипа Броза Тита|Кућа цвећа}}
Јосип Броз Тито, [[доживотни председник]] СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, преминуо је [[4. мај]]а [[1980]]. године у [[Љубљана|Љубљани]].
 
Следећег дана, [[5. мај]]а, [[Плави воз|Плавим возом]] је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Смештен је у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери и грађани у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе. Дана [[7. мај]]а, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту.
136

измена