Андрија Змајевић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 78.45.52.27 (разговор) на последњу измену корисника Soundwaweserb
Нема описа измене
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
Ред 25:
И у овом периоду имамо сличну појаву као и раније, да се у књижевности истичу поједине породице, што је нарочито приметно у Перасту који је у овом столећу имао сличну улогу као Котор у претходном. Најзначајнија пераштанска књижевна породица су [[Змајевићи]], а осим њих, треба споменути још Мартиновиће, Баловиће, Мазаревиће, Буровиће. Феномен породичне књижевности биће карактеристичан и за подловћенску [[Црна Гора|Црну Гору]] у [[18. век|XVIII]], [[19. век|XIX]] и раном [[20. век|XX веку]] када је [[династија Петровић-Његош|династија Петровић Његош]] владала не само у држави него и у [[књижевност]]и.
 
Zmajević was born in Perast, in the Bay of Kotor, at the time part of the Republic of Venice (now Montenegro) in late July 1628. The Zmajević family hailed from Njeguši; when the last members of the Crnojević family left Principality of Zeta, Nikola Zmajević and his cousins Ivaniš and Vučeta moved to Kotor. Becoming appealed and somewhat wealthy, the family quickly converted from Serbian Orthodoxy in favor of Roman Catholicism,[1] with the three marrying Catholic girls and having their children baptized in the Latin Rite. Andrija's father was Nikola Milutin Zmajević. After Andrija's birth in 1628, soon came Andrija's brothers, Ivan and Krsto. Krsto Zmajević would become a very famous person, on more than one occasion as the Captain of Perast. Andrija remained very akin towards his family origin throughout his life.
Међу пераштанским и бокељским писцима XVII века најважнији је [[архиепископ]] барски и „примас Србије“ Андрија Змајевић (1628 — 1694). Он је саопштио да је породица Змајевићи пореклом с [[Његуши|Његуша]] (као и [[Пасковићи]]), а долазак својих предака у Боку повезивао је с одласком последњих [[Црнојевићи|Црнојевића]] из Црне Горе. У свом раду испољио је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“.
 
The Franciscans held an elementary school since 1638 in the private home of the Mazarović family. After attending this poor school for a short time, Andrija moved to Kotor to earn some better education. As the first man of the Congregation for Propaganda of Faith he travels to Rome to their Institution "Urbino", where he earned a PhD in Philosophy and Theology. Andrija quickly rose to prominence in Rome. In July 1651 at the request of Jeronim Pastrić of Split, he was accepted into the Brotherhood of Saint Geronimo along with eight other young priests, all of whom come from Dalmatia. Andrija begins his literal career there, as a student. When the ex-Swedish Queen Christine moved to Rome and paid an honorary visit to the College for Propagation of the Faith, Andrija was one of the 42 young students that dedicated poems and speeches to her in 26 different languages.
[[Папа Клемент X]] је 23. фебруара 1671, након петнаестогодишњег периода упражњености надбискупске столице,, за надбискупа барског и примаса Србије именовао је Змајевића. Змајевић је столовао у [[Будва|Будви]], јер је [[Бар (Црна Гора)|Бар]] тада био под османском управом.
 
Zmajević was born in Perast, in the Bay of Kotor, at the time part of the Republic of Venice (now Montenegro) in late July 1628. The Zmajević family hailed from Njeguši; when the last members of the Crnojević family left Principality of Zeta, Nikola Zmajević and his cousins Ivaniš and Vučeta moved to Kotor. Becoming appealed and somewhat wealthy, the family quickly converted from Serbian Orthodoxy in favor of Roman Catholicism,[1] with the three marrying Catholic girls and having their children baptized in the Latin Rite. Andrija's father was Nikola Milutin Zmajević. After Andrija's birth in 1628, soon came Andrija's brothers, Ivan and Krsto. Krsto Zmajević would become a very famous person, on more than one occasion as the Captain of Perast. Andrija remained very akin towards his family origin throughout his life.
У духу тадашње унијатске католичке пропаганде одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с [[Херцеговина|херцеговачким]] [[митрополит]]ом [[Василије Острошки|Василијем Јовановићем]] ([[Василије Острошки|Свети Василије Острошки]]) и с патријархом [[Арсеније III Црнојевић|Арсенијем III Чарнојевићем]]. За последњег је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“. Научио је црквенословенски језик и [[ћирилица|ћирилицу]] и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, и сам је писао. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.
 
The Franciscans held an elementary school since 1638 in the private home of the Mazarović family. After attending this poor school for a short time, Andrija moved to Kotor to earn some better education. As the first man of the Congregation for Propaganda of Faith he travels to Rome to their Institution "Urbino", where he earned a PhD in Philosophy and Theology. Andrija quickly rose to prominence in Rome. In July 1651 at the request of Jeronim Pastrić of Split, he was accepted into the Brotherhood of Saint Geronimo along with eight other young priests, all of whom come from Dalmatia. Andrija begins his literal career there, as a student. When the ex-Swedish Queen Christine moved to Rome and paid an honorary visit to the College for Propagation of the Faith, Andrija was one of the 42 young students that dedicated poems and speeches to her in 26 different languages.
Своје главно дело „Љетопис црковни“ писао је на „словинском“ језику ћирилицом и [[латиница|латиницом]]. Ћирилична верзија дата је с упоредним латинским преводом. Њен пуни наслов гласи: „Љетописа црковнога старога и новога закона света и крепосна држава словинско-латинска“. Та верска, црквена хроника о догађајима од стварања света до пишчевог времена настала на основу словенске историје [[Мавро Орбин|Мавра Орбина]] и других историчара, „подвргнута је основној идеји да се у јединству под окриљем Рима обезбиједи да Словени одиграју ону улогу која им по величини и пространству и припада“ (Радослав Ротковић).
 
Кад велича прошлост словенског народа, највише простора посвећује и показује највише родољубивог осећања према историји „краљевства Србије“ у којем је видео своју државу а у себи њеног највишег верског поглавара („кога се и ми недостојни Началник по обичају Свете Римске Цркве находимо“). Као писац и национални идеолог развио се у непосредним додирима с дубровачком књижевношћу, а посебан утицај имали су на њега идеолози барокног словенства, историчар [[Мавро Орбин]] и песник [[Иван Гундулић|Џиво Гундулић]]. Славна прошлост Дубровника, посебно величина његове књижевности, нашли су израза у његовој најзначајнијој песми „Словинска Дубрава“, испеваној под неспоредним утиском великог земљотреса који је разорио тај град.