Јосип Броз Тито — разлика између измена

4.609 бајтова додато ,  пре 3 године
нема резимеа измене
 
 
'''Јосип Броз – Тито''' ([[Кумровец]], [[7. мај]] [[1892]] — [[Љубљана]], [[4. мај]] [[1980]]) био је југословенски револуционар и државник, који је обављао разне државничке функције од 1943. до своје смрти 1980. године.<ref name=britannica>{{cite web|url=http://www.britannica.com/EBchecked/topic/597295/Josip-Broz-Tito|title=Josip Broz Tito|publisher=Encyclopædia Britannica Online|accessdate=27 April 2010}}</ref> Током [[Други светски рат|Другог светског рата]] био је вођа [[Народноослободилачка војска Југославије|Народноослободилачке војске Југославије]], која се често сматра најефикаснијим покретом отпора у окупираној Европи.<ref name="JJR2013_OxfordPress">{{cite book|author=Rhodri Jeffreys-Jones|title=In Spies We Trust: The Story of Western Intelligence|url=https://books.google.com/books?id=3gK7e8LpXvcC&pg=PA87|date=13 June 2013|publisher=OUP Oxford|isbn=978-0-19-958097-2|page=87}}</ref> За време своје политичке каријере је био изузетно популарна личност како у земљи тако и у иностранству.<ref>Melissa Katherine Bokovoy, Jill A. Irvine, Carol S. Lilly, ''State-society relations in Yugoslavia, 1945–1992''; Palgrave Macmillan, 1997 p. 36 ISBN 0-312-12690-5<br>
"''...Of course, Tito was a popular figure, both in Yugoslavia and outside it.''"</ref> Као оличење јединства, његова унутрашња политика се огледала залагањем за мирољубиву коегзистенцију свих народа у југословенској федерацији. Стекао је велику међународну славу као главни лидер [[Покрет несврстаних|Покрета несврстаних]] , поред [[Џавахарлал Нехру|Џавахарлала Нехруа]], [[Гамал Абдел Насер|Гамала Абдела Насера]] и [[Сукарно|Ахмеда Сукарна]].<ref name="nonaligned-chief">Peter Willetts, ''The non-aligned movement: the origins of a Third World alliance'' (1978) p. xiv</ref>
 
Био је [[Генерални секретар комунистичке партије|генерални секретар]] (касније председник председништва) [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]] (1939-80), и водио је југословенска герилски покрет у Другом светском рату, партизане (1941-45).<ref>{{cite book |title=The J Curve: A New Way to Understand Why Nations Rise and Fall|last=Bremmer|first=Ian|year=2007|publisher=Simon & Schuster|isbn=0-7432-7472-5|page=175}}</ref> Након Другог светског рата је био [[Списак председника влада Југославије|премијер]] (1944-63), и [[Председник Југославије|председник]] (касније [[Доживотни председник|доживотни председник]]) (1953-80) [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]] (СФРЈ). Од 1943. до своје смрти 1980. године, имао је чин [[Маршал Југославије|маршала Југославије]] и био врховни командант југословенске војске, [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]] (ЈНА). Будући да је био изузетно цењен у оба блока током [[Хладни рат|Хладног рата]], примио је око 98 страних одликовања , укључујући и [[Национални орден Легије части|Орден Легије части]].
 
Јосип Броз је рођен у хрватско-словеначкој породици од оца [[Хрвати|Хрвата]] и мајке [[Словенци|Словенке]] у селу [[Кумровец]], у [[Хрватска|Хрватској]] (тадашњој [[Аустроугарска|Аустроугарској]]). Када је регрутован, веома се истакао у војној служби и постао је најмлађи водник у аустроугарској војсци у то време. Након што је тешко рањен и заробљен од стране [[Руси|Руса]] за време [[Први светски рат|Првог светског рата]], Броз је послат у радни логор на [[Урал (планина)|Уралу]]. Након овога је учествовао у [[Октобарска револуција|Октобарској револуцији]], а касније се прикључио и Црвеној Гарди у [[Омск|Омску]]. По повратку кући, Броз је дошао у новоосновану [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]], где се придружио [[Савез комуниста Југославије|Комунистичкој партији Југославије]] (КПЈ).
 
Тито је био главни лидер [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|друге Југославије]], социјалистичке федерације која је трајала од 1943. до 1992. Упркос томе што је био један од оснивача [[Информбиро|Информбироа]], убрзо је постао први члан Коминформа који је почео да пркоси совјетској хегемонији и једини који је успео да напусти Информбиро и отпочне сопствени социјалистички програм. Тито је био заговорник независног пута у [[социјализам]] (понекад називаним и "национални комунизам"). Године 1951. је спровео [[Радничко самоуправљање|самоуправни систем]] који је разликовао Југославију у односу на друге социјалистичке земаље. Заокрет ка моделу тржишног социјализма донео је економску експанзију током 1950-их и 1960-их и пад током 1970-тих година. Његова унутрашња политика укључује сузбијање националистичких осећања и промоцију " [[Братство и јединство|братства и јединства]] " шест југословенских народа. Након Титове смрти 1980. године, тензија између југословенских република се нагло повећала и 1991. године земља се распала у [[Распад Југославије|крвавом грађанском рату]].
 
== Младост ==
 
[[Датотека:Tito hiša1.JPG|мини|лево|Титова родна кућа у Кумровцу]]
Рођен је [[7. мај]]а [[1892]]. године у [[хрватско Загорје|загорском]] селу [[Кумровец]] на реци [[Сутла|Сутли]], као седмо дете (од петнаесторо) у породици Фрање Броза, сиромашног сељака, и Марије, рођене Јаворшек, [[Словенци|Словенке]] изу суседне[[Хабзбуршка земљемонархија|Хабзбуршком Хабзбуршког царствацарству]].{{sfn|Vinterhalter|1972|p=44}}{{sfn|Ridley|1994|p=44}} У детињству је био крштен и одгајан као католик.{{sfn|Ridley|1994|p=45}} Његов отац Фрањо (1860-1936), био је Хрват чија је породица живела у селу три века, док је његова мајка Марија (1864-1918), била Словенка из села Подсреда. Ова два села су само 16 километара удаљена, тако да су се његови родитељи упознали и недуго затим, венчали 21. јануара 1891. Јосип је провео значајан део својих предшколских година живећи са мајчиним родитељима у Подсреди, где је постао миљеник свога деде Мартина Јавершека, а када се вратио у Кумровец да започне школовање доста боље је причао [[Словеначки језик|словеначки]] од [[Хрватски језик|хрватског језика]].{{sfn|Vinterhalter|1972|p=49}}{{sfn|Swain|2010|p=5}} У овом периоду је научио и да свира клавир.{{sfn|Ridley|1994|p=46}} Упркос мешовитом пореклу, Броз се често изјашњавао као етнички Хрват.{{sfn|Minahan|1998|p=50}}{{sfn|Lee|1993|p=9}}{{sfn|Laqueur|1976|p=218}}
Упркос мешовитом пореклу, Броз се често изјашњавао као етнички Хрват.{{sfn|Minahan|1998|p=50}}{{sfn|Lee|1993|p=9}}{{sfn|Laqueur|1976|p=218}}
 
[[Владимир Дедијер]], Титов лични биограф, напомиње да му је једном приликом кад је разговарао са другом Титом о његовој браћи и сестрама, он рекао да их је било свега десеторо. Након чега му је Дедијер скренуо пажњу да у матичним књигама стоји да су Фрањо и Марија Броз мали 15-оро деце. Тито је то примио са чуђењем, јер су у његовој породици говорили само о десеторо браће и сестара. Овај моменат је карактеристичан уопште за загорско село и за беду и очај у њему. Родитељи уопште нису бројали као своју децу мртворођенчад или одојчад умрлу после неколико дана.<ref name="dedijer1"></ref>
он рекао да их је било свега десеторо. Након што му је Дедијер скренуо пажњу да у матичним књигама стоји да су Фрањо и Марија Броз мали 15-оро деце. Тито је то примио са чуђењем, јер су у његовој породици говорили само о десеторо браће и сестара. Овај моменат је карактеристичан уопште за загорско село и за беду и очаи у њему. Родитељи уопште нису бројали као своју децу мртворођенчад или одојчад умрлу после неколико дана.<ref name="dedijer1"></ref>
 
У јулу 1900.{{sfn|Ridley|1994|p=46}} са осам година, Броз је уписао основну школу у Кумровцу, али је завршио само четири разреда,{{sfn|Swain|2010|p=5}} Као резултат његовог слабог образовања, током живота је доста слабо стајао са правописом. Након напуштања школе је у почетку радио за ујака а затим на породичној фарми.{{sfn|Swain|2010|p=5}} Године 1907. његов отац га је наговорио да емигрира у [[Сједињене Америчке Државе|САД]], али Јосип није могао да прикупи новац за ово путовање.{{sfn|West|1995|p=32}} Уместо тога, са 15 година, Јосип напушта Кумровец и путује око 97 километара јужно у [[Сисак]], где је његов рођак Јурица Броз служио војску. Јурица му је помогао да добије посао у ресторану, али Броз ускоро уморан од тог рада прелази на трогодишњу обуку код чешког бравара Николе Караса, где је имао обезбеђену обуку, храну и стан. Убрзо након тога, његов млађи брат Стјепан такође је постао шегрт у браварској радионици Карас.{{sfn|Vinterhalter|1972|p=49}}{{sfn|Swain|2010|pp=5–6}} За време обуке се код Јосипа Броза јављају прве социјалистичке идеје одпод утицајем социјалистичког часописа ''Слободна реч''. Чим је постао квалификовани радник у септембру 1909. одлази у [[Загреб]] где се запослио у браварској радионици Исидора Харамине и у октобру 1910. године постаје члан Савеза металских радника и [[Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније]] и учествује у својим првим протестима.{{sfn|Swain|2010|p=6}} Учествовао је и у штрајковима и у националним манифестацијама против угарског хегемонизма.{{sfn|Dedijer|1952|p=25}}
 
{{quote|''Дјетињство је моје било тешко... У породици је било много дјеце, и за њих није било лако старати се. Често ни круха није било довољно и због тога се дешавало да је мајка, да би правилно распоредила резерве кукурузног брашна које је имала, морала закључавати оставу у којој се налазио крух, а ми, дјеца, добијали смо толико колико је она сматрала да нам може дати, а не колико смо могли појести. Већ у мјесецу јануару мој отац Фрањо морао је куповати крух, односно кукуруз, јер за пшеницу наша кућа није имала довољно средстава. Kуповали смо „пријеко", у Словенији, у Шентпетру... Ми, дјеца, често смо користили долазак рођака, тетака и других да бисмо од мајке, у њиховом присуству, измолили нешто круха преко оног што смо већ раније добили. Мајка је била поносита жена, па јој је било непријатно да нам то пред родбином одбије, али је зато, кад су рођаци отишли, било пријекора, па и батина... Једном је био некакав светац, а родитељи отишли некамо у госте. Били смо гладни. На тавану је висјела суха свињска глава која се чувала за Нову годину. Браћа и сестре су плакали, а ја скинем ту главу, ставим је у котао с врућом водом, успем мало брашна, па се све то кухало око два сата. Најели смо се да је „све пуцало". Али јело је било толико масно да смо се сви разбољели. Kад се мајка вратила, ми сви само шутимо и стењемо. Она се растужила и није нас због тога истукла...'' |Јосип Броз Тито<ref name="dedijer1">{{cite book|last1=Dedijer|first1=Vladimir|title=JOSIP BROZ TITO PRILOZI ZA BIOGRAFIJU|date=1955.|publisher=KULTURA|url=http://www.titomanija.com.ba/e-knjige/Josip%20Broz%20prilozi%20za%20biografiju.pdf}}</ref> }}У децембру 1910. године се вратио кући{{sfn|Ridley|1994|p=54}} и почетком 1911. почео је да тражи посао прво у [[Љубљана|Љубљани]] затим [[Трст|Трсту]], [[Кумровец|Кумровцу]] и [[Загреб|Загребу]], где је радио на поправци бицикла, а овде се је и придружио свом првом штрајку за 1. мај 1911.{{sfn|Swain|2010|p=6}} После кратког периода рада у Љубљани,{{sfn|Ridley|1994|p=54}} у периоду од маја 1911. до маја 1912. године радио је у фабрици у [[Камник|Камнику]] у Камнишким Алпима, а када је ова фабрика затворена, добио је понуду да пређе да ради у [[Ченков]] у [[Чешка|Чешкој]]. По доласку на ново радно место је открио да послодавац покушава да довођењем јефтиније радне снаге замени локалне чешке раднике, па се заједно са осталим радницима придружио радничком штрајку и успео да примора послодавца да одустане од ове намере.{{sfn|Ridley|1994|p=55}} Вођен радозналошћу, Броз се сели у [[Плзењ|Плзен]] где је накратко запослен у фабрици [[Шкода Ауто|Шкода]], а затим је отпутовао у [[Минхен]]. Такође је једно време радио у [[Мерцедес-Бенц]] фабрици аутомобила у [[Манхајм|Манхајму]]. До октобра 1912. године је стигао у [[Беч]], где је боравио код свог старијег брата Мартина и његове породице и убрзо се запослио у [[Винер Нојштат|Винер Нојштату]], где је радио у фабрици аутомобила Даимлер, а често је од њега тражено да вози и тестира аутомобиле.{{sfn|Ridley|1994|pp=55–56}} У то време је проводио доста времена вежбајући мачевање и плес{{sfn|Vinterhalter|1972|p=55}}{{sfn|Swain|2010|pp=6–7}} и током овог периода је делимично научио [[немачки језик]].{{sfn|West|1995|p=33}}
 
Што се тиче знања језика, Тито је тврдио да говори [[Српскохрватски језик|српско-хрватски]], [[Немачки језик|немачки]], [[Руски језик|руски]] и по мало [[Енглески језик|енглески]].<ref>{{cite journal|journal=[[Socialist Thought and Practice]]|title=|volume=11–12}}</ref> Док на пример, званични Титов биограф Владимир Дедијер наводи 1953. да Тито говори "српско-хрватски ... руски, [[Чешки језик|чешки]], словеначки ... Немачки (са бечком акцентом) ... разуме и чита [[Француски језик|француски]] и [[Италијански језик|италијански]] ... [и] такође говори уи Киргизији[[Киргиски језик|Киргиски]]".<ref>[[#refDedijer1953|Dedijer 1953]], p. 413.</ref>
У децембру 1910. године се вратио кући{{sfn|Ridley|1994|p=54}} и почетком 1911. почео је прво да тражи посао у Љубљани затим Трсту, Кумровцу и Загребу, где је радио на поправци бицикла, а овде се је и придружио свом првом штрајку за 1. мај 1911.{{sfn|Swain|2010|p=6}} После кратког периода рада у Љубљани,{{sfn|Ridley|1994|p=54}} у периоду од маја 1911. до маја 1912. године радио је у фабрици у [[Камник|Камнику]] у Камнишким Алпима, а када је ова фабрика затворена, добио је понуду да пређе да ради у [[Ченков]] у Чешкој. По доласку на ново радно место је открио да послодавац покушава да довођењем јефтиније радне снаге замени локалне чешке раднике, па се заједно са осталим радницима придружио радничком штрајку и успео да примора послодавца да одустане од ове намере.{{sfn|Ridley|1994|p=55}} Вођен радозналошћу, Броз се сели у Плзен где је накратко запослен у фабрици Шкода, а затим је отпутовао у Минхен. Такође је једно време радио у Мерцедес-Бенц фабрици аутомобила у Манхајму. До октобра 1912. године је стигао у Беч , где је боравио код свог старијег брата Мартина и његове породице и убрзо се запослио у Винер Нојштату, где је радио у фабрици аутомобила Даимлер, а често је од њега тражено да вози и тестира аутомобиле.{{sfn|Ridley|1994|pp=55–56}} У то време је проводио доста времена вежбајући мачевање и плес{{sfn|Vinterhalter|1972|p=55}}{{sfn|Swain|2010|pp=6–7}} и током овог периода је делимично научио немачки језик.{{sfn|West|1995|p=33}}
 
Породично стабло Јосипа Броза:
Што се тиче знања језика, Тито је тврдио да говори српско-хрватски, немачки, руски и по мало енглески.<ref>{{cite journal|journal=[[Socialist Thought and Practice]]|title=|volume=11–12}}</ref> Док на пример, званични Титов биограф Владимир Дедијер наводи 1953. да Тито говори "српско-хрватски ... руски, чешки, словеначки ... Немачки (са бечком акцентом) ... разуме и чита француски и италијански ... [и] такође говори у Киргизији".<ref>[[#refDedijer1953|Dedijer 1953]], p. 413.</ref>
 
{{Породично стабло
| 31 =
}}
 
[[Датотека:Josip Broz Tito-Kamnik.jpg|мини|У фабрици „Титан“ у Камнику 4. мај 1911. године<ref>[http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/pazljivo-pogledajte-sliku-ovo-je-prva-fotografija-josipa-broza-tita-da-li-ga-prepoznajete-clanak-1677423 Ово је прва фотографија Јосипа Броза Тита]</ref>]]
 
=== Први светски рат ===
У мају 1913. године{{sfn|West|1995|p=33}} Броз је регрутован у аустроугарску војску.{{sfn|Vinterhalter|1972|p=58}} Након молбе, одобрен му је захтев да војску служи у [[25. Хрватски домобрански пук|25. Хрватском домобранском пуку]] у Загребу. Након што је научио скијање током зиме 1913-14, био је послат у школу за подофицире у [[Будимпешта|Будимпешти]].{{sfn|Swain|2010|p=7}} Након овога је унапређен у чин [[Водник|водника]], и тиме постао најмлађи водник у свом пуку,{{sfn|West|1995|p=33}}{{sfn|Swain|2010|p=7}} а негде се чак наводи и у целој аустроугарској војсци.{{sfn|Ridley|1994|p=59}} Kао првак свога пука у мачевању, у мају 1914 године, био је послат у Будимпешту на такмичење за првенство у аустроугарској војсци. Учествовало је 16 најбољих мачевалаца у [[Аустроугарска|Аустро-Угарској]], а Јосип Броз је добио другу награду и сребрну медаљу.<ref name="dedijer1" />
 
[[Датотека:Josip Broz Tito-Kamnik.jpg|мини|У фабрици „Титан“ у Камнику 4. мај 1911. године<ref>[http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/pazljivo-pogledajte-sliku-ovo-je-prva-fotografija-josipa-broza-tita-da-li-ga-prepoznajete-clanak-1677423 Ово је прва фотографија Јосипа Броза Тита]</ref>|234x234пискел]]
 
Убрзо након избијања Првог светског рата 1914. године, 25. хрватски домобрански пук је кренуо према [[Балканско ратиште у Првом светском рату|српској граници]], али је Броз одмах ухапшен због подбуњивања и антиратних ставова, и затворен у [[Петроварадинска тврђава|Петроварадинској тврђави]] у данашњем [[Нови Сад|Новом Саду]].{{sfn|Ridley|1994|p=62}} Јосип Броз био је одређен да сврши неки посао за пук у Петроварадину. Тада је имао чин водника. Нашао се у селу Мајуру, где је преноћио у кући једне пиљарице из Новог Сада, [[Срби|Српкиње]]. Ту је било неколико „ерзац-војника", трећепозиваца, из [[Лика|Лике]]. Жена у чијој су се кући налазили војници послужила их је чајем, па се повео разговор. Она је причала војницима да се у петроварадинској тврђави, у горњем граду, муче Срби, да су неки и стрељани. Јосип Броз је уна разговоруто рекао да је социјалиста, да ће његов пук бити пребачен у [[Галиција|Галицију]] и да ће се он онда предати Русима. Цео тај разговор слушао је и један стари наредник, који је ођедномодједном дрекнуо на Броза, разоружао га и везаних руку по-тераопотерао у петроварадинску тврђаву.<ref name="dedijer1">< /ref> Друга верзија је била да фа је неко чуо како је Тито рекао да се нада да ће Аустро-Угарска бити поражена. Након ослобађајуће пресуде,{{sfn|Ridley|1994|pp=62–63}} његов пук је био кратко на српском фронту пре него што је прераспоређен на [[Источни фронт у Првом светском рату|Источни фронт]] у Галицију почетком 1915. да се бори против [[Руска Империја|Русије]].{{sfn|Swain|2010|p=7}} Једном приликом, извиђачки вод којим је он командовао Броз је зашао иза непријатељских линија и заробио 80 руских војника. Године 1980. је откривено да је био препоручен за награду за овај подухват.{{sfn|West|1995|pp=41–42}} Дана 25. марта 1915. године је био тешко рањен и заробљен током руског напада у близини [[Буковина|Буковине]]. Као ратни заробљеник је пребачен у болницу у [[Свијажск|Свијажску]] где је провео тринаест месеци на опоравку.{{sfn|Swain|2010|p=7}} Током ових 13 месеци у болници је имао нападеје честе упале плућа и тифусатифус, и научио руски уз помоћ две ученице који су му донсиле руске класике [[Лав Толстој|Толстоја]] и [[Иван Тургењев|Тургењева]] за читање.{{sfn|Swain|2010|p=7}}{{sfn|West|1995|p=42}}{{sfn|Ridley|1994|p=64}}
Kао првак свога пука у мачевању, у мају 1914 године, био је послат у Будимпешту на такмичење за првенство у аустро-угарској војсци. Учествовало је 16 најбољих мачевалаца у Аустро-Угарској, и Јосип Броз је добио другу награду и сребрну медаљу.<ref name="dedijer1"></ref>
 
У пролеће [[1916]]. одведен је у заробљенички логор у град [[Агатит]] на реци [[Сура|Сури]], затим у [[Ардатов]], а у јесен у логор [[Кунгур]] (Пермска губернија) где су ратни заробљеници радили на орджавању [[Транссибирска железница|Транс-сибирске железнице]].{{sfn|Swain|2010|p=7}} Броз је именован да буде задужен за све ратне заробљенике у логору.{{sfn|Ridley|1994|p=65}} У том тренутку он је постао свестан да су пакети [[Црвени крст|Црвеног крста]] који су послати за заробљенике били украдени од стране особља логора. Када се пожалио на ово, био је претучен и бачен у тамницу. Сам Јосип Броз је касније рекао да је ово најгори затвор у којем је икада био и да ће га памтити док је жив.{{sfn|Swain|2010|p=7}}<ref name="dedijer1">< /ref> Током фебруарске[[Фебруарска револуција|Фебруарске револуције]], маса је упала у затвор и вратила БрозБроза у логор за ратне заробљенике. БољшевикТада је један [[Бољшевици|бољшевик]] кога је упознао док је радио на железници рекао је Брозу да његов син ради на инжињерским радовима у Петрограду[[Санкт Петербург|Петрограду]], тако да је у јуну 1917. Броз изашао из незаштићеног логора и сакрио се у возу који је ишао таза Петроград, где је боравио са сином свог пријатеља.{{sfn|Swain|2010|pp=7–8}}{{sfn|Ridley|1994|pp=66–67}} Новинар [[Ричард Вест]] сматра да је то што је Броз одлучио да остане у незаштићен логору за ратне заробљенике, уместо да добровољно служи у југословенским легијама [[Војска Краљевине Србије (1914—1918)|Српске Армије]], доказ да је остао лојалан Аустро-Угарској, и подрива његову каснију тврдњу да су он и други хрватски ратни заробљеници били узбуђени изгледима револуције и припрема за рушење царства.{{sfn|West|1995|p=43}}
Убрзо након избијања Првог светског рата 1914. године, 25. хрватски домобрански пук је кренуо према српској граници, али је Броз одмах ухапшен због подбуњивања и антиратних ставова, и затворен у Петроварадинској тврђави у данашњем Новом Саду.{{sfn|Ridley|1994|p=62}} Јосип Броз био је одређен да сврши неки посао за пук у Петроварадину. Тада је имао чин водника. Нашао се у селу Мајуру, где је преноћио у кући једне пиљарице из Новог Сада, Српкиње. Ту је било неколико „ерзац-војника", трећепозиваца, из Лике. Жена у чијој су се кући налазили војници послужила их је чајем, па се повео разговор. Она је причала војницима да се у петроварадинској тврђави, у горњем граду, муче Срби, да су неки и стрељани. Јосип Броз је у разговору рекао да је социјалиста, да ће његов пук бити пребачен у Галицију и да ће се он предати Русима. Цео тај разговор слушао је и један стари наредник, који је ођедном дрекнуо на Броза, разоружао га и везаних руку по-терао у петроварадинску тврђаву.<ref name="dedijer1"></ref> Друга верзија је била да фа је неко чуо како је рекао да се нада да ће Аустро-Угарска бити поражена. Након ослобађајуће пресуде,{{sfn|Ridley|1994|pp=62–63}} његов пук је био кратко на српском фронту пре него што је прераспоређен на Источни фронт у Галицију почетком 1915. да се бори против Русије.{{sfn|Swain|2010|p=7}} Једном приликом, извиђачки вод којим је он командовао је зашао иза непријатељских линија и заробио 80 руских војника. Године 1980. је откривено да је био препоручен за награду за овај подухват.{{sfn|West|1995|pp=41–42}} Дана 25. марта 1915. године је био тешко рањен и заробљен током руског напада у близини Буковине.Као ратни заробљеник је пребачен у болницу у [[Свијажск|Свијажску]] где је провео тринаест месеци на опоравку.{{sfn|Swain|2010|p=7}}Током ових 13 месеци у болници је имао нападе упале плућа и тифуса, и научио руски уз помоћ две ученице који су му донсиле руске класике Толстоја и Тургењева за читање.{{sfn|Swain|2010|p=7}}{{sfn|West|1995|p=42}}{{sfn|Ridley|1994|p=64}}
 
{{stack|float=right|[[File:Комплекс зданий земской больницы.JPG|thumb|Манастир Успења Пресвете Богородице, где се Броз опорављао од задобијених рана.|alt=a colour photograph of a brown multi-storey building]]}}
 
Мање од месец дана након што Броз стигао у Петроград, избиле су демонстрације, а Броз је тиме што им се придружио, дошао на удару владиних трупа.{{sfn|Swain|2010|p=8}}{{sfn|Ridley|1994|p=67}} Као последица овога, покушао је да побегне у [[Финска|Финску]] како би касније отишао у САД, али је заустављен на граници.{{sfn|West|1995|p=44}} Био је затворен у [[Петропавловска тврђава|Петропавловској тврђави]] три недеље, током којих је тврдио да је невин грађанин [[Перм (Русија)|Перма]]. Када је коначно признао да је одбегли ратни заробљеник, онтребало је требало да буде враћен возом до Кунгура, али је побегао у [[Јекатеринбург|Јекатеринбург,]] а затим ухватио још један воз којим је стигао у Омск у [[Сибир|Сибиру]] 8. новембра након 3.200 километара путовања.{{sfn|Swain|2010|p=8}}{{sfn|Ridley|1994|pp=67–68}} У једном тренутку, полиција чак и претресла воз у потрази за одбеглим ратним заробљеником, али је Броз успео да се извуче течним руским језиком.{{sfn|Ridley|1994|p=67}} Броз се поново запослио као радик за одржавање локалног млина где је радио до новембра 1919. године, када је [[Црвена армија]] повратила Омск из руку [[Бела гарда|белогардејаца]].
У пролеће [[1916]]. одведен је у заробљенички логор у град [[Агатит]] на реци [[Сура|Сури]], затим у [[Ардатов]], а у јесен у логор Кунгур (Пермска губернија) где су ратни заробљеници радили на орджавању Транс-сибирске железнице.{{sfn|Swain|2010|p=7}}Броз је именован да буде задужен за све ратне заробљенике у логору.{{sfn|Ridley|1994|p=65}} У том тренутку он је постао свестан да су пакети Црвеног крста који су послати за заробљенике били украдени од стране особља логора. Када се пожалио на ово, био је претучен и бачен у тамницу. Сам Јосип Броз је касније рекао да је ово најгори затвор у којем је икада био и да ће га памтити док је жив.{{sfn|Swain|2010|p=7}}<ref name="dedijer1"></ref> Током фебруарске револуције, маса је упала у затвор и вратила Броз у логор за ратне заробљенике. Бољшевик кога је упознао док је радио на железници рекао је Брозу да његов син ради на инжињерским радовима у Петрограду , тако да је у јуну 1917. Броз изашао из незаштићеног логора и сакрио се у возу који је ишао та Петроград, где је боравио са сином свог пријатеља.{{sfn|Swain|2010|pp=7–8}}{{sfn|Ridley|1994|pp=66–67}} Новинар Ричард Вест сматра да је то што је Броз одлучио да остане у незаштићен логору за ратне заробљенике, уместо да добровољно служи у југословенским легијама Српске Армије, доказ да је остао лојалан Аустро-Угарској, и подрива његову каснију тврдњу да су он и други хрватски ратни заробљеници били узбуђени изгледима револуције и припрема за рушење царства.{{sfn|West|1995|p=43}}
 
У Омску је воз заустављен од стране локалних бољшевика који су рекли Брозу да је [[Владимир Лењин|Владимир Илич Лењин]] преузео контролу у Петрограду. Регрутовали су га у Црвену гарду која је чувала Транс-сибирску железницу током зиме 1917-18. У мају 1918, анти-бољшевичка Чехословачка Легија преотела је контролу над деловима Сибира, па су Броз и његови другови отишли у илегалу. У овом тренутку Јосип Броз је упознао дивну 14-годишњу локалну девојку, [[Пелагија Белоусова|Пелагију Белоусову]], која га је сакрила и касније му помогла да побегне у Киргистанско село 64 км од Омска.{{sfn|Swain|2010|p=8}}{{sfn|Ridley|1994|p=71}} Броз се овде поново запослио као радник на одржавању локалног млина до новембра 1919. године, када је Црвена армија повратила Омск из руку белогардејаца. Након овога, он се вратио у Омск и оженио Пелагију Белоусову у јануару 1920. У време склапања брака, Броз је имао 27 година а Белоусова 15.{{sfn|Ridley|1994|p=76}}
Мање од месец дана након што Броз стигао у Петроград, избиле су демонстрације, а Броз је тиме што им се придружио, дошао на удару владиних трупа.{{sfn|Swain|2010|p=8}}{{sfn|Ridley|1994|p=67}} Као последица овога, покушао је да побегне у Финску како би касније отишао у САД, али је заустављен на граници.{{sfn|West|1995|p=44}} Био је затворен у [[Петропавловска тврђава|Петропавловској тврђави]] три недеље, током којих је тврдио да је невин грађанин Перма. Када је коначно признао да је одбегли ратни заробљеник, он је требало да буде враћен возом до Кунгура, али је побегао у Јекатеринбург, а затим ухватио још један воз којим је стигао у Омск у Сибиру 8. новембра након 3.200 километара путовања.{{sfn|Swain|2010|p=8}}{{sfn|Ridley|1994|pp=67–68}} У једном тренутку, полиција чак и претресла воз у потрази за одбеглим ратним заробљеником, али је Броз успео да се извуче течним руским језиком.{{sfn|Ridley|1994|p=67}} Броз се поново запослио као радик за одржавање локалног млина где је радио до новембра 1919. године, када је Црвена армија повратила Омск из руку белогардејаца.
 
У јесен 1920. он и његова трудна супруга су се вратили у у његов родни крај, прво возом до [[Нарва (град)|Нарва]], затим бродом до [[Шчећин|Шчећина]], затим возом до [[Беч|Беча]], где су стигли 20. септембра. Почетком октобра Броз и његова жена су се вратили у Кумровец у тадашњој [[Краљевина Југославија|Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца]] где је Јосип сазнао да је његова мајка умрла, а отац се преселило у [[Јастребарско]] код Загреба.{{sfn|Swain|2010|p=8}} Извори се разликују око тога да ли Броз приступио Комунистичкој партији још док је био у Русији, али је он лично навео да је први пут ступио у партију у Загребу након што се вратио у своју домовину.{{sfn|Ridley|1994|p=77}}
У Омску је воз заустављен од стране локалних бољшевика који су рекли Брозу да је Владимир Илич Лењин преузео контролу у Петрограду. Регрутовали су га у Црвену гарду која је чувала Транс-сибирску железницу током зиме 1917-18. У мају 1918, анти-бољшевичка Чехословачка Легија преотела је контролу над деловима Сибира, па су Броз и његови другови отишли у илегалу. У овом тренутку Јосип Броз је упознао дивну 14-годишњу локалну девојку, Пелагију Белоусову, која га је сакрила и касније му помогла да побегне у Киргистанско село 64 км од Омска.{{sfn|Swain|2010|p=8}}{{sfn|Ridley|1994|p=71}} Броз се овде поново запослио као радник на одржавању локалног млина до новембра 1919. године, када је Црвена армија повратила Омск из руку белогардејаца. Након овога, он се вратио у Омск и оженио Пелагију Белоусову у јануару 1920. У време склапања брака, Броз је имао 27 година а Белоусова 15.{{sfn|Ridley|1994|p=76}}
 
У јесен 1920. он и његова трудна супруга су се вратили у у његов родни крај, прво возом до [[Нарва (град)|Нарва]], затим бродом до [[Шчећин|Шчећина]], затим возом до Беча, где су стигли 20. септембра. Почетком октобра Броз и његова жена су се вратили у Кумровец у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца где је Јосип сазнао да је његова мајка умрла, а отац се преселило у [[Јастребарско]] код Загреба.{{sfn|Swain|2010|p=8}} Извори се разликују око тога да ли Броз приступио Комунистичкој партији још док је био у Русији, али је он лично навео да је први пут ступио у партију у Загребу након што се вратио у своју домовину.{{sfn|Ridley|1994|p=77}}
 
== Мећуратна комунистичка активност ==
===Комунистички агитатор===
[[File:Milorad Drašković wiki photo.jpg|thumb|Убиство [[Милорад Драшковић|Милорада Драшковића]] довело је до забране рада Комунистичке партије|alt=black and white photograph of a male in formal attire]]
По повратку кући, Јосип Броз није могао да се запосли као металостругар у Кумровцу, па су се он и његова жена преселили на кратко у Загреб, где је радио као конобар, и учествовао у штрајку конобара. Овде се такође придружио Комунистичкој партији Југославије (КПЈ){{sfn|Ridley|1994|pp=77–78}} Утицај КПЈ у политичком животу Југославије је у то време брзо растао. На изборима 1920. КПЈ је освојила 59 мандата и постала трећа најјача странка.{{sfn|Vucinich|1969|p=7}} Након убиства [[Милорад Драшковић|Милорада Драшковића]], југословенског министра унутрашњих послова, од стране комуниста, 2. августа 1921. године, КПЈ је проглашена илегалном организацијом према југословенском [[Обзнана|Закону о државној безбедности]] из 1921.{{sfn|Trbovich|2008|p=134}}
 
Због своје отворене повезаности са комунистима, Броз је отпуштен с посла.{{sfn|Swain|2010|p=9}} Што је довело до тога да се он и његова супруга потом преселе у село [[Велико Тројство]] где је Броз радио као млински механичар.{{sfn|West|1995|p=51}}{{sfn|Vinterhalter|1972|p=84}} Након хапшења руководства КПЈ у јануару 1922. године, [[Стево Сабић]] је преузео руковођење над партијом. Сабић је након тога контактирао Броза који је пристао да илегално ради за партију, достављајући летке и агитовањенагитовањем међу фабричким радницима. У сукобу идеја између оних који су желели да наставе умереном политиком и оних који су се залагали за насилну револуцију, Броз је стао на страну ових другогдругих. Јосип Броз је 1924. изабран у окружни комитет КПЈ, али након што је одржао говор на католичкој сахрани свог друга он је ухапшен када се на њега пожалио свештеник. У притвору је био 8 дана, и за то време је био спровођен градским улицама везан у ланце. Али уз помоћ српског православног тужиоца који није приказивао превелике симпатије према католицима, Броз и његов сарадник су ослобођени.{{sfn|Ridley|1994|pp=80–82}} Његов сукоб са законом га је означио као комунистичког агитатора, а његова кућа је претресана од стране полиције скоро сваке недеље. Од доласка брачног пара Броз у Југославију, Пелагија је изгубила три бебе убрзо након порођаја, а једна ћерка, Златица, је умрла са када је имала две године. Јосипа је дубоко потресла смрт Златице. Године 1924. Пелагија је родила дечака, Жарка, који је преживео. Средином 1925. године, Брозов послодавац је умро, а газда млина у којем је радио му је дао ултиматум, да одустане од своје комунистичке активности или да изгубити посао. Дакле, са 33 године, Броз је постао професионални револуционар.{{sfn|West|1995|p=54}}{{sfn|Ridley|1994|pp=83–85}}
 
===Професионални револуционар===
[[Датотека:Mladi Josip Broz Tito.jpg|мини|Јосип Броз Тито за време [[Огулински процес|Огулинског процеса]] 1927. године.]]
КПЈ је концентрисала своје револуционарне снаге на фабричке раднике у индустријализованијим подручјима Хрватске и Словеније, подстичући штрајкове и сличне акције.{{sfn|Ridley|1994|p=87}} Године 1925. се је, сада већ незапослени Броз преселио у [[Краљевица (Хрватска)|Краљевицу]] на јадранској обали, где је почео да ради у бродоградилишту и на даљим активностима КПЈ.{{sfn|Auty|1970|p=53}} Док је био у Краљевици, радио је на југословенским торпедним бродовима и луксузној јахти за лидера [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]], [[Милан Стојадиновић|Милана Стојадиновића]]. Броз је организовао синдикалне организације у бродоградилиштима и био изабран као представникапредставник синдиката. Годину дана касније водио је штрајк на бродоградилишту, а убрзо након тога је отпуштен. У октобру 1926. добија посао у фабрици вагона у [[Смедеревска Паланка|Смедеревској Паланци]] код [[Београд|Београда ]]. У марту 1927. године, написао је чланак у којем се жали на експлоатацију радника у фабрици, а након што је почео да се залаже за права радника добио је отказ. Након овога је поћеопочео све више да привлачи пажњу на себе па је у Загребу маја 1927. изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца, а у јулу те године за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб. Броз је убрзо затим ухапшен, заједно са још шест радника, и затворен у близини [[Огулин|Огулина]].{{sfn|West|1995|p=56}}{{sfn|Ridley|1994|pp=88–89}} Након што су држани одређено време без суђења, Броз је отпочео штрајк глађу све док није одређен датум суђења. Суђење је одржано у тајности, а он је проглашен кривим да је био члан КПЈ. Осуђен је на четири месеца затвора и пуштен из притвора за време жалбеног поступка. По наређењу КПЈ, Броз се није јављао суду, уместо тога је отишао у илегалу у Загреб, где се представљао као техничар у инжењерској индустрији, а у ствари је тајно радио на контактирању других чланова КПЈ и координисању њихове инфилтрације у синдикате.
 
[[Датотека:Josip Broz Tito in prison 1928.jpg|мини|Полицијски снимак политичког затвореника Јосипа Броза Тита у затвору у Лепоглави 1928. године.]]
 
У фебруару 1928, Броз је био један од 32 делегата хрватског огранка КПЈ на главној конференцији КПЈ. Током конференције, Броз је осудио фракције унутар странке. Међу њима и оне који су се залагали за [[Велика Србија|Велику Србију]] унутар Југославији, као што је био дугорочни лидер КПЈ, Србин [[Сима Марковић]]. Броз је предложио и да извршни одбор [[Коминтерна|Комунистичке интернационале]] очисти огранак фракционаштва, а био је подржан од стране делегата из [[Москва|Москве]]. Након што је предложено да цео Централни Комитет Хрватског огранка буде отпуштен, нови ЦК је изабран са Брозом као новим генералним секретаром.{{sfn|Ridley|1994|pp=95–96}} Броз је успео да организује нереде на конференцији Социјалдемократске партије и на многим другим местима 1. маја те године, након чега је био ухапшен. Након хапшења, био је затворен 14 дана, а потом пуштен, након чега се вратио претходним активностима. {{sfn|Ridley|1994|pp=96–97}} Крајем јуна 1928. водио је противрежимске демонстрације поводом [[Атентат у Народној скупштини|убиства]] вођа [[Хрватска сељачка странка|ХСС]]-а у Скупштини [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]]. Ухапшен је поново у августу те године као потенцијални комунистички терориста да би након овог хапшења био малтретиран и држан три месеца у притвору пре него што му се судило у новембру 1928. године за илегалне комунистичке активности када је од [[Државни суд за заштиту државе|Суда за заштиту државе]] осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у [[Лепоглава|Лепоглави]] и [[Марибор]]у.{{sfn|Ridley|1994|pp=98–99}}{{sfn|Ridley|1994|p=101}}
[[File:Tito i Moša Pijade u zatvoru.jpg|thumb|Тито и Моша Пијаде у затвору у Лепоглави.|alt=a black and white photograph of two men]]
 
===Затвор===
[[File:Tito i Moša Pijade u zatvoru.jpg|thumb|Тито и [[Моша Пијаде]] у затвору у Лепоглави.|alt=a black and white photograph of two men|лево|273x273пискел]]Након његове пресуде, његова супруга и син су се вратили у Кумровец, где су на њих пазили локални мештани, али се је онда Пелагија изненада и без објашњења вратила назад у Совјетски Савез.{{sfn|Ridley|1994|pp=102–103}} Тамо се заљубила у другог човека па је њен син са Јосипом Брозом, Жарко, одрастао по празнимразним свратиштима. По доласку у Лепоглавски затвор, Броз је запослен на одржавању електричног система, а за свог помоћника је изабрао београдског Јеврејина, [[Моша Пијаде|Мошу Пијаде]], који је служио казну од 20 година због својих комунистичких активности. Њихов рад допуштао је Брозу и Моши Пијаде да се крећу кроз затвор, контактирају и организују друге комунистичке затворенике.{{sfn|Ridley|1994|pp=103–104}} Током заједничког времена у Лепоглави, Пијаде је постао Брозов идеолошки узор.{{sfn|Barnett|2006|pp=36–39}}
 
После две и по године у Лепоглави, Броз је оптужен за покушај бекства и пребачен у Мариборски затвор где је држан у самици неколико месеци.{{sfn|Ridley|1994|p=106}} Након потпуног одслужења казне, пуштен је, само да би био изнова ухапшен изван затворских зидина и одведен у Огулин да одслужи четири месеца затвора које је избегао 1927. Коначно је пуштен из затвора 16. марта 1934, али чак и тада је морао да живи у Кумровцу и да се сваког дана јавља полицијској управи.{{sfn|Ridley|1994|pp=107–108 & 112}} Током година проведених у затвору, политичка ситуација у Европи се значајно променила са успоном [[Адолф Хитлер|Адолфа Хитлера]] у Немачкој и појаве десничарских партија у Француској и суседној Аустрији. Након пуштања из затвора, вратио се у Кумровец где је срдачно дочекан, али није остао дуго. Почетком маја, добио је наређење КПЈ да се врате својим револуционарним активностима, и да из Кумровца пређе у Загреб, где се поново придружио Централном комитету Комунистичке партије Хрватске.{{sfn|Ridley|1994|pp=109–113}}
 
Хрватски огранак КПЈ је био у потпуном расулу, а ситуација се веома погоршала бекством Извршног Kомитета КПЈ у Беч одакле су усмеравањаусмеравае даље активности. Током наредних шест месеци, Броз је путовао неколико пута на релацији Загреб-Љубљана-Беч користећи лажне пасоше. ОнОвом приликом је користио и аустријски акценат, који је развио током рата, да убедиби убедио царинике да је он уствари аустријски планинар.{{sfn|Ridley|1994|p=113}}{{sfn|Vinterhalter|1972|p=147}} Када је стигао у Беч, контактирао је генералног секретара КПЈ, [[Милан Горкић|Милана ГоркицаГоркића]], који га је послао у Љубљану да организује тајну конференцију КПЈ у Словенији. Конференција је одржана у летњој палати римског католичког бискупа у Љубљани, чији је брат био комунистички симпатизер. На овој конференцији су се први пут сусрели Јосип Броз и [[Едвард Кардељ]], млади словеначки комуниста који је недавно пуштен из затвора. Броз и Кардељ су касније постали добри пријатељи, а сам Тито је касније у Кардељу видео свог најпоузданијег заменика. Будући да је био тражен од стране полиције, Јосип Броз је користио разне псеудониме, укључујући "Руди" и "Тито". Када је писао чланке за страначке новине 1934. године користио је псеудоним '''Тито''' и касније га задржао. Сам Броз није навео неки експлицитни разлог за избор имена "Тито", осим што је то био чест надимак за мушкарце из области где је одрастао. У оквиру Коминтерне, његов надимак је био "Валтер".{{sfn|Ridley|1994|pp=114–115}}{{sfn|West|1995|p=62}}{{sfn|Ramet|2006|p=151}}
 
Владимир Дедијер наводи узрок имена "Тито", како је Броз сам објаснио:
===Одлазак из Југославије===
[[File:Edvard Kardelj zatvorenik.jpg|thumb|left|Едвард Кардељ из времена када је упознао Тита]]
Током овог периода Тито је писао о дужностима заробљених комуниста и синдиката. У време када је [[Александар I Карађорђевић|краљ Александар]] [[Марсељски атентат|убијен]] од стране хрватских [[Усташе|усташа]] и македноских БМРО[[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]] активиста у [[Марсељ|Марсеју]] 9. октобра 1934. Тито је боравио у Љубљани. Услед великих акција против дисидената које су уследиле након његове смрти, одлучено је да Тито треба да напусти Југославију. Он је отпутовао у Беч са фалсификованим чешким пасошем где се придружио Горкићу и остатку Политбироа КПЈ. Одлучено је да је аустријска влада превише непријатељски настројена према [[Комунизам|комунизму]], тако да је Политбиро отпутовао у [[Брно]] у [[Чехословачка|Чехословачкој]].{{sfn|Ridley|1994|pp=116–117}} На [[Божић]] 1934. је одржан тајни састанак [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета КПЈ]] у Љубљани на коме је Тито изабран за члана Политбироа по први пут. Политбиро је затим одлучио да га пошаље у Москву да извештава о ситуацији у Југославији да би почетком фебруара 1935. године Тито стигао у [[Коминтерна|Коминтерну]].{{sfn|Ridley|1994|pp=117–118}} Када је стигао у Москву, одсео је у главном пребивалишту агената Коминтерне, [[Хотел Лукс|хотелу Лукс]], а убрзо накн тога је ступио у контакт са [[Владимир Ћопић|Владимиром Ћопићем]], водећим југословенским агентом у Коминтерни. Убрзо се упознао са главним личностима у организацији. Тито је додељен секретаријату Балканског дела, који је био одговоран за Југославију, Бугарску, Румунију и Грчку.{{sfn|Ridley|1994|p=120}} У ово време је и Кардељ био такође у Москви, као и бугарски комунистички лидер [[Георги Димитров]].{{sfn|West|1995|p=62}} Јосип Броз Тито је био један од 510 делегата на [[Седми светски конгрес Коминтерне|Седмом светском конгресу Коминтерне]] у јулу и августу 1935. где је на кратко, по први пут видео [[Јосиф Стаљин|Јосифа Стаљина]]. После конгреса, обишао је [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетски Савез]], а затим се вратио у Москву да настави са радом. Ступио је у контакт са Пелагијом и Жарком, али се убрзо заљубио аустријанку која је радила у Хотелу Лукс, Јохану Кениг, која је била позната у комунистичким редовима под именом [[Луција Бауер]]. Када је сазнала за ову везу, Пелагија се развела од Тита у априлу 1936. године, а Тито се је венчао са Луцијом Бауер 13. октобра те године.{{sfn|Ridley|1994|pp=121–122}}
 
После Светског конгреса, Тито је радио на томе да промовише нови поглед Коминтерне на Југославију, а који се огледао у томе да Коминтерна више неће радити на разбијању земље, и да ће уместо тога бранити интегритет Југославије против [[Нацизам|нацизма]] и [[Фашизам|фашизма]]. Покушао је да убеди Коминтерну да би било боље да партијско руководство буде смештено унутар Југославије. На крају је пронађен компромис па је договорено да Тито и остали раде у земљи, а да Горкић и Политбиро наставе свој рад у иностранству. Горкић и Политбиро су се преселили у [[Париз]], а Тито је почео да путује на релацији Москва-Париз-Загреб 1936. и 1937. године користећи лажне пасоше.{{sfn|Ridley|1994|pp=122–123}} Године 1936. године му умире отац.{{sfn|Vinterhalter|1972|p=49}}[[File:Španski borci.jpg|thumb|Југословенски борци у Шпанском грађанском рату|alt=black and white photograph of men firing weapons]]
[[File:Španski borci.jpg|thumb|Југословенски борци у Шпанском грађанском рату|alt=black and white photograph of men firing weapons]]
 
Убрзо након избијања [[Шпански грађански рат|Шпанског грађанског рата]] 1936. године, Тито се вратио у Москву.{{sfn|Ridley|1994|p=124}} У то време, велика [[Чистка|Стаљинова чистка]] је била у току, а страни комунисти попут Тита и његових југословенских сународника су били посебно рањиви. Упркос похвалном Титовом извештају о југословенском комунистичком ветерану [[Филип Филиповић|Филипу Филиповићу]], он је ухапшен и убијен од стране совјетске тајне полиције, [[НКВД]].{{sfn|Ridley|1994|pp=126–127}} Међутим, пре него што је Чистка заиста почела да нарушује редове југословенских комуниста у Москви, Тито је враћен у Југославију са новом мисијом, да регрутује добровољце за [[Интернационалне бригаде]] које су се бориле на страни Републиканаца у Шпанском грађанском рату.{{sfn|Ridley|1994|p=129}} Са друге стране, наки као што је хрватски историчар [[Иво Банац]] сматрају да је разлог Титовог враћања у Југославију од стране Коминтерне било ћишћењачишћења КПЈ.{{sfn|Banac|1988|p=64}} Иницијални покушај да пошаље 500 добровољаца бродом у [[Шпанија|Шпанију]] потпуно је пропао, а скоро сви комунистички добровољци су ухапшени и затворени.{{sfn|Ridley|1994|p=129}} Тито је затим отпутовао у Париз, где је организовао пут добровољаца у [[Француска|Француску]] под покрићем да иду да би присуствовали Париској изложби. Када би једном доспели у Француску, они би једноставно прешли [[Пиринеји|Пиринеје]] и ушли у Шпанију. Све у свему, он је послао 1.192 људи да се боре у рату, али је само њих 330 било из Југославије, а мање од половине овог броја су били комунисти, док су остали били социјалдемократе и антифашисти различитих убеђења. Од укупног броја, 671 је убијено у борбама, а рањено још 300. Тито лично никада није отишао у Шпанију, упркос неким каснијим тврдњама које су постојале. У периоду од маја до августа 1937, Тито је путовао неколико пута између Париза и Загреба организујући кретање добровољаца и стварање засебне Комунистичке партије Хрватске. Нова странка је отворена на конференцији у [[Самобор|Самобору]] на периферији Загреба 1-2 августа 1937.{{sfn|Ridley|1994|pp=131–133}}
 
===Генерални секретар КПЈ===
У јуну 1937. Горкић је позван у Москву, где је ухапшен од стране НКВД-а, и након месеци испитивања он је убијен.{{sfn|Ridley|1994|p=134}} Тито је тада добио поруку од Политбироа КПЈ да им се придруж у Паризу и у августу 1937. године он је постао вршилац дужности [[Генерални секретар комунистичке партије|генералног секретара КПЈ]]. Сам Тито је касније објаснио да је преживео чистке тако што је боравио ван Шпаније, где НКВД је НКВД био активан, као и тиме што јеизбегаваоје избегавао посетите Совјетском Савезу што је више могућемогао. Када је први пут именован за генералног секретара, избегавао је да путује у Москву говорећи да мора да се суочи са недисциплином која је завладала у КПЈ у Паризу.{{sfn|Ridley|1994|pp=134–135}} Тито је такође успео да развије нову, млађу генерацију у КПЈ која му је била одана, а њу су између осталог чинили Словенац [[Едвард Кардељ]], Србин [[Александар Ранковић]] и Србин из Црне Горе, [[Милован Ђилас]].{{sfn|West|1995|pp=63–64}} У децембру 1937. године, Тито је организовао демонстрације у знак подршке француском министрзминистру спољних послова који је посетио Београд, изражавајући солидарност са Французима против нацистичке Немачке. Протестни марш је окупио око 30.000 људи, да би касније прерастао у протест против неутралне политике Стојадиновићеве владе у Југославији. На крају је протест разбијен од стране полиције. У марту 1938. Тито се вратио у Југославију из Париза. У међувремену је чуо гласине да су његови противници унутар КПЈ дојавили полицији где се он упутио па је због тога он је отпутовао у Београд а не у Загреб. Током боравка у Београду он је одсео код младог интелектуалца, Владимира Дедијера који је био пријатељ Милована Ђиласа. Стигавши у Југославију неколико дана уочи [[Аншлус|Аншлуса]], он је саставио жалбу којом је осудио овај поступак, којом се КПЈ придружила и социјалдемократама и синдикатима. У јуну, Тито је писао Коминтерни како би требало да посети Москву. Два месеца је чекао у Паризу да му одобре совјетску визу., Уда Москвуби јеу Москву стигао 24. августа.{{sfn|Ridley|1994|pp=136–137}}[[File:Josip Broz Tito's fake Canadian ID, 1939.jpg|thumb|Лажни Канадски пасош Јосипа Броза Тита на име Спиридон Мекас, коришћен при његовом враћању у Југославију 1939. године|alt=black and white photograph of men firing weapons|333x333пискел]]
 
По доласку у Москву, Тито је увидео да су сви југословенски комунисти били означени као сумњиви. Скоро сви најистакнутији лидери КПЈ били ухапшени од стране НКВД и погубљени, укључујући више од двадесет чланова Централног комитета. И његовао бивша жена Пелагија и његова садашња супруга Кениг / Бауер су ухапшене као "империјалистичких шпијуни", иако су обе касније пуштене, Пелагија после 27 месеци затвора. Тито је стога морао да се побрине за негу сина Жарка, који је имао четрнаест година. Он га је сместио у интернат у околини [[Харков|Харкова]], а затим у школу у [[Пенза|Пензи]], али је он побегао два пута да би на крају бригу о њему преузела мајка једног његовог пријатеља. Године 1941. Жарко се придружио Црвеној армији у борби против Немаца.{{sfn|Ridley|1994|p=137}} Неки од Титових критичара тврде да то што је преживео чистку указује да је он морао да цинкари своје другове као троцкисте. ОнОд њега су тражене информације о великом броју југословенских комуниста, али према сопственим изјавама и објављеним документима, он никада није осудио никога, и обично је говорио да их није познавао. Једном му је постављено питање о хрватском комунисти Хорватину, али је Тито написао двосмислен одговор, рекавши да не зна да ли је он троцкиста. Ипак, о Хорватину више није било никавог гласа. Док је био у Москви, добио је задатак да помогне Ћопићу у преводу ''историје Комунистичке партије Совјетског Савеза (бољшевика)'' на српско-хрватски, али су додошлидошли само до другог поглавља када је Ћопић ухапшен и погубљен. Тито је наставио да ради са неколико преживелих југословенских комуниста, али је један југословенски комуниста немачке националности пријавио нетачан превод једног пасоса и тврдивши да то показује да је Тито био троцкиста. Међутим, други утицајни комунисти су гарантовали за њега, па је он ослобођен. Неколико фактора су утицали да Тито преживи Стаљинове чистке; радничко порекло, то што није био заинтересован за интелектуалне расправе о социјализму, атрактивна личност и капацитет да стекне утицајне пријатеље.{{sfn|Ridley|1994|pp=138–140}}
[[File:Josip Broz Tito's fake Canadian ID, 1939.jpg|thumb|Лажни Канадски пасош Јосипа Броза Тита на име Спиридон Мекас, коришћен при његовом враћању у Југославију 1939. године|alt=black and white photograph of men firing weapons]]
 
Док је Тито избегавао хапшења у Москви, Немачка је отворено притискала Чехословачку да препусти [[Sudeti|Судетску област]]. Као одговор на ову претњу, Тито је организовао југословенске добровољце који су хтели да подрже Чехословачку. Као резлтат овога хиљаде добровољаца је дошло испред Чехословачке амбасаде у Београду да понуди своје услуге. Међутим, Чехословачка је на крају била приморана да преда Судетску област на основу договора између великих сила. Овај споразум је познат под именом [[Минхенски споразум]]. Тито је био свестан реалности у Совјетском Савезу, касније наводећи да је био "сведок веома много неправде", али је већ био уложио превише у своје комунистичке идеале и био превише лојалан Совјетском Савезу да би се повукао у овом тренутку.{{sfn|Ridley|1994|pp=140–141}} Тито постављање за генералног секретара КПЈ је формално ратификовала и Коминтерна 5. јануара 1939.{{sfn|Ridley|1994|p=135}}.
 
== Други светски рат ==
 
=== Отпор у Југославији ===
[[Датотека:Josip Broz Tito Bihać 1942poternica.jpg|мини|деснолево|200п346x346px|ТитоПотерница немачких окупационих снага у БихаћуСрбији 1942.за „комунистичким вођом Титом“]]
Дана 6. априла 1941. године, немачке снаге, заједно са мађарским и италијанским, отпочеле су [[Априлски рат|инвазију на ЈугославијеЈугославију]]. Дана 10. априла 1941. године, [[Славко Кватерник]] је прогласио [[Независна Држава Хрватска|Независну Државу Хрватску]], а Тито је на све ово одговорио формирањем Војног комитета при Централном комитету КПЈ.<ref>[[#refTomasevich2001|Tomasevich 2001]], p. 52.</ref> Нападнута са свих страна, војска Краљевине Југославије је брзо поражена. Дана 17. априла 1941. године, након што су краљ [[Петар II Карађорђевић]] и други чланови владе напустили земљу, остали представници владе и војске састали су се са немачким званичницима у Београду и брзо постигли договор о престанку сваког оружаног отпора. Окупација [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] затекла га је у [[Загреб]]у, одакле је у другој половини маја [[1941]]. године отишао у [[Београд]], да би усмеравао припреме за дизање устанка. Након овога 1. маја 1941. године, Тито је издао брошуру позивајући људе да се уједине у борби против окупације.<ref>[[#refKocon1988|Kocon 1988]], p. 84.</ref>
{{stack|float=left|[[File:Tito and Ivan Ribar in 1943.jpg|thumb|left|Рањени Тито и [[Иван Рибар]] за време [[Битка на Сутјесци|Битке на Сутјесци]] 1943.]]}}
Дана 6. априла 1941. године, немачке снаге, заједно са мађарским и италијанским, отпочеле су инвазију на Југославије. Дана 10. априла 1941. године, Славко Кватерник је прогласио Независну Државу Хрватску, а Тито је на све ово одговорио формирањем Војног комитета при Централном комитету КПЈ.<ref>[[#refTomasevich2001|Tomasevich 2001]], p. 52.</ref> Нападнута са свих страна, војска Краљевине Југославије је брзо поражена. Дана 17. априла 1941. године, након што су краљ Петар II Карађорђевић и други чланови владе напустили земљу, остали представници владе и војске састали су се са немачким званичницима у Београду и брзо постигли договор о престанку сваког оружаног отпора. Окупација [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] затекла га је у [[Загреб]]у, одакле је у другој половини маја [[1941]]. године отишао у [[Београд]], да би усмеравао припреме за дизање устанка. Након овога 1. маја 1941. године, Тито је издао брошуру позивајући људе да се уједине у борби против окупације.<ref>[[#refKocon1988|Kocon 1988]], p. 84.</ref>
 
После [[Операција Барбароса|напада Немачке на СССР]], 22. јуна, Политбиро ЦК КПЈ је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. [[Врховни штаб НОВЈ|Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије]] (НОПОЈ) формиран је [[27. јун]]а, а истог дана Централни комитет Комунистичке партије Југославије поставио је Тита за врховног команданта свих војних снага за ослобођење земље. Недуго затим, 1. јула 1941. године, Коминтерна је послала прецизне инструкције са позивом на хитну акцију.<ref>[[#refRoberts1987|Roberts 1987]], p. 24.</ref>[[Датотека:Josip Broz Tito Bihać 1942.jpg|мини|десно|200п|Тито у Бихаћу 1942.]]Упркос сукобу са ривалским монархистичким [[Југословенска војска у отаџбини|четничким покретом]], Титови партизани су успели да ослободе одређене територије, као што је била "[[Ужичка република]]". Тито је Београд напустио [[16. септембар|16. септембра]] у пратњи [[Јаша Рајтер|Јаше Рајтера]], попа [[Драгољуб Милутиновић|Драгољуба Милутиновића]], [[Даворјанка Пауновић Зденка|Даворјанке Пауновић]] и [[Веселинка Малинска|Веселинке Малинске]] и отишао на [[Ужичка република|ослобођену територију]] у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ. Током овог периода, Тито је преговарао са лидером четника [[Драгољуб Михаиловић|Дражом Михаиловићем]] 19. септембра и 27. октобра 1941. године.<ref>{{cite book|title=Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries That Doomed WWII Yugoslavia|last=Kurapovna|first=Marcia|year=2009|publisher=John Wiley and Sons|isbn=0-470-08456-1|page=87}}</ref> Тито се у [[Струганик|Струганику]] 19. септембра срео са [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубом Михаиловићем]] да разговарају о савезу партизана и [[Југословенска војска у отаџбини|четника]], али су преговори пропали због велике разлике у циљевима њихових покрета што је спречавало било какав стваран договор.{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}} Тито је заговарао широку заједничку офанзиву, док је Михаиловић сматрао да је устанак опасан и прерано почео и плашио се да ће покренути велике одмазде.{{sfn|Pavlowitch|2007|p=63}} Осим тога, Титов циљ је био да спречи четнички напад на партизане из позадине, пошто је био убеђен да Михаиловић игра двоструку игру, одржавајући везу са Немцима преко [[Влада народног спаса|Недићеве владе]]. Са друге стране, Михаиловић је желео да спречи Тита да преузме вођство у покрету отпора,{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}} јер су Титови циљеви били супротвни његовом циљу обнове Краљевине Југославије и оснивању [[Велика Србија|Велике Србије]] у оквиру ње.{{sfn|Tomasevich|1975|p=178}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}} Тито и Михаиловић су се поново срели 27. октобра у [[Брајићи (Горњи Милановац)|Брајићима]] близу [[Равна гора (висораван)|Равне горе]] да још једном покушају да постигну споразум, али су се сложили само око секундарних питања.{{sfn|Pavlowitch|2007|pp=62–64}}
После напада [[Трећи рајх|Немачке]] на [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]], [[22. јун]]а, Политбиро [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]] је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. [[Врховни штаб НОВЈ|Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије]] (НОПОЈ) формиран је [[27. јун]]а, а истог дана Централни комитет Комунистичке партије Југославије поставио је Тита за врховног команданта свих војних снага за ослобођење земље. 1. јула 1941. године, Коминтерна је послала прецизне инструкције са позивом на хитну акцију.<ref>[[#refRoberts1987|Roberts 1987]], p. 24.</ref>
 
[[Датотека:RNK 20120726 175516 0132 Brajici 02.jpg|мини|201x201px|Кафана у [[Брајићи (Горњи Милановац)|Брајићима]] у којој су Јосип Броз Тито и [[Драгољуб Михаиловић|Дража Михаиловић]] преговарали о заједничкој борби против Немаца.]]На [[Саветовање у Столицама|саветовању у Столицама]], које је одржано [[26. септембар|26]]. и [[27. септембар|27. септембра]] донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.
Упркос сукобу са ривалским монархистичким четничким покретом, Титови партизани су успели да ослободе одређене територије, као што је била "Ужичка република". Тито је Београд напустио [[16. септембар|16. септембра]] у пратњи [[Јаша Рајтер|Јаше Рајтера]], попа [[Драгољуб Милутиновић|Драгољуба Милутиновића]], [[Даворјанка Пауновић Зденка|Даворјанке Пауновић]] и [[Веселинка Малинска|Веселинке Малинске]] и отишао на [[Ужичка република|ослобођену територију]] у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ. Током овог периода, Тито је преговарао са лидером четника Дражом Михаиловићем 19. септембра и 27. октобра 1941. године.<ref>{{cite book|title=Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries That Doomed WWII Yugoslavia|last=Kurapovna|first=Marcia|year=2009|publisher=John Wiley and Sons|isbn=0-470-08456-1|page=87}}</ref> Тито се у Струганику 19. септембра срео са [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубом Михаиловићем]] да разговарају о савезу партизана и [[Југословенска војска у отаџбини|четника]], али су преговори пропали због велике разлике у циљевима њихових покрета што је спречавало било какав стваран договор.{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}} Тито је заговарао широку заједничку офанзиву, док је Михаиловић сматрао да је устанак опасан и прерано почео и плашио се да ће покренути велике одмазде.{{sfn|Pavlowitch|2007|p=63}} Осим тога, Титов циљ је био да спречи четнички напад на партизане из позадине, пошто је био убеђен да Михаиловић игра двоструку игру, одржавајући везу са Немцима преко Недићеве владе. Са друге стране, Михаиловић је желео да спречи Тита да преузме вођство у покрету отпора,{{sfn|Tomasevich|1975|p=140}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}} јер су Титови циљеви били супротвни његовом циљу обнове Краљевине Југославије и оснивању [[Велика Србија|Велике Србије]] у оквиру ње.{{sfn|Tomasevich|1975|p=178}}{{sfn|Milazzo|1975|p=26}}
 
Устанак у Србији је сломљен снажном [[Прва непријатељска офанзива|немачко-италијанском офанзивом]], током новембра 1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до [[1944]]. године, [[Србија]] и већи део [[Црна Гора|Црне Горе]] су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима [[Милан Недић|Милана Недића]].
На [[Саветовање у Столицама|саветовању у Столицама]], које је одржано [[26. септембар|26]]. и [[27. септембар|27. септембра]] донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.
 
Дана 21. децембра 1941. године, партизани су основали [[Прва пролетерска ударна бригада|Прву пролетерску бригаду]] (под командом [[Коча Поповић|Коче Поповића]]), а 1. марта 1942, и [[Друга пролетерска ударна бригада|Другу пролетерску бригаду]].<ref>[[#refRamet2006|Ramet 2006]], p. 152–153.</ref>
[[Датотека:RNK 20120726 175516 0132 Brajici 02.jpg|мини|десно|200п|Кафана у [[Брајићи (Горњи Милановац)|Брајићима]] у којој су Јосип Броз Тито и [[Драгољуб Михаиловић|Дража Михаиловић]] [[Састанак у Брајићима|преговарали]] о заједничкој борби против Немаца.]]
Тито и Михаиловић су се [[Састанак у Брајићима|поново срели]] 27. октобра у [[Брајићи (Горњи Милановац)|Брајићима]] близу Равне горе да још једном покушају да постигну споразум, али су се сложили само око секундарних питања.{{sfn|Pavlowitch|2007|pp=62–64}}
 
У ослобођеним територијама, партизани су организовали народне одборе који су представљали цивилне власти. Новембра 1942. године у [[Бихаћ]]у је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије ([[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНОЈ]] (АВНОЈ), а на његовом [[Друго заседање АВНОЈ-а|Другом заседању]] у [[Јајце|Јајцу]], [[29. новембар|29]]. и [[30. новембар|30. новембра]] 1943. донесене су политички најважније одликеодлуке којима је: забрањен повратак краља [[петар II Карађорђевић|Петра II Карађорђевића]] у Југославију, основан [[Национални комитет ослобођења Југославије|Национални комитет народног ослобођења]] (НКОЈ), који је био де факто прва влада нове Југославије, зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за [[Маршал Југославије|маршала]] и избран за [[Списак председника влада Југославије|председника НКОЈ-а]].<ref name="Hall">Richard C. Hall, ''War in the Balkans: An Encyclopedic History from the Fall of the Ottoman Empire to the Breakup of Yugoslavia'' (ABC-CLIO, 2014) p36, p350</ref><ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,791223,00.html|title=Rebirth In Bosnia|work=Time Magazine|date=19 December 1943|accessdate=27 April 2010}}</ref>{{stack|float=left|[[File:Tito and Ivan Ribar in 1943.jpg|thumb|left|Рањени Тито и [[Иван Рибар]] за време [[Битка на Сутјесци|Битке на Сутјесци]] 1943.]]}}
Устанак у Србији је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом, током новембра 1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до [[1944]]. године, Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима [[Милан Недић|Милана Недића]].
[[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачка борба]] се пренела на подручје [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и [[Хрватска|Хрватске]], где су се од [[1942]]. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Највеће битке догодиле су се у долинама реке [[НеретваБитка на Неретви|Неретве]] (март [[1943]]) и [[СутјескаБитка (река)на Сутјесци|Сутјеске]] (мај 1943). Партизанске снаге су победнички изашле из обе битке, упркос бројним и јачим немачким и квислиншким снагама. Осим тога, велики обрачун је у том периоду уследио између партизана и четника, докпотпомогнутим су квислиншки режими иразним војнавојним постројењапостројењима ([[Усташка војница|усташе]], [[Хрватско домобранство|домобрани]], [[Српска државна стража|недићевци]], [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|љотићевци]], локални четници попут [[Павле Ђуришић|Ђуришићевих]] и [[Коста Пећанац|Пећанчевих]], [[бали Комбетар|балисти]], разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама Осовине. Пораз четника у [[битка на Неретви|бици на Неретви]] (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
[[Датотека:Marshal Tito during the Second World War in Yugoslavia, May 1944.jpg|мини|десно|190п235x235px|Тито са сарадницима у Дрвару маја 1944.]]
 
Са растућим могућношћу савезничке инвазије на Балкан, Силе осовине су почеле да улажу много више средстава за уништавање партизанских снага и њихове главне команде.<ref name="Tomasevichpg104">[[#refTomasevich2001|Tomasevich 2001]], p. 104.</ref> То је уједно значило и велике немачке напоре да ухвате Јосипа Броза Тита лично. Дана 25. маја 1944. године, Тито је успео да избегне немачку операцију хватања, познату као [[Десант на Дрвар]] ( ''Операција Rösselsprung'' - Операција Коњићев скок).<ref name="Tomasevichpg104" />
Дана 21. децембра 1941. године, партизани су основали Прву пролетерску бригаду (под командом Коче Поповића), а 1. марта 1942, и Другу пролетерску бригаду.<ref>[[#refRamet2006|Ramet 2006]], p. 152–153.</ref>
 
Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење [[Уједињено Краљевство|Британаца]] и [[Сједињене Америчке Државе|Американаца]] (као и поштовање [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у [[Лондон]]у, присиливши је на невољну ''сарадњу'' са Титовим покретом. Дана 12. септембра 1944. године, краљ Петар II је позвао све Југословене да приступе Титовим партизанима.<ref>[[#refRamet2006|Ramet 2006]], p. 158.</ref> Партизански покрет у Југославији је званично признат на Техеранској конференцији 1943. године.<ref>[[#refTomasevich1969|Tomasevich 1969]], p. 121.</ref>[[Датотека:Tito-Churchill.jpg|мини|319x319px|Тито са Винстоном Черчилом у Напуљу 1944.]]
У ослобођеним територијама, партизани су организовали народне одборе који су представљали цивилне власти. Новембра 1942. године у [[Бихаћ]]у је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије ([[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНОЈ]]), а на његовом [[Друго заседање АВНОЈ-а|Другом заседању]] у [[Јајце|Јајцу]], [[29. новембар|29]]. и [[30. новембар|30. новембра]] 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратак краља [[петар II Карађорђевић|Петра II Карађорђевића]] у Југославију, основан [[Национални комитет ослобођења Југославије|Национални комитет народног ослобођења]] (НКОЈ), који је био де факто прва влада нове Југославије, зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за [[Маршал Југославије|маршала]] и избран за [[Списак председника влада Југославије|председника НКОЈ-а]].<ref name=Hall>Richard C. Hall, ''War in the Balkans: An Encyclopedic History from the Fall of the Ottoman Empire to the Breakup of Yugoslavia'' (ABC-CLIO, 2014) p36, p350</ref><ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,791223,00.html|title=Rebirth In Bosnia|work=Time Magazine|date=19 December 1943|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
После неуспелог немачког [[Десант на Дрвар|десанта на Дрвар]], [[25. мај]]амаја 1944. године, Тито је отишао на [[Вис (острво)|острво Вис]]. Тамо је 17. јуна 1944. године потписан [[Споразум Тито—Шубашић|Вишки споразум]] у покушају да се споји Титова влада ( АБНОЈ АВНОЈ) са владом у егзилу краља Петра II.<ref>[[#refBanac1988|Banac 1988]], p. 44.</ref>
[[Датотека:Josip Broz Tito poternica.jpg|мини|лево|200п|Потерница немачких окупационих снага у Србији за „комунистичким вођом Титом“]]
Народноослободилачка борба се пренела на подручје [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и [[Хрватска|Хрватске]], где су се од [[1942]]. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Највеће битке догодиле су се у долинама реке [[Неретва|Неретве]] (март [[1943]]) и [[Сутјеска (река)|Сутјеске]] (мај 1943). Партизанске снаге су победнички изашле из обе битке, упркос бројним и јачим немачким и квислиншким снагама. Осим тога, велики обрачун је у том периоду уследио између партизана и четника, док су квислиншки режими и војна постројења ([[Усташка војница|усташе]], [[Хрватско домобранство|домобрани]], [[Српска државна стража|недићевци]], [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|љотићевци]], локални четници попут [[Павле Ђуришић|Ђуришићевих]] и [[Коста Пећанац|Пећанчевих]], [[бали Комбетар|балисти]], разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама Осовине. Пораз четника у [[битка на Неретви|бици на Неретви]] (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
[[Датотека:Tito and Ivan Ribar in 1943.jpg|мини|десно|190п|Тито после рањавања на [[Битка на Сутјесци|Сутјесци]], јуна 1943. са [[Иван Рибар|др Иваном Рибаром]]]]
 
Са растућим могућношћу савезничке инвазије на Балкан, Силе осовине су почеле да улажу много више средстава за уништавање партизанских снага и њихове главне команде.<ref name="Tomasevichpg104">[[#refTomasevich2001|Tomasevich 2001]], p. 104.</ref> То је уједно значило и велике немачке напоре да ухвате Јосипа Броза Тита лично. Дана 25. маја 1944. године, Тито је успео да избегне немачку операцију хватања, познату као Десант на Дрвар ( ''Операција Rösselsprung'' - Операција Коњићев скок).<ref name="Tomasevichpg104"/>
[[Датотека:Marshal Tito during the Second World War in Yugoslavia, May 1944.jpg|мини|десно|190п|Тито са сарадницима у Дрвару маја 1944.]]
 
Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење [[Уједињено Краљевство|Британаца]] и [[Сједињене Америчке Државе|Американаца]] (као и поштовање [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у [[Лондон]]у, присиливши је на невољну ''сарадњу'' са Титовим покретом. Дана 12. септембра 1944. године, краљ Петар II је позвао све Југословене да приступе Титовим партизанима.<ref>[[#refRamet2006|Ramet 2006]], p. 158.</ref> Партизански покрет у Југославији је званично признат на Техеранској конференцији 1943. године.<ref>[[#refTomasevich1969|Tomasevich 1969]], p. 121.</ref>
 
 
 
После неуспелог немачког [[Десант на Дрвар|десанта на Дрвар]], [[25. мај]]а 1944. године, Тито је отишао на [[Вис (острво)|острво Вис]]. Тамо је 17. јуна 1944. године потписан Вишки споразум у покушају да се споји Титова влада ( АБНОЈ ) са владом у егзилу краља Петра II.<ref>[[#refBanac1988|Banac 1988]], p. 44.</ref>
 
У августу 1944. године сусрео се у [[Напуљ]]у са председником британске владе [[Винстон Черчил|Винстоном Черчилом]] где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући [[Црвена армија]]. У септембру је био у [[Москва|Москви]] где се сусрео са [[Јосиф Стаљин|Јосифом Стаљином]]. Дана 28. септембра 1944. године Телеграфска Агенција Совјетског Савеза (ТАС) објавила је да је Тито потписао споразум са Совјетским Савезом омогућавајући "привремени улазак" совјетских трупа на југословенски простор који је омогућио да Црвена армија помогне у операцијама у североисточном областима Југославије.<ref>[[#refTomasevich1969|Tomasevich 1969]], p. 157.</ref>
[[Датотека:Tito-Churchill.jpg|мини|лево|190п|Тито са Винстоном Черчилом у Напуљу 1944.]]
 
Предвече [[23. октобар|23. октобра]] 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије. Са стратешком подршком обезбеђеном од стране савезника, партизани су припремали општу офанзиву којом би пробили кроз линију немачког фронта (Сремски фронт) и тиме их присилили на повлачење изван југословенских граница. Након победе партизана, свим спољашњим силама наређено је да напусте југословенску територију.
 
У последњим данима Другог светског рата у Југославији, јединице партизана су били одговорни за масовна стрељања квинслистичких и окупаторских снага које су се повлачиле према Аустрији. Најпознатији случај је стрељање у Блајбургу. Међутим у то време, према неким ауторима, Јосип Броз Тито је у више наврата издао позив за предају колони у повлачењу, нудећи им амнестију.<ref>Dizdar, Zdravko; An Addition to the Research of the Problem of Bleiburg and the Way of the Cross</ref> А 14. маја је послао и телеграм Врховном штабу Словеначких партизанских јединица којим је забранио убијање ратних заробљеника.<ref>{{cite book|last1=Ramet|first1=Sabrina P.|last2=Matić|first2=Davorka|title=Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media|publisher=Texas A&M University Press|year=2007|page=274|isbn=1-58544-587-8}}</ref>
 
 
== Почетни послератни период ==
136

измена