Планетарна хабиталност — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: '''Планетарна хабиталност''' је мера потенцијала неког астрономског тела (планете или природ… |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{рут}}
'''Планетарна хабиталност'''или''' планетарна прикладност за становање''' је мера потенцијала неког астрономског тела (планете или природних сателита) да развије и подржи живот. Како је тренутно неизвесно постојање живота ван планете Земље, планетарна хабиталност је у великој мери екстраполација услова на Земљи и карактеристика Сунца и Сунчевог система које изгледају погодне за развој живота, посебно фактори који би подржали сложене, вишећелијске организме, а не само проста једноћелијска бића.
Идеја о постојању живота ван Земље није нова, иако су тек крајем 20. века открићем вансоларних
Линија 19 ⟶ 20:
Особине планете као што су маса, ротација, орбита итд. сматрају се кључним за настанак живота уопште, али би сметње за хабиталност требало да се сматрају већим за вишећелијске организме.
=== Маса планете ==
Планете мале масе нису идеалне за живот из следећих разлога:
* Прво, њихова мала гравитација отежава одржавање атмосфере. Планете без густе атмосфере имају слабу изолацију и слаби су проводници топлоте кроз своје површине а такођде имају и мању заштиту од високофреквентног зрачења и метеороида. Тамо где је атмосфера мања од 0,006 Земљиних атмосфера, вода не може да постоји у течном
стању јер нема неопходног атмосферског притиска од 4,56 ммХг (608 Па).
* Друго, мање планете имају мањи пречник. Оваква тела имају тенденцију да преосталу енергију
изгубе одмах по настанку и постају геолошки мртве јер им недостају земљотреси, вулкани и тектонске
активност, која би њихову површину снабдевала материјама неопходним за живот, а њихову атмосферу
регулатором температуре као што је угљен-диоксид.
Маса није једини критеријум стварања магнетног поља, тако да већа планета мора да ротира довољно брзо да би у свом језгру произвела динамоефекат.
== Извори ==
{{reflist}}
| |||