Живот — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
.
м Поправљено 11 веза; Уклоњена веза: Облик, Атмосфера користећи Dab solver
Ред 10:
Према најопштијој дефиницији, у суштини, живот је јединствено организован и функционалан систем промета материје и енергије - живот је непрекидни [[метаболизам]]. Основни неживи (абиотски, неоргански) системи су атоми и молекули, а живи (биотски, органски) организми и ћелије од којих су саздани.
 
[[Атом]]и и [[молекул]]и су основне јединице грађе и неживих и живих супстанци и система. У живој супстанци се не сусреће ниједан хемијски [[Хемијски елемент|елемент]] којег нема у њеној абиотској средини, што такође на својеврстан начин доказује и илуструје јединство живих и неживих система у природи. Жива бића су животно везана са својом неживом околином. Из ње црпе и у њу враћају материју и енергију која је неопходна за одржавање телесног устројства и одвијање животних процеса. Трајним прекидом тих [[материја]]лних и [[енергија|енергетских]] веза нестају и елементарни услови за одржавање живих система. Према томе, оне истовремено представљају и једно од најбитнијих својстава живе материје.
 
У остваривању организацијског јединства и [[физиологија|функционалног]] самоподешавања и самоодржавања живих бића, жива супстанца испољава још низ битних особености, по којима се разликује од било ког абиотског система. То су, у првом реду, посебна [[хемија|хемијска]] грађа и структура, [[метаболизам]], [[јединка|индивидуалност]], самоодржавање, [[адаптација|прилагодавање]], покретљивост, [[размножавање]] и [[генетика|насљедивање]], [[рађање]], [[развиће]] и [[смрт]], [[чуло|осетљивост]] и друге (такође битне посебности).
Ред 17:
 
На основу изложених чињеница могуће је закључити да средишњу и темељну улогу у свим особеностима живих бића, као самосталних облика постојања живе супстанце имају:
{| border="1" cellpadding="4" cellspacing="0" class="toccolours" style="align: left; margin: 0.5em 0 0 0; border-style: solid; border: 1px solid #999; border-right-width: 2px; border-bottom-width: 2px; border-collapse: collapse; font-size: 100%;"
|-
| style="background:#ddffdddfd;" | '''Особености'''
|-
| style="background:#f3fff3;" |
Ред 25:
* 2. '''[[метаболизам|ауторегулацију]]''', тј. самоподешавање - способност организма да путем одговарајућих животних функција обезбеди сопствену постојаност упркос сталних промена у спољној и унутрашњој средини;
* 3. '''[[Размножавање|ауторепродукцију]]''', тј. самопонављање или размножавање - способност продукције - стварања потомства - нових генерација себи сличних живих бића.
|-
|}
 
Линија 57 ⟶ 56:
* [[Аристотел]] -{IV}- век п.н.е, – делује на врхунцу [[антика|античке]] [[наука|науке]] уопште. Он уочава бескрајну [[биолошка разноликост|биолошку разноликост]], тј. чињеницу да су жива бића хетерогено и ступњевито сложена у уочљивој развојној линији. Целокупни материјални свет сврстава у [[хијерархија|хијерархијски]] низ сложености: од [[минерал]]а, преко [[биљка|биљака]] и [[животиња]] до [[човек]]а.
* [[Демокрит]] (460 п.н.е.) је мислио да је основна карактеристика живота да има душу (''психу''). Као и други древни писци, он је покушавао да објасни оно ''нешто'' што чини ''живо биће''. Његово објашњење било је да је ватрени [[атом]]и чине душу на потпуно исти начин. Он разрађује ватру због очигледне везе између живота и топлоте.
* [[Платон]]ов свет вечних и непромењивих [[облик]]аоблика, несавршено представљених код [[Демијург|Артисан]]а, у оштрој супротности са различитим механицистичким погледима на свет, од којих [[атомизам]] је до четвртог века био најистакнутији. Ова расправа је била упорна у целом древном свету. Атомистичком механизам оборио је [[Епикур]], док су [[Стоик|стоици]] усвојили божанску телеологију.
* [[Материјализам|Механистички материјализам]] који је настао у древној [[Грчка|Грчкој]] оживљен је и ревидиран у виђењима француског [[Филозофија|филозоф]]а [[Рене Декарт]]а, који је сматрао да су животиње и људи били склопови делова који заједно функционишу као машине. У 19. веку, напредак у [[цитологија|теорији ћелије]] у [[биологија|биолошким наукама]] охрабрио је овај став.
* Теорија [[Еволуција|еволуције]] [[Чарлс Дарвин|Чарлса Дарвина]] ([[1859]]) је такође механицистичко објашњење за порекло врста путем [[селекција|природне селекције]].
 
Линија 138 ⟶ 137:
 
== Утицај средине ==
[[Датотека:20100422 235222 Cyanobacteria.jpg|thumb|[[Цијанобактерија|Цијанобактерије]] (-{''Cyanobacteria''}-) су драматично промениле количину [[кисеоник]]а у [[атмосфераZemljina atmosfera|атмосфери]] и састав облика живота на Земљи водећи анаеробне организме у близину изумирања.]]
 
Разноликост живота на Земљи је резултат динамичне интеракције између [[генетика|генетичких потенцијала]], [[метаболизам|метаболичке]] способности, животнеих изазова и [[симбиоза]]. Током већине свог постојања, насељивим окружењем Земље су доминирали [[микроорганизам|микроорганизми]] одређени способностима свог метаболизма и деловању [[фактори еволуције|еволуцијских фактора]]. Као последица ових микробних активности, [[физика|физичко]]-[[хемија|хемијско]] окружење на Земљи се мењало на [[геохронологија|геолошкој временској скали]], што је утицало на путеве еволуције накнадног живота. На пример, ослобађање молекулског [[кисеоник]]а из [[цијанобактерија]], као продукта [[фотосинтеза|фотосинтезе]], изазвало је глобалне промене у Земљиној атмосфери. Будући да је кисеоик отрован за већину облика живота на Земљи у то време, то је представљало еволуцијске изазове, што је на крају резултирало у формирању великих животињских и биљних врста на нашој планети. Ова узајамност између организама и њиховог окружења је инхерентна карактеристика живих система.
Линија 145 ⟶ 144:
 
=== Распон толеранције ===
Инертне компоненте [[екосистем]]а су физички и хемијски фактори неопходни за живот – [[енергија]] (сунце или [[хемијска енергија]]), [[вода]], [[температура]], [[атмосфера]], [[гравитација]], [[храна|храњиве материје]] и [[зрачење|ултраљубичасто зрачење]] за заштиту од сунца. У већини екосистема, услови варирају у току дана, а од једне сезоне у другу. Живећи у већини екосистема, организми морају бити у стању да преживе низ услова, под називом „распон толеранције“, изван којег су у „зони физиолошког стреса“, где могу преживети, али не и опстати и оптимално се [[размножавање|размножавати]]. Иза ове зоне су „зоне нетолеранције“, где су опстанак и репродукција тог организма веројатни или немогући. Организми који имају широк спектар толеранције су шире распрострањени него они са уским распоном толеранције.
 
[[Датотека:Deinococcus radiodurans.jpg|thumb|[[Бактерија]] -{''Deinococcus radiodurans''}- је екстремофил који може да одоли крајњој хладноћи, дехидрацији, вакууму, киселинама, и изложености [[радијација|радијацији]].]]
Линија 160 ⟶ 159:
 
Постоје два основна типа ћелија:
* [[прокариоти|прокариотској]] недостаје [[једро]] и друге мембранаке [[органела|органеле]], иако имају кружну [[ДНК]] и [[рибозом]]а. [[Бактерије]] и [[археје]] су два [[Domen (biologija)|домен]]а прокариота;
* [[Еукариоти|еукариотске]] ћелије имају различита једра са мембраном и мембраном ограничене органеле, укључујући и [[митохондрија|митохондрије]], [[хлоропласт]]е, [[лизозом]]е, храпави и глатки [[ендоплазматични ретикулум]] и [[вакуола|вакуоле]]. Осим тога, оне имају [[хромозом]]ске структуре, у којима је смештен [[ДНК|генетички материјал]]. Све врсте великих сложених организама су еукариоте, укључујући животиње, биљаке и гљиве, иако већину врста еукариота чиме [[протисти]] – [[микроорганизам|микроорганизми]]. Конвенцијски модел је да су еукариоте еволуирале од прокариота, са главним органелама еукариота формираним путем [[Ендосимбиотска теорија|ендосимбиозе]] између [[бактерија]] и праеукариотских ћелија.
 
Линија 178 ⟶ 177:
Први познати покушај класификовања организама је дело грчког филозофа [[Аристотел]]а (384-322 п.н.е.), који је класификовао све живе, у то време познате организме, као [[биљка|биљке]] или [[животиња|животиње]], углавном на основу њихове способности да се крећу. Он је такође разликовао животиње са [[крв]]љу од животиња без крви (или барем без црвене крви), које се могу упоредити са концептом [[кичмењак]]а и [[бескичмењак]]а. Животиње са крвљу је поделио у пет група:
* вивипарани четвороношци ([[сисар]]и),
* четвороношци који носе јаја ([[рептили]] и [[водоземци]]), [[птица|птице]]], [[риба|рибе]] и [[Китови|кит]]ови.
 
Животиње без крви су подељене у пет група: [[главоношци]], [[ракови]], [[инсект]]и (у који је укључивао и [[паук]]е, [[Скорпије|шкорпион]]е и [[стоноге]], поред онога што данас дефинишемо као инсекте), шкољкашке животиње (као што је већина [[мекушац]]а и [[бодљокожац]]а) и „зоофуте“. Иако Аристотелов рад у зоологији није био без грешака, то је била највеличанственија биолошка синтеза свога времена, Аристотел је је остао врховни ауторитет током многих векова након његове смрти. Истраживања [[АмерикаАмерике|америчког континента]] су открила велики број нових биљака и животиња које је било потребно описати и класификовати. У другој половини 16. и почетком 17. века, почело је пажљивије проучавање животиња и постепено се продуживало док се није формирао довољан корпус знања да послужи као анатомски основ за класификацију. У касним 1740-тим, [[Карл фон Лине]] је представио свој систем [[биномијална номенклатура|биномијалне номенклатуре]] за класификацију врста. Лине је покушао да побољша структуру и смањи дужину претходно кориштених многосрочених имена укидањем непотребне реторике, увођењем нових термина и прецизним описним дефинисањем њиховог значења. Доследном применом Линеовог система, издвојена је [[Номенклатура (биологија)|номенклатура]] из [[таксономија|таксономије]] .
 
[[Гљива|Гљиве]] су првобитно третиране као биљке. Током кратког периода, Лине их је разврстао у таксон -{''[[Vermes]]''}- у -{''[[животиње|Animalia]]''}-, али их је касније касније вратио у -{''[[Биљке|Plantae]]''}-. Коперланд је класификовао гљиве у -{''Protoctista''}-, чиме се деломично избегава проблем, али признаје њихов посебан статус. Проблем је на крају решио Витекер, када им је дао посебно царство у свом петоцарском систему. [[Еволуција|Еволуцијски историја]] показује да су гљиве уже везане за животиње, него за биљке.
Линија 212 ⟶ 211:
Септембра [[2012]]. [[НАСА|Насини научници]] су известили да се полициклични ароматични угљововодоници (-{''PAH''}-), изложени међузвезданим (-{''ISM''}-) условима трансформишу путем [[Водоник|хидрогенације]], [[кисеоник|оксигенације]] и [[хидроксилација|хидроксилације]], у сложенија органска једињења, што је корак на путу ка аминокиселинама и нуклеотидима, сировинама протеина и [[ДНК]]. Надаље, као резултат тих трансформација, -{PAH}- губе спектроскопске ознаке, што би могао бити један од разлога „за недостатак откривања -{PAH}- у зрнима међузвезданог леда, посебно у вањским регијама хладних, густих облака или горњим слојевима молекуларних протопланетарних дискова“.
 
У јуну [[2013]]. године, полициклични ароматични угљововодоници су откривене у горњим слојевима атмосфере [[Титан (сателит)|Титан]]а, највећег месеца планете [[Сатурн]]а. Такође, те [[2013]]. на пројекту -{''Atacama Large Milimetar Array''}- (-{''ALMA Project''}-) потврђено је да су истраживачи открили важан пар пребиотских [[молекул]]a у леденим честицама у међузвезданог простора. Хемикалије, пронађене у гигантском облаку гаса око 25.000 светлосних година од Земље, могу бити кључна претходнна компонента ДНК, а друге могу имати улогу у формирању важних [[аминокиселина]]. Истраживачи су открили молекул [[цијанометанимин]],<ref>{{cite web |url= https://pubchem.ncbi.nlm.nih.gov/compound/19609600#section=Top |title= N-Cyanomethanimine}}</ref> који производи [[аденин]], једну од четири [[нуклеобаза|нуклеобазе]], које чине „пречке“ у лествичастој структури ДНК. Сматра се да други молекул, под називом [[етанимин]], имају улогу у формирању [[аланин]]а, једне од двадесет [[аминокиселина]] у генетичком коду. Раније су научници мислили да се такви процеси дешавају у самом танком слоју гаса између звезда. Нова открића, међутим, указују на то да се хемијско формирање секвенци за ове молекуле није догодло у гасу, већ на површини зрна леда у међузвезданом простору. -{NASA ALMA}- научник Антони Ремијан је изјавио да је проналажење овог молекула у међузвезданом облаку гаса важан градивни блок за ДНК и аминокиселине и може бити семе на новоформираним планетама за хемијске прекурзоре живота.
 
Јануара [[2014]]. НАСА је известила да ће тренутна студија на планети [[Марс]], укључујући -{''Curiosity''}- и -{''Opportunity rover''}- (истраживачке направе) сада бити у потрази за доказима данашњег живота, укључујући и [[биосфера|биосферу]], на основу аутотрофних, хемотрофних и/или хемолитоаутотрофних [[микроорганизам]]а, као и древне воде, укључујући флувио-језерске средине (равнице које се односе на древне реке или језера) који могу бити усељиви. Потрага за доказима о погодности за становање, тафономија (која се односе на [[фосил]]е) и [[угљеник|органски угљеник]] на планети [[Марс]] је сада један од примарних циљева агенције [[НАСА]].
Линија 228 ⟶ 227:
Један од изазова у дефинисању смрти је у разликовању од живота. Чини се да се смрт односи на било који тренутк завшетка живота или ступањ који прати почетак живота. Међутим, одређивање када је дошло до смрти захтева израду прецизне концептуалне границе између живота и смрти. То може да буде проблематично, јер је мало консензуса око тога како дефинирати живот. Природа смрти је миленијима била централна брига светских религијских традиција и филозофске расправе. Многе религије одржавају веру у било коју врсту загробног живота или реинкарнације душе или ускрснућеа тела у неком будућем времену.
 
[[Изумирање]] је процес у којем група [[таксон]]а или [[Врста (биологија)|врста]] изумире, смањујући биолошку разноликост. Термином нестанка се генерално сматра смрт последње јединке те врсте. Јер „потенцијални распон“ врста може бити врло велики, па је такво одређивање овом тренутку тешко и најчешће се врши накнадно, након периода привидне одсутности. Врста је уствари изумрла онда када више није у могућности да опстане у промењеном [[биотоп|станишту]] или када се не може одупрети супериорној конкуренцији. У историји Земље, преко 99% свих врста које су икада живеле – изумрле су. Међутим, [[масовно изумирање]] можда је убрзало еволуцију пружањем могућности за нове групе организама насталих путем претходне диверсификације.
 
[[Фосил]]и су сачувани остаци или трагови [[животиња]], [[биљка|биљака]] и других организама из далеке геолошке прошлости. Укупност фосила, откривених и неоткривена, и њихово лежиште у фосилним стенама и њиховим формацијама и седиментним слојевима, позната је као ''фосилни запис''. Очуван примерак се зове [[фосил]] ако је старији од дана фосилизације најмање 10.000 година. Стога су фосили у распону доба, од најмлађих, са почетка епохе [[холоцен]]а до најстаријих из [[архаик|архајског]] еона – старих до 3,4 милијарде година.<ref>-{Encyclopedia of death and dying. Advameg, Inc. Retrieved 2012-05-25.}-</ref><ref>-{Extinction – definition. Archived from the original on 2009-10-31.}-</ref><ref>-{What is an extinction?. Late Triassic. Bristol University. Retrieved 27 June 2012.}-</ref>
Линија 251 ⟶ 250:
Datoteka:Amanita muscaria (fly agaric).JPG|[[Гљива]] [[мухара]] (-{''Amanita muscaria''}-)
Datoteka:Moos 5769.jpg|Права [[маховине|маховина]] (-{''Bryophita''}-)
Datoteka:Junge Zapfen.jpg|[[Четинар]]: млада [[шишарка]] [[Бор (биљка)|бор]]а
Datoteka:Polish Poppies.JPG|Цветнице: Крајолик с [[дивљи мак|дивљим маковима]] (-{''Papaver rhoeas''}-)
Datoteka:Salmo trutta GLERL 1.jpg|[[Поточна пастрмка]] (-{''Salmo trutta''}-)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Живот