Јаков Игњатовић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 29:
Игњатовић се родио у [[Сентандреја|Сентандреји]]. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у [[Вац]]у, [[Острогон]]у и [[Пешта|Пешти]]. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у [[хусари|хусаре]]. Касније је завршио права у [[Кечкемет]]у, као [[Хусари|хусар]]. Кратко време је био адвокат, и чим је избила [[Мађарска револуција 1848.|Мађарска револуција]] ([[1848]]), узео је учешће на страни [[Мађари|Мађара]] против [[Беч]]а, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у [[Београд]]. У Београду је живео као новинар до [[1850]], а затим је путовао по свету. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских [[Срби|Срба]]. Био је уредник [[Летопис Матице српске|Летописа Матице српске]] у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у [[Сремски Карловци|Карловцима]] и велики бележник у [[Нови Сад|Новом Саду]]. У периоду од 1863. до 1879. живео је у [[Даљ]]у, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у [[Даљ]]у.
 
Кад је народна странка [[Светозар Милетић|Светозара Милетића]] повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за [[народни посланик|посланика]]. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у [[Војводина|Војводини]], остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Изабран је за дописног члана [[Српска академија наука и уметности|Српске краљевске академије]] 23. јануара 1888. Умро је у Новом Саду [[1889]]. године. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.
[[Датотека:Јаков Игњатовић.JPG|мини|десно|Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом Саду]]
 
== Књижевни радови ==
Игњатовић је своју књижевну делатност развио кад је дошао за уредника „[[Летопис Матице српске|Летописа]]“, Он је написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности.{{чињеница|date=01. 2010.}} Такви су романи: „Ђурађ Бранковић“, „Краљевска снаха“ и недовршени „Дели - Бакић“; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: [[Чудан свет]], [[Васа Решпект]], [[Вечити младожења]], „Стари и нови мајстори“ и последњи и најобимнији „Патница“. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „[[Милан Наранџић|Тридесет година из живота Милана Наранџића]]“ и „Трпен спасен“ (недовршен, у „[[Србадија. Часопис за забаву и поуку|Србадији]]“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).