Јосип Броз Тито — разлика између измена

нема резимеа измене
Једна значајна последица напетости настале између Југославије и Совјетског Савеза била је Титова одлука да почне репресалије великих размера против било стварних било наводних противника његовом погледу на статус Југославије. Ова одмазда није била ограничена на познатим и наводним стаљинистима, већ је укључивала и чланове Комунистичке партије и сваког ко је износио било какве симпатије према Совјетском Савезу. Истакнути партизани, као што су Владо Дапчевић и Драгољуб Мићуновић били су жртве овог периода који је трајао све до 1956. године и био је обележен значајним кршењем људских права.<ref>{{cite book|url=https://books.google.fr/books?id=SAyizpsg-Z8C&printsec=frontcover&dq=Accommodating+National+Identity:+New+Approaches+in+International+and+Domestic+Law&hl=fr&sa=X&ei=x1dTVfGeKqLW7AaH6IHgBg&ved=0CCQQ6AEwAA#v=onepage&q=Accommodating%20National%20Identity%3A%20New%20Approaches%20in%20International%20and%20Domestic%20Law&f=false|title=Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law - Page 17|last=Tierney|first=Stephen |year=2000|publisher=Martinus Nijhoff Publishers|isbn=90-411-1400-9|page=17}}<br />"''Human rights were routinely suppressed...''"</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.co.za/books?id=Iz6pvc3YSr0C&pg=PA37&dq=tito+regime+human+rights&hl=en&sa=X&ei=o4dUVZrACPLfsASDtYGYCw&redir_esc=y#v=onepage&q=tito%20regime%20human%20rights&f=false|title=No More: The Battle Against Human Rights Violations - Page 37, D. Matas, Canada, 1994}}<br /></ref> Десетине хиљада политичких противника је смештено у радне логоре попут Голог отока, а стотине њих је умрло.<ref>{{cite book |url=https://books.google.fr/books?id=_UM9gVkjh78C&pg=PT67&dq=violation+of+human+rights+Tito&hl=fr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=human%20rights%20Tito&f=false|title=Café Europa: Life After Communism, Slavenka Drakulic|publisher=Hachette}}<br />"''He was responsible for the massacre of war prisoners at Bleiburg and forced labour camps such as Goli Otok, for political prisoners and the violation of human rights''"</ref>
 
[[File:Stevan Kragujevic, Ho Chi Minh, Josip Broz Tito and Edvard Kardelj, Beograd, avgust 1957.jpg|thumb|left|Тито са северновијетнамским лидером Северног Вијетнама Хо Ши Мином у Београду, 1957.]]
 
Титов разлаз са СССР омогућио је да Југославија добије помоћ САД путем Организације за европску економску сарадњу (ОЕЕС), исте оне организације путем које су САД управљале спровођењем Маршаловог плана. Ипак, Тито се није у потпуности сложио да усклади своју политику са Западом, која је била уобичајена последица прихватања америчке помоћи у то време. После Стаљинове смрти 1953. године, односи са СССР oотоплели па је Југославија почела да прима помоћ и од [[Савет за узајамну економску помоћ|Савета за узајамну економску помоћ]] (СЕВ). На овај начин, Тито је играо и са Истоком и са Западом, и уместо да бира стране, он је на овај начин поставио темеље Покрета несврстаних, који је функционисао као "трећи пут" за земље које нису биле заинтересоване за Блоковску поделу.<ref name="nonaligned-chief" />
[[File:Yugoslav passport Josip Broz Tito 1973.jpg|upright=1.5|thumb|Дипломатски пасош Јосипа Броза Тита.]]
[[File:TitoCarter19783.jpg|thumb|right|200px|Америчко-југословенски самит 1978. године]]
Под вођством Тита, Југославија је постала један од оснивача Покрета несврстаних, покрета који је током Хладног рата представљао 55% становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица Уједињених нација. Године 1961. Тито је био један од оснивача Покрета заједно са председником Египта Гамалом Абделом Насером, премијером Индије Џавахарлалом Нехруом, председником Индонезије Сукарном и председником Гане Квамеом Нкрумахаом. Ова иницијатива је позната и под именом ''Иницијатива петорице'' (Тито, Нехру, Насер, Сукарно, Нкрумах), која је имала за циљ да се успоставе јаке везе између земаља трећег света. Овај потез је много допринео побољшању дипломатске позиције Југославије. Дана 1. септембра 1961. године, Јосип Броз Тито је постао први генерални секретар Покрета несврстаних, на оснивачкој конференцији у Београду.
 
Тито је био веома значајна личност за неутралну спољну политику током Хладног рата и успостављање блиских односа са земљама у развоју. Док су са друге стране, односи са САД и западном Европом генерално били срдачни. Југославија је имала доста либералну политику путовања која је дозвољава странцима да слободно путују кроз земљу као и њеним грађанима да путују широм света, што није био случај са већином социјалистичких земаља тог доба.<ref name="Socialism of Sorts"/> Током своје политичке каријере, Јосип Броз Тито је упознао готово све виђеније лидере из периода Хладног рата, као што су лидери СССР Јосиф Стаљин, Никита Хрушчов и Леонид Брежњев; Египата Гамал Абдел Насер, Индије Џавахарлал Нехру и Индира Ганди; Британске премијере Винстона Черчила, Ентони Идна, Џејмса Калахана и Маргарет Тачер; Америчке председнике Двајта Д. Ајзенхауера, Џона Ф. Кенедиа, Ричарда Никсона, Џералда Форда и Џимија Картера; као и многе друге политичким лидере, великодостојнике и шефове држава као што су Че Гевара, Фидел Кастро, Јасер Арафат, Вили Брант, Хелмут Шмит, Жорж Помпиду, Краљица Елизабета II, Ху Гуефенг, Ким Ил Сунг, Сукарна, Шеик Муџибур Рахман, Сухарто, Иди Амин, Хаиле Селасије (који је био један од Титових најближих пријатеља), Кенет Каунда, Муамер ел Гадафи, Ерих Хонекер, Николае Чаушеску, Јанош Кадар и Урхо Кеконен, и многе друге личности из области филма, науке, књижевности...
 
Године 1953. Тито је отпутовао у В. Британију у државну посету где се састао са премијером Винстоном Черчилом. Током ове посете је такође обишао Кембриџ и посетио Универзитетску библиотеку.<ref>{{cite web |url=http://www.britishpathe.com/workspaces/BritishPathe/NgGe1fPW |title=Pathe News films of state visit |accessdate=15 March 2013 }}</ref>
 
Тито је посетио и Индију у периоду од 22. децембра 1954. до 8. јануара 1955. године.<ref>{{cite web |url=http://www.titoville.com/partthree.html |title=Josip Broz Tito Chronology }}</ref>. А по повратку из Индије су уклоњена многа ограничења црквама и другим верским институција која су била наметнута након завршетка Другог светског рата.
 
Због своје неутралности, Југославија била често редак пример неке комунистичке земље која је имала добре дипломатске односе са анти-комунистичким властима. На пример, Југославија је била једина комунистичка земља која је имала своју амбасаду у Парагвају за време режима Алфреда Стреснера.<ref>{{cite web|url=http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+py0106)|title=Paraguay: A Country Study: Foreign Relations|quote=Foreign policy under Stroessner was based on two major principles: nonintervention in the affairs of other countries and no relations with countries under [[Marxist]] governments. The only exception to the second principle was Yugoslavia.|accessdate=11 April 2009}}</ref> Једини изузетак од политике неутралности Југославије према анти-комунистичким земљама је Чиле за време Пиночеа; Југославија је била једна од многих земаља које су прекинуле дипломатске односе са Чилеом након [[Државни удар у Чилеу 1973.|свргавања]] [[Салвадор Аљенде|Салвадора Аљендеа]].<ref>{{cite book|title=Military Rule in Chile: Dictatorship and Oppositions|last1=Valenzuela|first1=Julio Samuel|last2=Valenzuela|first2=Arturo|year=1986|publisher=Johns Hopkins University Press|page=316}}</ref>
 
===Пеформе===
 
 
136

измена