Ото фон Бизмарк — разлика између измена

12 бајтова уклоњено ,  пре 3 године
м
ref formating
м (ujednacavanje)
м (ref formating)
Историчари наглашавају да је Бизмаркова мирољубива, „континентално засићена дипломатија“ постајала све непопуларнија, јер је свесно сузбијала све експанзионистичке претензије. У драстичном контрасту су стојале амбиције светске политике Вилхелма II, чији циљ је био осигуравања будућности државе путем експанзије, што је довело до Првог светског рата. Слично томе Бизмаркова политика оспоравања доминанције војних власти у спољно поличком одлучивању је прекинута 1914. наоружавањем Немачке.
 
Бизмаркову психологију и личне особине нису благонаклоно прихватали научници. Амерички историчар [[Jonathan Steinberg|Џонатан Стејнберг]] приказује малигног генија који је дубоко осветољубив, чак и према својим најближим пријатељима и члановима породице. Еванс каже да је он био „застрашујућ и бескрупулозан, склон манипулацији слабости других, уместо поспешивања њихових врлина“.<ref>-{Richard J. Evans, "The Gambler in Blood and Iron," ''New York Review'' (23 February 2012) p 39}-</ref> Британски историчари, укључујући Еванса, Тејлора, Палмера и Кранкшова, виде Бизмарка као амбивалентну фигуру, несумњиво човека велике вештине, али особу која није оставила трајан систем за подршку насљедника мање вештих од њега. Као посвећени монархиста, Бизмарк није омогућио провизије за ефективне конституционе провере моћи императора, чиме је ефективно поставио темпирану бомбу у темеље Немачке, која је створио.
 
Посматрачи тог времена и многи након тада су разматрали Бизмаркову вешну писања. Као што је [[Henry Kissinger|Хенри Кисинџер]] напоменуо, "Човек 'крви и гвожђа' је писао прозу изванредне непосредности и луцидности, упоредиву по посебности са [[Winston Churchill|Черчиловом]] употребом енглеског језика."{{Sfn | Kissinger | 2011}}
Непосредно након што је отишао са функције, грађани су почели да га величају и основају фондове за изградњу споменика, попут Бизмаркових споменика или кула посвећених њему. Широм Немачке, похвале су биле бескрајне, неколико зграда је именовано у његову част, за прављење његових портрета су ангажовани уметници као што су [[Франз фон Ленбах]] и [[Christian Wilhelm Allers|Ц. В. Алерс]], и књиге о њему су постале бестселери. Први споменик изграђен у његову част је био Бизмарков споменик код Бад Кисингена, подигнут 1877.
 
Бројни статуе и споменици обележавају градове, вароши, и села Немачке, укључујући познати Бизмарков споменик у Берлину и бројне Бизмаркове куле на четири континента. Једини споменинк који га приказује као студента на [[Универзитет у Гетингену|универзитету у Гетингену]] (заједно са псом, вероватно његовим ''[[Reichshund|Рејхшанд]]'' Такрас) и као члана његовог [[Corps Hannovera Göttingen|Корпс Хановера]] је подигнут 2006. у [[Руделсбург]]у. Блиставо бели Бизмарков споменик из 1906. у граду [[Хамбург]], стоји у центру [[Ст. Паули]] дистрикта, и највећи је, и вероватно најбоље познати, споменик Бизмарка широм света. Статуе га приказују као масивног, монолитног, крутог и одлучног.<ref>-{Sieglinde Seele, ''Lexikon der Bismarck-Denkmäler. Türme, Standbilder, Büsten, Gedenksteine und andere Ehrungen,'' Michael Imhof Verlag: Petersberg, 2005; 480 pp.}-</ref> Два ратна бродова су именована у његову част, СМС Бизмарк немачке империјалне морнарице, и брод Бизмарк из доба Другог светског рата.
 
=== Бизмарков мит ===
Герварт (2007) показује да Бизмарков мит, који је углавном изграђен током његових година мировине и још чудније након његове смрти, се показао веома моћним реторичким и идеолошким оруђем. Мит га је учинио догматичним идеологом и ватреним националистом, док је у стварности он био идеолошки флексибилан. Герварт тврди да је конструисана меморија Бизмарка одиграла централну улогу антидемократског мита у високо идеолошкој борби око прошлости, борби која је дивљала у периоду између 1918 и 1933. Тај мит је кориштен као оружје против Вејмарове републике, и извршио је деструктивни утицај на политичку културу прве немачке демократије. Франкел (2005) показује да је Бизмарков култ однеговао и легитимизовао нови стил политичара десног крила, и поспешио пост-Бизмаркову кризу вођства, стварну и привидну, која је подстакла Немце да траже најјачег могућег лидера и да се питају „Шта би Бизмарк урадио?“
 
На пример, Хамбуршки споменик, откривен 1906, се сматра једним од највећих израза Бизмарковог култа империјалне Немачке и важан је у историји немачке уметносити споменика. Он је био продукат чежње хамбуршких патрицијских класа да одбране своје политичке привилегије на прагу драматичних друштвених промена и нерешених захтева за политичке реформе. За оне који су предводили његову изградњу, споменик је такође био начин потврђивања хамбуршких културних аспирација и одбацивања репутације града неблагонаклоног према уметницима. Споменик је дочекан са широко распрострањеним неодобравањем радничке класе и није обуздао њихову растућу подршку за Социјал-демократе.<ref>-{Mark A.Russell, "The Building of Hamburg's Bismarck Memorial, 1898–1906," ''Historical Journal'' 2000 43(1): 133–156}-</ref>
 
== Занимљивости ==
1.572.075

измена