Српски надреалисти — разлика између измена

нема резимеа измене
Ирационализам који је величао надреализам може се схватити као целовито прихватање сила које делују испод глазуре цивилизације. <ref>Хопкинс 2005: Хопкинс, Давид. Дада и надреализам, Сарајево: Шахинпашић. pp. 1.</ref>
 
Надреалистички подухват двадесетих и тридесетих година се развио у кругу београдских интелектуалаца. Године 1930. у аламанаху „Немогуће“, тринаест писаца је писало прокламацију о конституисању надреалистичког покрета. То су били: [[Александар Вучо]], [[Оскар Давичо]], [[Милан Дединац]], Младен Димитријевић, [[Стеван Живадиновић|Ване Живадиновић Бор]], Радојица Живановић Ное, [[Ђорђе Јовановић]], Ђорђе Костић, [[Душан Матић]], Бранко Миловановић, [[Коча Поповић]], Петар Петровић и [[Марко Ристић]]. Као група они нису били јединствени. Већ у првом збирном делу, после „Немогућег“, „Позиција надреализма“, 1931. године, изостала су двојица од тринаест надреалиста. Српски надреализам достиже најширу могућност утицаја у часопису „Надреализам данас и овде“ . Од нарочитог значаја у том часопису био је критички осврт на експресионизам у српској књижевности. Најзад, у часопису „Надреализам данас и овде“ учињене су умесне критичке примедбе на скученост литерарног концепта „социјална литература“. То је био крај надреализма.
 
Српски надреализам у периоду свог деловања, 1924-1932. увео је српску књижевност у врх европског авангардизма. Много касније, у интервалу 1952- 1956. године појединачно су неки од бивших надреалиста (Оскар Давичо, Марко Ристић, Душан Матић и Александар Вучо) настојали да оживе и актуелизују надреализам, али то више није био надреализам већ само чежња за њим. <ref name="autogenerated1973"/>
528

измена