Википедија

Имунски систем — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Поправљене везе: Ткиво, Инфламација, Имунитет (2) користећи Dab solver
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м ref formating; козметичке измене
Ред 7:
Патогени могу да брзо [[еволуција|еволуирају]] и да се адаптирају, и стога да избегну детекцију и неутрализацију имунским системом; међутим, вишеструки одбрамбени механизми су такође еволуирали да препознају патогене. Чак и једноставни [[микроорганизам|једноћелијски]] организми као што су [[бактерија|бактерије]] поседују рудиментарни имунски систем, у облику [[ензим]]а који их заштићују од [[бактериофаг]]них инфекција. Други базични имунски механизми су еволуирали код древних [[еукариота]] и задржали су се код њихових модерних потомака, као што су биљке и инсекти. Ти механизми обухватају [[фагоцитоза|фагоцитозу]], [[антимикробни пептид|антимикробне пептиде]] зване [[дефенсин]]и, и [[Систем комплемента|комплементни систем]]. [[Чељустоусте|Чељустоусти]] кичмењаци, укључујући људе, имају још софистицираније одбрамбене механизме,<ref name=Beck>{{cite journal | last = Beck | first = Gregory |author2=Gail S. Habicht |title=Immunity and the Invertebrates | journal =Scientific American |pages=60–66 |date= 1996 |url=http://www.scs.carleton.ca/~soma/biosec/readings/sharkimmu-sciam-Nov1996.pdf | format = [[PDF]] | accessdate = 1. 1. 2007 | doi = 10.1038/scientificamerican1196-60 | volume = 275 | issue = 5}}</ref> укључујући способност да се адаптирају током времена тако да ефективније препознају специфичне патогене. [[Адаптивни имунски систем|Адаптивна (или стечена) имуност]] креира [[Имунитет|имунску меморију]] након иницијалног респонса на специфични патоген, доводећи до појачаног респонса при каснијим сусретима са истим патогеном. Овај процес стечене имуности је основа [[вакцинација|вакцинације]].
 
Болести имунског система могу да резултирају у [[аутоимунска болест|аутоимунским болестима]], [[Запаљење|инфламаторним обољењима]] и [[Карциногенеза|канцерима]].<ref>-{[http://jem.rupress.org/content/193/6/F23.full "Inflammatory Cells and Cancer"], Lisa M. Coussens and Zena Werb, ''Journal of Experimental Medicine'', March 19, 2001, vol. 193, no. 6, pages F23–26, Retrieved Aug 13, 2010}-</ref><ref>-{[http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2364095 "Chronic Immune Activation and Inflammation as the Cause of Malignancy"], K.J. O'Byrne and A.G. Dalgleish, ''British Journal of Cancer'', August 2001, vol. 85, no. 4, pages 473–483, Retrieved Aug 13, 2010}-</ref> До [[Имунодефицијенција|имунодефицијенције]] долази кад је имунски систем мање активан него што је нормално. То доводи до понављајућих и по живот опасних инфекција. Код људи, имунодефицијенција може да буде било резултат [[генетичка болест|генетичке болести]] као што је [[тешка комбинована имунодефицијенција]], стеченог обољења попут [[ХИВ]]/[[АИДС]], или употребе имуносупресивних лекова. У контрасту с тим, [[Аутоимуне болести|аутоимуност]] доводи до формирања хиперактивног имунског система који напада нормална ткива као да су страни организми. Честе аутоимуне болести обухватају [[Хашимотов тироидитис]], [[реуматоидни артритис]], [[диабетес мелитус тип 1]], и [[Лупус|системски лупус еритематосус]]. [[Имунологија]] обухвата изучавање свих аспеката имунског система.
 
== Историја имунологије ==
{{details|Хронологија имунологије}}
[[Имунологија]] је наука која изучава структуру и функцију имунског система. Она води порекло од [[Медицина|медицине]] и раних изучавања узрока имуности на болест. Најранија позната референца на имуност датира из времена [[Атенска куга|Атинске куге]] 430 п.н.е. [[Тукидид]] је уочио да су људи који су се опоравили након ранијег налета болести могли да негују болесне без бојазни да ће оболети други пут.<ref>{{cite journal |vauthors= Retief FP, Cilliers L |title=The epidemic of Athens, 430–426 BC |journal=South African Medical Journal |volume=88 |issue=1 |pages=50–3 |date= 1998 |pmid=9539938}}</ref> У 18. веку, [[Pierre Louis Maupertuis|Пјер Луј де Моперти]] је извршио експерименте са отровом шкорпије и приметио да су поједини пси и мишеви имуни на тај венум.<ref>{{cite journal |author=Ostoya P |title=Maupertuis et la biologie |journal=Revue d'histoire des sciences et de leurs applications |year=1954 |volume=7 |issue=1 |pages=60–78 |url=http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/rhs_0048-7996_1954_num_7_1_3379 |doi=10.3406/rhs.1954.3379}}</ref> Ова и друга опажања стечене имуности је касније искористио [[Лоуис Пастеур|Луј Пастер]] за развој [[вакцинација|вакцинације]] и [[Микробна теорија болести|микробне теорије болести]].<ref>{{cite journal |author=Plotkin SA |title=Vaccines: past, present and future |journal=Nature Medicine |volume=11 |issue=4 Suppl |pages=S5–11 |date= 2005 |pmid=15812490 |doi=10.1038/nm1209}}</ref> [[Микроорганизам|Микроорганизми]] су потврђени као узрок [[инфекција|инфективних болести]], тек након [[Кохови постулати|доказа]] [[Роберт Коцх|Роберта Коша]] 1891. године, за шта је он награђен [[Нобелова награда за физиологију или медицину|Нобеловом наградом]] 1905. године.<ref>[http://nobelprize.org/nobel_prizes/medicine/laureates/1905/ The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1905] Nobelprize.org Accessed 8 January 2009.</ref> Vируси су потврђени као људски патогени 1901. године, са [[Wалтер Реед|Ридовим]] открићем вируса [[жута грозница|жуте грознице]].<ref>[https://web.archive.org/web/20071023070838/http://www.wramc.amedd.army.mil/welcome/history/ Major Walter Reed, Medical Corps, U.S. Army] Walter Reed Army Medical Center. Accessed 8 January 2007.</ref>
 
Имунологија је доживела велики напредак крајем 19. века, путем брзих развоја, у студијама [[хуморални имунитет|хуморалног]] и [[Ћелијско-посредовани имунитет|ћелијског имунитета]].<ref name= Metch>{{cite book| last =Metchnikoff | first = Elie | authorlink = |others= Translated by F.G. Binnie.| title =Immunity in Infective Diseases| publisher =Cambridge University Press| year =1905 |url=http://books.google.com/?id=ywKp9YhK5t0C&printsec=titlepage&vq=Ehrlich&dq=history+of+humoral+immunity | format =Full Text Version: Google Books| doi = | lccn = 68025143}}</ref> Посебно је важан рад [[Паул Ехрлицх|Паула Ерлиха]], који је предложио [[Теорија бочних ланаца|теорију бочних ланаца]] да би објаснио специфичност [[Реакција антигена и антитела|реакције антигена и антитела]]; његови доприноси разумевању хуморалне имуности су признати доделом Нобелове награде 1908. године, која је заједнички додељена и оснивачу ћелијске имунологије, [[Елие Метцхникофф|Иљи Иљичу Мечникову]].<ref>[http://nobelprize.org/nobel_prizes/medicine/laureates/1908/ The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1908] Nobelprize.org Accessed 8 January 2007</ref>
Ред 148:
{{details|Хиперсензитивност}}
[[Хиперсензитивност]]и су имунски респонси који оштећују сопствена телесна ткива. Они се деле у четири класе (Tip -{I&nbsp;– IV}-) на бази коришћених механизама и времена трајања хиперсензитивне реакције. Хиперсензитивност типа И је непосредна или [[анафилакса|анафилактичка]] реакција, која се често асоцира са [[алергија|алергијом]]. Симптоми могу да буду у опсегу од благе нелагодности то смрти. Хиперсензитивност типа И посредује [[имуноглобулин Е]], који активира дегранулацију [[мастоцит]]а и [[Базофилни гранулоцити|базофила]] кад се веже за антиген.<ref name=USCH>{{cite web | last = Ghaffar | first = Abdul |title=Immunology&nbsp;— Chapter Seventeen: Hypersensitivity Reactions | work = Microbiology and Immunology On-Line Textbook | publisher = USC School of Medicine | year = 2006 |url=http://pathmicro.med.sc.edu/ghaffar/hyper00.htm | accessdate = 1. 1. 2007 }}</ref>
Хиперсензитивност типа ИИ се јавља кад се антитела вежу за антигене на самим ћелијама пацијента, чиме их обележавају за разградњу. Она се такође назива од антитела зависном (или цитотоксичном) хиперсензитивношћу, и посредују је [[imunoglobulin G|-{IgG}-]] и [[imunoglobulin M|-{IgM}-]] антитела.<ref name=USCH /> [[Имунски комплекс]]и (агрегације антигена, протеина комплемента, и -{IgG}- и -{IgM}- антитела) депоновани у разним ткивима подстичу реакције хиперсензитивности типа -{III}-.<ref name=USCH /> Хиперсензитивност типа -{IV}- (такође позната као ћелијски посредована или ''хиперсензитивности одложеног типа'') се обично развија након два до три дана. Реакције типа -{IV}- учествују у многим аутоимуним и инфективним болестима, мада се могу јавити и услед ''[[Алергијски контактни дерматитис|контактног дерматитиса]]'' (нпр. додира са [[Тоxицодендрон радицанс|отровним бршљаном]]). Те реакције су посредоване [[Т ћелија|Т ћелијама]]ма, [[моноцит]]има, и [[макрофаг|макрофазима]].<ref name=USCH />
 
== Други механизми и еволуција ==
{{details|Урођени имунски систем}}
Врло је веројатно да је вишекомпонентни, адаптивни имунски систем настао са првим [[кичмењаци]]ма, пошто [[бескичмењаци]] не формирају лимфоците или респонс који је базиран на антителима.<ref name=Beck /> Многе врсте, међутим, користе механизме који изгледа да су прекурсори тих аспеката кичмењачке имуности. Имунски системи се јављају чак и код структурно најједноставнијих животних форми, при чему бактерије користе јединствени одбрамбени механизам, звани [[рестрикциони модификациони систем]] да би се заштитиле од виралних патогена, [[бактериофаг]]а.<ref>{{cite journal |vauthors= Bickle TA, Krüger DH |title=Biology of DNA restriction |journal=Microbiological Reviews |volume=57 |issue=2 |pages=434–50 |date= 1993 |pmid=8336674 |pmc=372918 |url=http://mmbr.asm.org/cgi/pmidlookup?view=long&pmid=8336674}}</ref> Прокариоте такође поседују стечену имуност, у облику система који користи -{[[CRISPR]]}- секвенце да би задржали фрагменти фагних генома са којима су дошле у контакт у прошлости, што им омогућава да блокирају вирусну репликацију путем формирања [[РНК интерференција|РНК интерференције]].<ref>{{cite journal |vauthors= Barrangou R, Fremaux C, Deveau H |display-editors=etal |title=CRISPR provides acquired resistance against viruses in prokaryotes |journal=Science |volume=315 |issue=5819 |pages=1709–12 |date= 2007 |pmid=17379808 |doi=10.1126/science.1138140|bibcode = 2007Sci...315.1709B }}</ref><ref>{{cite journal |vauthors=Brouns SJ, Jore MM, Lundgren M |display-editors=etal |title=Small CRISPR RNAs guide antiviral defense in prokaryotes |journal=Science |volume=321 |issue=5891 |pages=960–4 |date= 2008 |pmid=18703739 |doi=10.1126/science.1159689|bibcode = 2008Sci...321..960B }}</ref> Офанзивни елементи имунског система су такође присутни код [[Протисти|једноћелијских еукариота]], мада је доступан релативно мали број студија о њиховим одрамбеним улогама.<ref>-{Bayne C.J. (2003). [http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21680436 Origins and evolutionary relationships between the innate and adaptive arms of immune systems.] ''Integr. Comp. Biol.'' 43, 293–299.}-</ref>
 
[[Рецептор препознавања образаца|Рецептори препознавања образаца]] су протеини које користе скоро сви организми за идентификацију молекула асоцираних са патогенима. [[Антимикробни пептид]]и звани дефенсини су еволуционо конзервирана компонента урођеног имунског респонса, која је присутна код свих животиња и биљки, и представљају главни облик системске [[Имунитет (биологија)|имуности]] [[Бескичмењаци|бескичмењака]].<ref name=Beck /> [[Систем комплемента]] и фагоцитне ћелије се такође користе код већине форми бескичмењачког живота. [[Рибонуклеаза|Рибонуклеазни]] и [[РНК интерференција|РНК интерферентни]] путеви су конзервирани код свих [[еукариоте|еукариота]], и сматра се да имају улогу у имунском респонсу на вирусе.<ref>{{cite journal |vauthors= Stram Y, Kuzntzova L |title=Inhibition of viruses by RNA interference |journal=Virus Genes |volume=32 |issue=3 |pages=299–306 |date= 2006 |pmid=16732482 |doi=10.1007/s11262-005-6914-0}}</ref>
 
За разлику од животиња, биљкама недостају фагоцитне ћелије, мада многи биљни имунски респонси обухватају системске хемијске сигнале који се шаљу кроз биљку.<ref name= Plant>{{cite web | last = Schneider | first = David |title=Innate Immunity&nbsp;— Lecture 4: Plant immune responses| publisher = Stanford University Department of Microbiology and Immunology |url=http://web.stanford.edu/class/mi104/Plant%20immunity.pdf | accessdate = 1. 1. 2007}}</ref> Индивидуалне биљне ћелије одговорарају на молекуле асоциране са патогенима познате као [[молекулски образац асоциран са патогеном|молекулски обрасци асоцирани са патогеном]] или -{PAMP}- ({{jez-eng|Pathogen-associated molecular patterns}}).<ref>{{cite journal |vauthors= Jones DG, Dangl JL | title=The plant immune system | journal=Nature | year=2006 | doi=10.1038/nature05286 |volume=444 |pages=323–9 |pmid=17108957 |issue=7117 | bibcode=2006Natur.444..323J}}</ref> Кад део биљке постане инфициран, биљка производи локализовани [[хиперсензитивни респонс]], при чему ћелије на месту инфекције подлежу брзој [[апоптоза|апоптози]] да би спречиле ширење болести до других делова биљке. [[Системска стечена отпорност]] (-{SAR}- - {{jez-eng|Systemic acquired resistance}}) је тип одбрамбеног респонса који биљке користе да би учиниле целокупну биљку отпорном на специфични инфекциони агенс.<ref name= Plant /> Механизми [[РНК интерференција|РНК утишавања]] су посебно важни при системском респонсу, пошто они могу да блокирају репликацију вируса.<ref>{{cite journal |author=Baulcombe D |title=RNA silencing in plants |journal=Nature |volume=431 |issue=7006 |pages=356–63 |date= 2004 |pmid=15372043 |doi=10.1038/nature02874|bibcode = 2004Natur.431..356B }}</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Имунски_систем”