Јосип Броз Тито — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 200:
У августу 1944. године сусрео се у [[Напуљ]]у са председником британске владе [[Винстон Черчил|Винстоном Черчилом]] где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући [[Црвена армија]]. У септембру је био у [[Москва|Москви]] где се сусрео са [[Јосиф Стаљин|Јосифом Стаљином]]. Дана 28. септембра 1944. године Телеграфска Агенција Совјетског Савеза (ТАС) објавила је да је Тито потписао споразум са Совјетским Савезом омогућавајући "привремени улазак" совјетских трупа на југословенски простор који је омогућио да Црвена армија помогне у операцијама у североисточном областима Југославије.<ref>[[#refTomasevich1969|Tomasevich 1969]], p. 157.</ref>
 
Предвече [[23. октобар|23. октобра]] 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије. Са стратешком подршком обезбеђеном од стране савезника, партизани су припремали општу офанзиву којом би пробили кроз линију немачког фронта ([[Сремски фронт]]) и тиме их присилили на повлачење изван југословенских граница. Након победе партизана, свим спољашњим силама наређено је да напусте југословенску територију.
 
У последњим данима Другог светског рата у Југославији, јединице партизана су били одговорни за масовна стрељања квинслистичких и окупаторских снага које су се повлачиле према Аустрији. Најпознатији случај је [[Случај Блајбург|стрељање у Блајбургу]]. Међутим у то време, према неким ауторима, Јосип Броз Тито је у више наврата издао позив за предају колони у повлачењу, нудећи им амнестију.<ref>Dizdar, Zdravko; An Addition to the Research of the Problem of Bleiburg and the Way of the Cross</ref> А 14. маја је послао и телеграм Врховном штабу Словеначких партизанских јединица којим је забранио убијање ратних заробљеника.<ref>{{cite book|last1=Ramet|first1=Sabrina P.|last2=Matić|first2=Davorka|title=Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media|publisher=Texas A&M University Press|year=2007|page=274|isbn=1-58544-587-8}}</ref>
 
== Почетни послератни период ==
[[Датотека:Министарски савет Демократске Федеративне Југославије под председништвом Јосипа Броза Тита, Београд, 7. март 1945.png|мини|234x234px|[[Привремена влада ДФЈ|Министарски савет Демократске Федеративне Југославије]] под председништвом Јосипа Броза Тита, Београд, 7. март 1945.]]
[[Датотека:Tito i Staljin u Moskvi.jpg|мини|234x234px|Молотов, Стаљин и Тито у Москви августа 1945.]]
Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце. На основу тога, Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за припајање Југославији [[Истра|Истре]], [[Ријека (град)|Ријеке]] и острва, као и проширење Словеније.
 
Дана 7. марта 1945. године, привремена влада [[Демократска Федеративна Југославија|Демократске Федеративне Југославије]] (ДФЈ) је састављена у Београду од стране Јосипа Броза Тита, а за име државе је привремено дозољена употребеупотреба и "република" и "монархија" . Овu владuвладу је водио Тито као привремени југословенски премијер, а у њу су укључени и представници из избегличке владе у Лондону, између осталог и [[Иван Шубашић]]. У складу са споразумом између лидера отпора и владе у егзилу, одржани су послератни избори да би се одредио облик владавине нове државе. У новембру 1945. године, Титов про-републикански Народни Фронт, на челу са КПЈ, је победио на изборима са великом већином, будући да су монархисти бојкотовали изборе, победа је била још драстичнија..<ref>{{cite book|title=1998 Information Please Almanac|last=Brunner|first=Borgna|year=1997|publisher=Houghton Mifflin|isbn=0-395-88276-1|page=342}}</ref> Током овог периода, Тито уживао масовну подршку будући да га је народ видео као ослободиоца Југославије.<ref>{{cite book|title=The Greenwood Encyclopedia of International Relations: S-Z|last=Nolan |first=Cathal|year=2002|publisher=Greenwood Press|isbn=0-313-32383-6|page=1668}}</ref> Титова социјалистичка управа у непосредном послератном периоду је успела да уједини земљу која је била тешко погођена ултра-националистичким немирима и ратним разарањима, а успешно су сузбијена и националистичка осећања различитих народа у корист толеранције и заједничког југословенског циља. Након убедљиве изборне победе, Тито је потврђен као премијер и министар спољних послова ДФЈ. Земља је убрзо преименована у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) (касније коначно преименована у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија]], СФРЈ), а дана 29. новембра 1945. године, краљ Петар II је и формално смењен од стране југословенске уставотворне скупштине. Скупштина је убрзо након овога донела и нови устав.
 
Од југословенских партизана је после рата настала [[Југословенска народна армија|Југословенска Народна Армија]] (ЈНА) која је временом постала четврта војна сила у Европи.<ref>{{cite book|last=Leffler|first=Melvyn P.|title=The Cambridge History of the Cold War|year=2009|publisher=Cambridge University Press|isbn=0-521-83719-7|page=201}}</ref> Формирана је и нова тајна полиција - [[Служба државне безбедности|Управа државне безбедности (УДБА)]], која је настала из претходнепретходног, [[Одељење за заштиту народа|Одељења за заштиту народа (ОЗНА)]]. Југословенска тајна служба је у то време имаимала задатак да хвата и приводи на суђење велики број нацистичких сарадника; контроверзно, ово је укључивало велики број католичких свештеника због њихове сарадње са хрватским усташким покретом. Дража Михаиловић је ухваћен,проглашен кривим у [[Београдски процес|Београдском процесу]] за сарадњу, велеиздају и ратне злочине, а након тога и стрељани у јулу 1946. године.
 
Премијер Јосип Броз Тито се састао са поглаваром католичке цркве у Југославији, [[Алојзије Степинац|Алојзијем Степинцом]] 4. јуна 1945. два дана након његовог пуштања из затвора. Њих двојица међутим, нису могли да се договоре о статусу католичке цркве у Југославији. Под вођством Степинаца, католичка црква је објавила писмо у којем је осудила наводне партизанске ратне злочине у септембру 1945. године. Након овога, Степинац је ухапшен наредне године. У октобру 1946. године, у својој првој посебној седници у задњих 75 година, [[Ватикан]] је избацио Тита и југословенску владу из католичке цркве, због осуђивања Степинца на 16 година затвора на основу оптужби за помагање усташама и подршци присилном превођењу Срба у католичанство.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,855498,00.html|title=Excommunicate's Interview|work=Time Magazine |date=21 October 1946|accessdate=27 April 2010}}</ref> Након овога Степинц је добио повлашћен третман у притвору,а казна је убрзо скраћена и сведена на кућни притвор.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,939610,00.html|title=The Silent Voice|work=Time Magazine|date=22 February 1966|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
У првим послератним годинама Тито је нашироко гледан као комунистички лидер веома лојалан Москви. Заиста, он је често сматран за другог лидера у Источном блоку, одмах иза Стаљина. Међутим у суштини, Стаљин и Тито су имали један веома нелагодан савез од самог почетка, у коме је Стаљин на Тита гледао као на лидера који је превише независтан у одноус на СССР. У периоду непосредно након рата Титова Југославија је имала јаку посвећеност марксистичким идејама. Оштре репресивне мере против дисидената били уобичајене, укључујући и "хапшењима, испитивања, присилну колективизацију и сузбијање цркве и религије".{{sfn|Forsythe|2009|p=47}}
 
 
==Тито као државник==
 
===Раскол Тито-Стаљин===
{{Погледај|Раскол Тито-Стаљин}}За разлику од других нових комунистичких држава у источној и централној Европи, Југославија се ослободила окупације уз ограничену помоћ Црвене армије . Водећа Титова улога у ослобађању Југославије је у великој мери ојачала његову позицију у КПЈ и међу југословенским народима, али је и изазвалa да су Југославија и Тито имали више простора да следе своје интересе у односу на остале државе и лидере [[Варшавски пакт|Источног блока]]. Иако је Тито био формално Стаљинов савезник после Другог светског рата, Совјети су успоставити шпијунску мрежу унутар КПЈ већ 1945. године.
{{Погледај|Раскол Тито-Стаљин}}
[[Датотека:Marshal Tito, the President of the Federal People’s Republic of Yugoslavia.jpg|мини|463x463пискел|Маршал Јосип Броз Тито, председник ФНР Југославије]]
Непосредно после Другог светског рата, дошло је до неколико оружаних инцидената између Југославије и Западних савезника. Након рата, Југославија је припојила Истру, као и градове Задар и Ријеку. Југословенско руководство је тражио да се Југославији припоји и Трст. То је довело до неколико оружаних инцидената, посебно напада југословенских борбених авиона на америчке транспортне авиона. Од 1945. до 1948. године, најмање четири америчких авиона су оборена. Стаљин био против ове провокације, јер је осетио да је СССР неспреман да се суочи са Западом у отвореном рату тако брзо после губитака у Другом светском рату и у време када су САД имале нуклеарно наоружје, што није био случај са СССР-ом. Поред тога, Тито је отворено подржавао комунистичку герилу у грчком[[Грчки грађански рат|Грчком грађанском рату]], док се Стаљин држао на дистанциоддистанци од овог рата. Године 1948. године, мотивисан жељом да се створи јаку независну економију, Тито је створио његов план економског развоја независно од Москве, што је резултирало ескалацијом политичког сукоба са Стаљином и горким разменом писама у којима је Тито написао да "''смо ми проучили и узели као пример совјетски систем, али смо га развили у другачијој форми''".
 
Совјетска одговор од 4. маја је опоменуо Тита и Комунистичку партију Југославије (КПЈ) због тога што не желе да признају и исправиве своје грешке, и наставио да их оптужује да су превише поносни на своје успехе против Немаца, тврдећи да их је Црвена армија сачувала од потпуног уништења. Титов је у одговору од 17. маја предложио да се то питање решава на састанку Информбироа који је требао да буде одржан тог јуна. Међутим, Тито није присуствовао другом састанку Информбироа, страхујући да ће Југославија бити отворено нападнута. Године 1949. криза ескалирала готово у оружан сукоб, будући да су мађарске и совјетске трупе почеле ад се гомилају на северним југословенским границама.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,800593,00.html|title=No Words Left?|work=Time Magazine|date=22 August 1949|accessdate=27 April 2010}}</ref> Дана 28. јуна, остале земље чланице Источног блока су вербалнодипломатски напале Југославију, наводећи да је "националистички елемент успео у току последњих пет или шест месеци да достигне доминантан положај у руководству" КПЈ. У Москви су предпостављали да ће Тито брзо пропасти чим изгуби совјетску подршку; "''Мрднућу малим прстом и Тита више неће бити''" како је то Стаљин приметио.<ref>{{cite book|last=Laar |first=M. |year=2009 |title=The Power of Freedom. Central and Eastern Europe after 1945 |publisher=Centre for European Studies |page=44 |url=http://www.poweroffreedombook.com/preview_PoF.pdf |format=PDF |deadurl=yes |archiveurl=https://web.archive.org/web/20131111025246/http://www.poweroffreedombook.com/preview_PoF.pdf |archivedate=11 November 2013 |df= }}</ref> Југославија је избачена из међународне асоцијације социјалистичких држава, док су друге социјалистичке државе Источне Европе потом очишћене од наводних "титоиста". Стаљин је ствар схватио и лично па је наредио и неколико покушаја атентата на Тита, од којих ниједан није успео. У преписци између два лидера, Тито је отворено написао:{{quote|Престани да шаљеш људе да ме убију. Већ смо ухватили петорицу, једног од њих са бомбом а другог са пушком. (...) Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног у Москву, и неће бити потребе да шаљем другог.|Јосип Броз Тито <ref>{{cite book|title=The Unknown Stalin|last1=Medvedev|first1=Zhores A.|last2=Medvedev|first2=Roy A.|last3=Jeličić |first3=Matej|last4=Škunca|first4=Ivan|year=2003|publisher=Tauris|isbn=978-1-58567-502-9 |pages=61–62}}</ref>}}[[File:Tito in Kumrovec, 1961.jpg|thumb|right|261x261px|Тито у посети свом родном месту [[Кумровец|Кумровцу]] 1961.]]Једна значајна последица напетости настале између Југославије и Совјетског Савеза била је Титова одлука да почне репресалије великих размера против било стварних било наводних противника његовом погледу на статус Југославије. Ова одмазда није била ограничена на познатим и наводним [[Стаљинизам|стаљинистима]], већ је укључивала и чланове Комунистичке партије и сваког ко је износио било какве симпатије према Совјетском Савезу. Истакнути партизани, као што су [[Владо Дапчевић]] и [[Драгољуб Мићуновић]] били су жртве овог периода који је трајао све до 1956. године и био је обележен значајним кршењем људских права.<ref>{{cite book|url=https://books.google.fr/books?id=SAyizpsg-Z8C&printsec=frontcover&dq=Accommodating+National+Identity:+New+Approaches+in+International+and+Domestic+Law&hl=fr&sa=X&ei=x1dTVfGeKqLW7AaH6IHgBg&ved=0CCQQ6AEwAA#v=onepage&q=Accommodating%20National%20Identity%3A%20New%20Approaches%20in%20International%20and%20Domestic%20Law&f=false|title=Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law - Page 17|last=Tierney|first=Stephen |year=2000|publisher=Martinus Nijhoff Publishers|isbn=90-411-1400-9|page=17}}<br />"''Human rights were routinely suppressed...''"</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.co.za/books?id=Iz6pvc3YSr0C&pg=PA37&dq=tito+regime+human+rights&hl=en&sa=X&ei=o4dUVZrACPLfsASDtYGYCw&redir_esc=y#v=onepage&q=tito%20regime%20human%20rights&f=false|title=No More: The Battle Against Human Rights Violations - Page 37, D. Matas, Canada, 1994}}<br /></ref> Десетине хиљада политичких противника је смештено у радне логоре попут оног на [[Затвор Голи оток|Голом отоку]], а стотине њих је умрло.<ref>{{cite book |url=https://books.google.fr/books?id=_UM9gVkjh78C&pg=PT67&dq=violation+of+human+rights+Tito&hl=fr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=human%20rights%20Tito&f=false|title=Café Europa: Life After Communism, Slavenka Drakulic|publisher=Hachette}}<br />"''He was responsible for the massacre of war prisoners at Bleiburg and forced labour camps such as Goli Otok, for political prisoners and the violation of human rights''"</ref>
[[File:Eleanor Roosevelt and Josip Broz Tito 1953.jpg|thumb|200px|right|Јосип Броз Тито и бивша прва дама САД [[Еленор Рузвелт]] за време њене посете Југославији 1953. године.]]
[[File:Resolucija VII. kongresa o prihodnjih nalogah ZKJ.jpg|thumb|Кардељ, Ранковић и Тито 1958.]]
[[File:Tito in Kumrovec, 1961.jpg|thumb|right|200px|Тито у посети свом родном месту [[Кумровец|Кумровцу]] 1961.]]
За разлику од других нових комунистичких држава у источној и централној Европи, Југославија се ослободила окупације уз ограничену помоћ Црвене армије . Водећа Титова улога у ослобађању Југославије је у великој мери ојачала његову позицију у КПЈ и међу југословенским народима, али је и изазвалa да су Југославија и Тито имали више простора да следе своје интересе у односу на остале државе и лидере Источног блока. Иако је Тито био формално Стаљинов савезник после Другог светског рата, Совјети су успоставити шпијунску мрежу унутар КПЈ већ 1945. године.
 
Титов разлаз са СССР омогућио је да Југославија добије помоћ [[Сједињене Америчке Државе|САД]] путем [[Организација за економску сарадњу и развој|Организације за европску економску сарадњу (ОЕЕС)]], исте оне организације путем које су САД управљале спровођењем [[Маршалов план|Маршаловог плана]]. Ипак, Тито се није у потпуности сложио да усклади своју политику са Западом, којашто је била уобичајена последица прихватања америчке помоћи у то време. После Стаљинове смрти 1953. године, односи са СССР oотоплели па је Југославија почела да прима помоћ и од [[Савет за узајамну економску помоћ|Савета за узајамну економску помоћ]] (СЕВ)]]. На овај начин, Тито је играо и са Истоком и са Западом, и уместо да бира стране, он је на овај начин поставио темеље Покрета несврстаних, који је функционисао као "трећи пут" за земље које нису биле заинтересоване за Блоковску поделу.<ref name="nonaligned-chief" />
Непосредно после Другог светског рата, дошло је до неколико оружаних инцидената између Југославије и Западних савезника. Након рата, Југославија је припојила Истру, као и градове Задар и Ријеку. Југословенско руководство је тражио да се Југославији припоји и Трст. То је довело до неколико оружаних инцидената, посебно напада југословенских борбених авиона на америчке транспортне авиона. Од 1945. до 1948. године, најмање четири америчких авиона су оборена. Стаљин био против ове провокације, јер је осетио да је СССР неспреман да се суочи са Западом у отвореном рату тако брзо после губитака у Другом светском рату и у време када су САД имале нуклеарно наоружје, што није био случај са СССР-ом. Поред тога, Тито је отворено подржавао комунистичку герилу у грчком грађанском рату, док се Стаљин држао на дистанциод овог рата. 1948. године, мотивисан жељом да се створи јаку независну економију, Тито је створио његов план економског развоја независно од Москве, што је резултирало ескалацијом политичког сукоба са Стаљином и горким разменом писама у којима је Тито написао да "смо ми проучили и узели као пример совјетски систем, али смо га развили у другачијој форми".
 
[[File:Stevan Kragujevic, Ho Chi Minh, Josip Broz Tito and Edvard Kardelj, Beograd, avgust 1957.jpg|thumb|left|Тито са лидером [[Северни Вијетнам|Северног Вијетнама]] [[Хо Ши Мин|Хо Ши Мином]] у Београду 1957.]]
Совјетска одговор од 4. маја је опоменуо Тита и Комунистичку партију Југославије (КПЈ) због тога што не желе да признају и исправиве своје грешке, и наставио да их оптужује да су превише поносни на своје успехе против Немаца, тврдећи да их је Црвена армија сачувала од потпуног уништења. Титов је у одговору од 17. маја предложио да се то питање решава на састанку Информбироа који је требао да буде одржан тог јуна. Међутим, Тито није присуствовао другом састанку Информбироа, страхујући да ће Југославија бити отворено нападнута. Године 1949. криза ескалирала готово у оружан сукоб, будући да су мађарске и совјетске трупе почеле ад се гомилају на северним југословенским границама.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,800593,00.html|title=No Words Left?|work=Time Magazine|date=22 August 1949|accessdate=27 April 2010}}</ref> Дана 28. јуна, остале земље чланице Источног блока су вербално напале Југославију, наводећи да је "националистички елемент успео у току последњих пет или шест месеци да достигне доминантан положај у руководству" КПЈ. У Москви су предпостављали да ће Тито брзо пропасти чим изгуби совјетску подршку; "Мрднућу малим прстом и Тита више неће бити" како је то Стаљин приметио.<ref>{{cite book|last=Laar |first=M. |year=2009 |title=The Power of Freedom. Central and Eastern Europe after 1945 |publisher=Centre for European Studies |page=44 |url=http://www.poweroffreedombook.com/preview_PoF.pdf |format=PDF |deadurl=yes |archiveurl=https://web.archive.org/web/20131111025246/http://www.poweroffreedombook.com/preview_PoF.pdf |archivedate=11 November 2013 |df= }}</ref> Југославија је избачена из међународне асоцијације социјалистичких држава, док су друге социјалистичке државе Источне Европе потом очишћене од наводних "титоиста". Стаљин је ствар схватио и лично па је наредио и неколико покушаја атентата на Тита, од којих ниједан није успео. У преписци између два лидера, Тито је отворено написао:{{quote|Престани да шаљеш људе да ме убију. Већ смо ухватили петорицу, једног од њих са бомбом а другог са пушком. (...) Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног у Москву, и неће бити потребе да шаљем другог.|Јосип Броз Тито <ref>{{cite book|title=The Unknown Stalin|last1=Medvedev|first1=Zhores A.|last2=Medvedev|first2=Roy A.|last3=Jeličić |first3=Matej|last4=Škunca|first4=Ivan|year=2003|publisher=Tauris|isbn=978-1-58567-502-9 |pages=61–62}}</ref>}}
 
Једна значајна последица напетости настале између Југославије и Совјетског Савеза била је Титова одлука да почне репресалије великих размера против било стварних било наводних противника његовом погледу на статус Југославије. Ова одмазда није била ограничена на познатим и наводним стаљинистима, већ је укључивала и чланове Комунистичке партије и сваког ко је износио било какве симпатије према Совјетском Савезу. Истакнути партизани, као што су Владо Дапчевић и Драгољуб Мићуновић били су жртве овог периода који је трајао све до 1956. године и био је обележен значајним кршењем људских права.<ref>{{cite book|url=https://books.google.fr/books?id=SAyizpsg-Z8C&printsec=frontcover&dq=Accommodating+National+Identity:+New+Approaches+in+International+and+Domestic+Law&hl=fr&sa=X&ei=x1dTVfGeKqLW7AaH6IHgBg&ved=0CCQQ6AEwAA#v=onepage&q=Accommodating%20National%20Identity%3A%20New%20Approaches%20in%20International%20and%20Domestic%20Law&f=false|title=Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law - Page 17|last=Tierney|first=Stephen |year=2000|publisher=Martinus Nijhoff Publishers|isbn=90-411-1400-9|page=17}}<br />"''Human rights were routinely suppressed...''"</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.co.za/books?id=Iz6pvc3YSr0C&pg=PA37&dq=tito+regime+human+rights&hl=en&sa=X&ei=o4dUVZrACPLfsASDtYGYCw&redir_esc=y#v=onepage&q=tito%20regime%20human%20rights&f=false|title=No More: The Battle Against Human Rights Violations - Page 37, D. Matas, Canada, 1994}}<br /></ref> Десетине хиљада политичких противника је смештено у радне логоре попут Голог отока, а стотине њих је умрло.<ref>{{cite book |url=https://books.google.fr/books?id=_UM9gVkjh78C&pg=PT67&dq=violation+of+human+rights+Tito&hl=fr&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=human%20rights%20Tito&f=false|title=Café Europa: Life After Communism, Slavenka Drakulic|publisher=Hachette}}<br />"''He was responsible for the massacre of war prisoners at Bleiburg and forced labour camps such as Goli Otok, for political prisoners and the violation of human rights''"</ref>
 
[[File:Stevan Kragujevic, Ho Chi Minh, Josip Broz Tito and Edvard Kardelj, Beograd, avgust 1957.jpg|thumb|left|Тито са лидером Северног Вијетнама Хо Ши Мином у Београду 1957.]]
 
Титов разлаз са СССР омогућио је да Југославија добије помоћ САД путем Организације за европску економску сарадњу (ОЕЕС), исте оне организације путем које су САД управљале спровођењем Маршаловог плана. Ипак, Тито се није у потпуности сложио да усклади своју политику са Западом, која је била уобичајена последица прихватања америчке помоћи у то време. После Стаљинове смрти 1953. године, односи са СССР oотоплели па је Југославија почела да прима помоћ и од [[Савет за узајамну економску помоћ|Савета за узајамну економску помоћ]] (СЕВ). На овај начин, Тито је играо и са Истоком и са Западом, и уместо да бира стране, он је на овај начин поставио темеље Покрета несврстаних, који је функционисао као "трећи пут" за земље које нису биле заинтересоване за Блоковску поделу.<ref name="nonaligned-chief" />
 
Овај догађај је био значајан не само за Југославију и Тита, већ и за глобални развој социјализма, јер је то био први велики јаз између комунистичких држава. Са друге стране, Тито је постао први (и једини успешан) социјалистички лидер који се успешно супротставио Стаљину. Овај расцеп са Совјетским Савезом донео је Тито велики међународни углед и признање.
 
Дана 26. јуна 1950. године, [[Скупштина СФРЈ|Народна скупштина]] подржала је закон који су написали Милован Ђилас и Тито о "[[Samoupravljanje|самоуправљању]]": тип кооперативног независног социјалистичког експеримента који је увео поделу профита и радничку демократију у државних предузећа која су затим постала директно друштвено власништво запослених. Дана 13. јануара 1953. године, је прокламовано да је закон о самоуправљању од сада основа читавог друштвеног поретка у Југославији. Тито је такође заменио [[Иван Рибар|Ивана Рибара]] на месту председника државе, 14. јануара 1953. После Стаљинове смрти Тито је одбио позив СССР за посету како би се разговарало о нормализацији односа између две земље. [[Никита Хрушчов]] и [[Николај Булгањин]] су анаконнакон тога посетили Београд 1955. године и званично се извинили због недела Стаљинове администрације. Тито је посетио СССР 1956. године, што је указало свету да анимозитет између Југославије и СССР-а полако попушта.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,862216,00.html |title=Discrimination in a Tomb|work=Time |date=18 June 1956|accessdate=27 April 2010}}</ref>
[[File:Tito i Hrushchov.jpg|thumb|Тито и [[Никита Хрушчов]] у Скопљу након разорног земљотреса.]]
 
Дана 26. јуна 1950. године, Народна скупштина подржала је закон који су написали Милован Ђилас и Тито о "самоуправљању": тип кооперативног независног социјалистичког експеримента који је увео поделу профита и радничку демократију у државних предузећа која су затим постала директно друштвено власништво запослених. Дана 13. јануара 1953. године, је прокламовано да је закон о самоуправљању од сада основа читавог друштвеног поретка у Југославији. Тито је такође заменио Ивана Рибара на месту председника државе, 14. јануара 1953. После Стаљинове смрти Тито је одбио позив СССР за посету како би се разговарало о нормализацији односа између две земље. Никита Хрушчов и Николај Булгањин су анакон тога посетили Београд 1955. године и званично се извинили због недела Стаљинове администрације. Тито је посетио СССР 1956. године, што је указало свету да анимозитет између Југославије и СССР-а полако попушта.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,862216,00.html |title=Discrimination in a Tomb|work=Time |date=18 June 1956|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
===Покрет несврстаних===
{{погледај|Покрет несврстаних}}
[[Датотека:Jawaharlal Nehru, Nasser and Tito at the Conference of Non-Aligned Nations held in Belgrade.jpg|лево|мини|298x298пискел|Тито, Нехру и Насер на Београдској конференцији.]]
[[File:Yugoslav passport Josip Broz Tito 1973.jpg|upright=1.5|thumb|Дипломатски пасош Јосипа Броза Тита.]]
Под вођством Тита, Југославија је постала један од оснивача [[Покрет несврстаних|Покрета несврстаних]], покрета који је током Хладног рата представљао 55% становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица [[Организација уједињених нација|Уједињених нација]]. Године 1961. Тито је био један од оснивача Покрета заједно са председником Египта [[Гамал Абдел Насер|Гамалом Абделом Насером]], премијером Индије [[Џавахарлал Нехру|Џавахарлалом Нехруом]], председником Индонезије [[Сукарно|Сукарном]] и председником Гане [[Кваме Нкрума|Квамеом НкрумахаомНкрумом]]. Ова иницијатива је позната и под именом ''Иницијатива петорице'' (Тито, Нехру, Насер, Сукарно, НкрумахНкрума), која је имала за циљ да се успоставе јаке везе између земаља трећег света. Овај потез је много допринео побољшању дипломатске позиције Југославије. Дана 1. септембра 1961. године, Јосип Броз Тито је постао први генерални секретар Покрета несврстаних, на оснивачкој конференцији у Београду.
[[File:TitoCarter19783.jpg|thumb|right|200px|Америчко-југословенски самит 1978. године]]
Под вођством Тита, Југославија је постала један од оснивача Покрета несврстаних, покрета који је током Хладног рата представљао 55% становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица Уједињених нација. Године 1961. Тито је био један од оснивача Покрета заједно са председником Египта Гамалом Абделом Насером, премијером Индије Џавахарлалом Нехруом, председником Индонезије Сукарном и председником Гане Квамеом Нкрумахаом. Ова иницијатива је позната и под именом ''Иницијатива петорице'' (Тито, Нехру, Насер, Сукарно, Нкрумах), која је имала за циљ да се успоставе јаке везе између земаља трећег света. Овај потез је много допринео побољшању дипломатске позиције Југославије. Дана 1. септембра 1961. године, Јосип Броз Тито је постао први генерални секретар Покрета несврстаних, на оснивачкој конференцији у Београду.
 
Тито је био веома значајна личност за неутралну спољну политику током Хладног рата и успостављање блиских односа са земљама у развоју. Док су са друге стране, односи са САД и западном Европом генерално били срдачни. Југославија је имала доста либералну политику путовања која је дозвољава странцима да слободно путују кроз земљу као и њеним грађанима да путују широм света, што није био случај са већином социјалистичких земаља тог доба.<ref name="Socialism of Sorts"/> [[File:Yugoslav passport Josip Broz Tito 1973.jpg|thumb|Дипломатски пасош Јосипа Броза Тита.|243x243пискел]]Током своје политичке каријере, Јосип Броз Тито је упознао готово све виђеније лидере из периода Хладног рата, као што су лидери СССР [[Јосиф Стаљин]], [[Никита Хрушчов]] и [[Леонид Брежњев]]; Египата [[Гамал Абдел Насер]], Индије [[Џавахарлал Нехру]] и [[Индира Ганди]]; Британске премијере [[Винстон Черчил|Винстона Черчила]], [[Ентони Идн|Ентони Идна]], [[Џејмс Калахан|Џејмса Калахана]] и [[Маргарет Тачер]]; Америчке председнике [[Двајт Д. Ајзенхауер|Двајта Д. Ајзенхауера]], [[Џон Кенеди|Џона Ф. КенедиаКенедија]], [[Ричард Никсон|Ричарда Никсона]], [[Џералд Форд|Џералда Форда]] и [[Џими Картер|Џимија Картера]]; као и многе друге политичким лидере, великодостојнике и шефове држава као што су [[Че Гевара]], [[Фидел Кастро]], [[Јасер Арафат]], [[Вили Брант]], [[Хелмут Шмит]], [[Жорж Помпиду]], [[Елизабета II|Краљица Елизабета II]], Ху[[Хуа Гуофенг|Хуа Гуефенг]], [[Ким Ил Сунг]], [[Сукарно|Сукарна]], [[Шеик Муџибур Рахман]], [[Сухарто]], [[Иди Амин]], [[Хајле Селасије|Хаиле Селасије]] (који је уз Николае Чаушеска био један од Титових најближих пријатеља), [[Кенет Каунда]], [[Муамер ел Гадафи]], [[Ерих Хонекер]], [[Николаје Чаушеску|Николае Чаушеску]], [[Јанош Кадар]] и [[Урхо Кеконен]], и многе друге личности из области филма, науке, књижевности...
 
Године 1953. Тито је отпутовао у В. Британију у државну посету где се састао са премијером Винстоном Черчилом. Током ове посете је такође обишао [[Кембриџ]] и посетио Универзитетску библиотеку.<ref>{{cite web |url=http://www.britishpathe.com/workspaces/BritishPathe/NgGe1fPW |title=Pathe News films of state visit |accessdate=15 March 2013 }}</ref>
 
Тито је посетио и Индију у периоду од 22. децембра 1954. до 8. јануара 1955. године.<ref>{{cite web |url=http://www.titoville.com/partthree.html |title=Josip Broz Tito Chronology }}</ref>. А по повратку из Индије су уклоњена многа ограничења црквама и другим верским институција која су била наметнута након завршетка Другог светског рата.
 
Због своје неутралности, Југославија била често редак пример неке комунистичке земље која је имала добре дипломатске односе са анти-комунистичким властима. На пример, Југославија је била једина комунистичка земља која је имала своју амбасаду у [[Парагвај|Парагвају]] за време режима [[Алфредо Стреснер|Алфреда Стреснера]].<ref>{{cite web|url=http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+py0106)|title=Paraguay: A Country Study: Foreign Relations|quote=Foreign policy under Stroessner was based on two major principles: nonintervention in the affairs of other countries and no relations with countries under [[Marxist]] governments. The only exception to the second principle was Yugoslavia.|accessdate=11 April 2009}}</ref> Једини изузетак од политике неутралности Југославије према анти-комунистичким земљама је [[Чиле]] за време [[Аугусто Пиноче|Пиночеа]]; Југославија је била једна од многих земаља које су прекинуле дипломатске односе са Чилеом након [[Државни удар у Чилеу 1973.|свргавања]] [[Салвадор Аљенде|Салвадора Аљендеа]].<ref>{{cite book|title=Military Rule in Chile: Dictatorship and Oppositions|last1=Valenzuela|first1=Julio Samuel|last2=Valenzuela|first2=Arturo|year=1986|publisher=Johns Hopkins University Press|page=316}}</ref>
 
===Реформе===
[[Датотека:Stevan Kragujevic, Elizabeth II i Josip Broz Tito,1972, u Beogradu.jpg|мини|328x328пискел|Тито и британска краљица Елизабета II у Београду 1972. године.]]
Дана 7. априла 1963, ФНРЈ је променила свој званични назив у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ)]]. Реформе су охрабриле приватне предузетнике и знатно смањиле ограничење религијског изражавања.<ref name="Socialism of Sorts">{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,942012,00.html |title=Socialism of Sorts|work=Time Magazine|date=10 June 1966|accessdate=27 April 2010}}<br />"Today, as the rest of Eastern Europe begins to catch on, Yugoslavia remains the most autonomous, open, idiosyncratic and unCommunist Communist country anywhere on earth. ...Families are being encouraged by the Communist government to indulge in such capitalist practices as investing in restaurants, inns, shoe-repair shops and motels. ...Alone among Red peoples, Yugoslavs may freely travel to the West. ...Belgrade and the Vatican announced that this month they will sign an agreement according new freedom to the Yugoslav Roman Catholic Church, particularly to teach the catechism and open seminaries."</ref> У јесен 1960. Тито се је састао са председником САД, Двајтом Д. Ајзенхауером на [[Генерална скупштина Организације уједињених нација|Генералној скупштини Уједињених нација]]. Тито и Ајзенхауер су разговарали о низу питања од контроле наоружања до економског развоја. Када Ајзенхауер у шали закључио да је југословенски неутрализам "неутрално на његовој страни", Тито је одговорио да неутрализам не значи пасивност, али значи "не узимањезаузимање страна".<ref name="Lees">{{cite book |last=Lees |first=Lorraine M. |title=Keeping Tito Afloat: The United States, Yugoslavia, and the Cold War, 1945–1960 |publisher=Penn State Press |year=2010 |pages=233, 234 |isbn=0271040637}}</ref>
 
Године 1966. потписан је споразум са Ватиканом који је гарантовао већу слободу југословенској Римокатоличкој цркви. Споразум је такође смирио тензије, које су спречавале именовање нових епископа у Југославији од 1945. Титов нови социјализам је наишао на отпор традиционалних комуниста што је кулминирало сукобом са другим човеком Југославије, Александром Ранковићем и његовом сменом на [[Брионски пленум ЦК СКЈ|Брионском пленуму]] из 1966. године.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,836660,00.html|title=Unmeritorious Pardon|work=Time Magazine |date=16 December 1966|accessdate=27 April 2010}}</ref> Тито је исте године изјавио да Југославија мора развијати ливерални комунизам уместо ортодоксног лењинизма.<ref name="Payne">{{cite book |last=Payne |first=Stanley |title=Spain: A Unique History |publisher=Univ of Wisconsin Press |year=2011 |page=227 |isbn=0299249336}}</ref>
 
Дана 1. јануара 1967. године, Југославија је била прва комунистичка земља која је отворила своје границе за све стране посетиоце и укинула визни режим.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,843306,00.html|title=Beyond Dictatorship |work=Time |date=20 January 1967|accessdate=27 April 2010}}</ref> Исте године Тито је почео активније да се зачажезалаже за мирно решење арапско-израелског сукоба. Његов план је позвао Арапе[[Палестинци|Палестинце]] да признају државу [[Израел]] у замену за територије које је Израел освојио.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,841036,00.html|title=Still a Fever|work=Time |date=25 August 1967|accessdate=27 April 2010}}</ref>
[[Датотека:Stevan Kragujevic, Reza Pahlavi, poslednji iranski sah, u Beogradu, juni 1973.JPG|мини|269x269пискел|Тито и ирански шах [[Мохамед Реза Пахлави|Мухамед Реза Пахлави]] у Београду 1973. године.]]
Године 1968, Тито је понудио чехословачком лидеру [[Александер Дупчек|Александру Дубчеку]] да дође у [[Праг]] у року од три сата ако је Дубчеку потребна помоћ у суочавању са Совјетима.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,838544,00.html |title=Back to the Business of Reform|work=Time Magazine|date=16 August 1968|accessdate=27 April 2010}}</ref> У априлу 1969. године, Тито је сменио генерале ЈНА [[Иван Гошњак|Ивана Гошњака]] и [[Раде Хамовић|Радета Хамовића]] након што је проценио да је југословенска војска била неспремна да одговори на потенцијалну сличну инвазију на Југославију.<ref>{{cite news|title=Tito Orders Quiet Purge of Generals|first=David|last=Binder |newspaper=Dayton Beach Morning Journal|date=16 April 1969}}</ref>
 
1971. године, Тито је поново изабран за председника СФР Југославије од стране Савезне скупштине, по шести пут. У свом говору пред Савезном скупштином изнео је 20 свеобухватних уставних амандмана који би требали да дају будући оквир [[Устав Југославије из 1974. године|уставу]] на којећем се базирати земља. Изменама је предвидено увођење [[Председништво СФРЈ|колективног председништва]], 22-чланог тела састављеног од изабраних представника из шест република и две аутономне покрајине. Тело би имало једног Предсједавајућег Председништва, а председавање Председништвом би се ротирало између шест република. Када Савезна скупштина не буде могла да се договори о закону, колективно председништво би имало моћ да влада декретом. [[Џемал Биједић]] је изабран за премијера. Нове измене су имале за циљ децентрализацију земље давањем веће аутономије републикама и покрајинама. Федерална влада би задржала управу само над спољним пословима, одбрани, унутрашњој безбедности, монетарној политици, слободној трговини у оквиру Југославије, и развојним кредитима за сиромашније регионе. Контролу образовања, здравствене заштите и становања су према овим амандманима у потпуности вршиле владе република и аутономних покрајина.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,903055-1,00.html|title=Tito's Daring Experiment|work=Time |date=9 August 1971|accessdate=27 April 2010}}</ref>
Године 1968, Тито је понудио чехословачком лидеру Александру Дубчеку да дође у Праг у року од три сата ако је Дубчеку потребна помоћ у суочавању са Совјетима.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,838544,00.html |title=Back to the Business of Reform|work=Time Magazine|date=16 August 1968|accessdate=27 April 2010}}</ref> У априлу 1969. године, Тито је сменио генерале ЈНА Ивана Гошњака и Радета Хамовића након што је проценио да је југословенска војска била неспремна да одговори на потенцијалну сличну инвазију на Југославију.<ref>{{cite news|title=Tito Orders Quiet Purge of Generals|first=David|last=Binder |newspaper=Dayton Beach Morning Journal|date=16 April 1969}}</ref>
 
У очима запада, највећа Титова снага је била то што је био у стању да сузбије националистичке побуне и одржи јединство у целој земљи.<ref name="Mitchell">{{cite book |last=Mitchell |first=Laurence |title=Serbia |publisher=Bradt Travel Guides |year=2010 |page=23 |isbn=1841623261}}</ref> Ова способност је неколико пута стављена на пробу током његове каријере, нарочито током [[Хрватско прољеће|Хрватског прољећа]] (Масовни покрет- МАСПОК)), када је влада успела да потисне јавне демонстрације и супротна мишљења у КПЈ. Упркос овом сузбијању, многи захтеви МАСПОК-а је касније унето у нови Уставустав, јако подржаним од стране самог Тита, насупрот опозиције из српског огранка КПЈ. Дана 16. маја 1974. године, донет је нови устав, а остарели Тито је именован за [[Доживотни председник|доживотног председника]], статус који је имао пет година.
1971. године, Тито је поново изабран за председника СФР Југославије од стране Савезне скупштине, по шести пут. У свом говору пред Савезном скупштином изнео је 20 свеобухватних уставних амандмана који би требали да дају будући оквир уставу на којећем се базирати земља. Изменама је предвидено увођење колективног председништва, 22-чланог тела састављеног од изабраних представника из шест република и две аутономне покрајине. Тело би имало једног Предсједавајућег Председништва а председавање Председништвом би се ротирало између шест република. Када Савезна скупштина не буде могла да се договори о закону, колективно председништво би имало моћ да влада декретом. Џемал Биједић је изабран за премијера. Нове измене су имале за циљ децентрализацију земље давањем веће аутономије републикама и покрајинама. Федерална влада би задржала управу само над спољним пословима, одбрани, унутрашњој безбедности, монетарној политици, слободној трговини у оквиру Југославије, и развојним кредитима за сиромашније регионе. Контролу образовања, здравствене заштите и становања су према овим амандманима у потпуности вршиле владе република и аутономних покрајина.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,903055-1,00.html|title=Tito's Daring Experiment|work=Time |date=9 August 1971|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
У очима запада, највећа Титова снага је била то што је био у стању да сузбије националистичке побуне и одржи јединство у целој земљи.<ref name="Mitchell">{{cite book |last=Mitchell |first=Laurence |title=Serbia |publisher=Bradt Travel Guides |year=2010 |page=23 |isbn=1841623261}}</ref> Ова способност је неколико пута стављена на пробу током његове каријере, нарочито током Хрватског прољећа (Масовни покрет- МАСПОК)), када је влада успела да потисне јавне демонстрације и супротна мишљења у КПЈ. Упркос овом сузбијању, многи захтеви МАСПОК-а је касније унето у нови Устав, јако подржаним од стране самог Тита, насупрот опозиције из српског огранка КПЈ. Дана 16. маја 1974. године, донет је нови устав, а остарели Тито је именован за доживотног председника, статус који је имао пет година.
 
===Негативни аспекти владавине===
На челу веома ауторитативног режима, Тито је имао веома велику власт у Југославији, са сложеном бирократијом којом су гушена људска права.{{sfn|McGoldrick|2000|p=17}} Главне жртве његовог ауторитета били су у првим годинама познатих и наводни стаљинисти, као што су [[Драгослав Михаиловић]] и [[Драгољуб Мићуновић]], а у наредним годинама чак и неки од најистакнутијих Титових сарадника су били ухапшени. Дана 19. новембра 1956. један од најближих Титових сарадника и човек који је сматран за могућег Титовог наследника, Милован Ђилас је ухапшен због критике Титовог режима. Ово је примењивано и над неким интелектуалцима, као што је [[Венко Марковски ]], који је ухапшен и послат у затвор у јануару 1956. године због писања песама које су протумачене као антирежимске.
 
Чак и након реформе из 1961. када је Титова власт постала либералнија од других комунистичких режима, Комунистичка партија је наставила да балансира између либерализма и репресијеауторитаризма.{{sfn|Matas|1994|p=34}} Титова тајна полиција је била уређена по узору на совјетски [[Комитет државне безбједности|КГБ]] а њени чланови су били свеприсутни.{{sfn|Corbel|1951|pp=173–174}} Према [[Давид Матес|Давиду Матесу]], осим Совјетског Савеза, Југославија је имала више политичких затвореника него све остале земље источне Европе заједно.{{sfn|Matas|1994|p=36}} А према неким проценама, скоро половина политичких затвореника у Југославији били су Албанци због пропагирања свог етничког идентитета.{{sfn|Matas|1994|p=39}} Уопштено говорећи, иако је Југославија била потписница [[Међународна конвенција о грађанским и политичким правима|Међународне конвенције о грађанским и политичким правима]], мало обзира је посвећивано некима од њених одредби.{{sfn|Matas|1994|p=37}}
 
Титова Југославија је била заснована на поштовању националности, иако је Тито у корену спрећавао сваки вид буктања национализма који је претио да угрози југословенску федерацију.{{sfn|Finlan|2004}}
Линија 280 ⟶ 269:
Послератни развој Југославије под Титом је био огроман. Међутим, из економске перспективе, модел који је спроводио Тито ослањао се на дуг и није био изграђен на стабилним основама. Од 1970. дуг више није био преусмераван за финансирање инвестиција, већ за покриће текућих трошкова. Земља је запала у дубоку економску кризу, обележеном значајним растом незапослености и инфлацијом.<ref>{{cite book|url=https://books.google.fr/books?id=xqvpudh8dasC&pg=PA3694&dq=Unemployment+in+Tito%27s+Yugoslavia&hl=en&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=Unemployment%20in%20Tito's%20Yugoslavia&f=false|title=The 20th Century O-Z: Dictionary of World Biography, page 3694|author=Frank N. Magill|publisher=Routledge|year=1999}}</ref> Знак нестабилности југословенске привреде појавио се одмах након Титове смрти, када СФР Југославија није могла да отплати масивни дуг који се накупио између 1961. и 1980. године. <ref>{{cite web|url=https://mises.ca/the-economy-of-titos-yugoslavia-delaying-the-inevitable-collapse|title=The Economy of Tito's Yugoslavia: Delaying the Inevitable Collapse|publisher=Ludwig von Mises Institute Canada|year=2014}}</ref> Између 1961. и 1980. године спољни дуг Југославије повећаван је неодрживим темпом од преко 17% годишње.
 
Декласирани документи [[Централна обавештајна агенција|ЦИА]] показују да је већ 1967. године је било јасно да је Титов економски модел остварио раст бруто националног производа на основу прекомерних и често несмотренимнесмотрених индустријскиминдустријских инвестицијамаинвестиција што је довело до хроничног дефицита у платном билансу државе.<ref>{{cite book|url=https://books.google.fr/books?id=hYzo_TJ1BM4C&pg=PA25&dq=tito+economy&hl=en&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=tito%20economy&f=false|title=Yugoslavia: From "national Communism" to National Collapse: US Intelligence, page 312|publisher=National Intelligence Council|year=2006}}</ref>
 
==Завршне године==
Линија 287 ⟶ 276:
{{legend|#FF6600|Државе које нису послале званичне делегације, али су из њих дошле делегације партија.}}
{{legend|#FFFF00|Државе које нису послале званичне делегације.}}]]
Након уставних промена 1974. године, Тито је почео да постепено смањује своју улогу у вођењу државе. Тито је наставиоНаставио да путује у дипломатске посете и прима стране делегације. Ишао је у [[Пекинг]] 1977. а заузврат, председникредседник [[Кина|НР Кине]] Ху Гуефенг је посетио Југославију 1979. Током посете САД, 1978. године успостављене су строге мере безбености у [[Вашингтон|Вашингтону]] због протеста анти-комунистичке хрватске, српске и албанске емиграције.<ref>{{cite news |title=Carter Gives Tito Festive Welcome |agency=Associated Press |date=7 March 1978}}</ref>
[[File:Grob Josipa Broza Tita.jpg|thumb|240px|right|Гроб Јосипа Броза Тита у Кући цвећа]]
 
Током 1979. године Титово стање се драстићнодрастично погоршало. Дана 7. јануара и поново 11. јануара 1980. године, Тито је примљен у Медицински центар у Љубљани, са циркулацијоним проблемима у ногама. Лева нога му је ампутирана убрзо након тога, због артеријских блокада.

Јосип Броз Тито је умро од гангрене у Медицинском центру у Љубљани 4. маја 1980. у 15:05, три дана пре његовог 88. рођендана.<ref>{{cite web |url=http://www.presidency.ucsb.edu/ws/?pid=33364 |title=Josip Broz Tito Statement on the Death of the President of Yugoslavia |author=Jimmy Carter |date=4 May 1980 |accessdate=26 April 2010}}</ref> Следећег дана, [[5. мај]]а, [[Плави воз|Плавим возом]] је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Смештен је у аулуалеју Скупштинескупе Југославије, где су државни функционери и грађани у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе. Дана [[7. мај]]а, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту. Сахрањен је [[8. мај]]а, по сопственој жељи у [[Кућа цвећа|Кући цвећа]] на [[Дедиње|Дедињу]] уз присуство 700.000 људи и 209 делегација из 128 земаља од укупно 154 држава чланица УН у то време. На основу броја присутних политичара и државних делегација, то је била највећа сахрана неког државника у историји.<ref name="vidmar166">{{cite book|title=Josip Broz Tito – Ilustrirani življenjepis |last=Vidmar|first=Josip|author2=Rajko Bobot |author3=Miodrag Vartabedijan |author4=Branibor Debeljaković |author5=Živojin Janković |author6=Ksenija Dolinar |year=1981|publisher=Jugoslovenska revija |isbn= |page=166}}</ref> По званичним подацима, сахрани је присуствовало 4 краља,6 принца, 31 председник, 22 премијера и 47 министара спољних послова.<ref name="Ridley">{{cite book |title=Tito: A Biography |last=Ridley |first=Jasper |year=1996 |publisher=Constable |isbn=0-09-475610-4 |page=19}}</ref>
 
Извештај ''[[[[Њујорк тајмс|Њујорк тајмса]]]]'' о сахрани Јосипа Броза Тита:
{{quote|Тито је настојао да побољша живот. За разлику од других који су на власт дошли комунистичким таласом после Другог светског рата, Тито није дуго захтевао да његови људи пате ради далеке визије бољег живота. Након суморног почетног периода совјетског утицаја, Тито је кренуо ка радикалном побољшању живота у земљи. Југославија је постепено постала светла тачка усред општег сивила Источне Европе.|''[[Њујорк тајмс]]'', 5. мај 1980.<ref>{{cite news|last=Anderson|first=Raymond H.|title=Giant Among Communists Governed Like a Monarch|url=http://graphics8.nytimes.com/packages/pdf/topics/tito-obit.pdf|newspaper=The New York Times|date=5 May 1980}}</ref>}}
 
Неки од истакнутихнајистакнутијих лидера на сахрани били су:
 
{| class="wikitable"