Мери Шели — разлика између измена

Лета 1824. године Мери се је преселила у Кентиш Таун у северном Лондону како би била близу Џејн Вилијамс. Она је можда, како наводи њен биограф [[Мјуријел Спарк]], помало била заљубљена у Џејн. Џејн ју је касније разочарала трачарењем да је Перси више волео њу него Мери, наводно због Мерине неподесности у улози супруге.{{sfn|Spark|1987|pp=116, 119}} Отприлике у то време, Мери је радила на свом роману ''Последњи човек'' ({{јез-ен|The Last Man}}, 1826), а помагала је и низу пријатеља који су писали мемоаре о Бајрону и Персију — што су били почеци њених покушаја да свог супруга учини бесмртним, односно сачува од заборава.{{sfn|Seymour|2000|pp=341, 363–65}} Она је такође упознала америчког глумца [[Џон Хауард Пејн|Џона Хауарда Пејна]] и америчког писца [[Вашингтон Ирвинг|Вашингтона Ирвинга]], који су је заинтригирали. Пејн се заљубио у њу и 1826. године ју је запросио. Она је одбила, рекавши да после брака са једним генијем, она се може удати само за још једног генија.{{sfn|Spark|1987|p=111}} Пејн је прихватио одбијање и безуспешно пробао да разговара са својим пријатељем Ирвингом да је и он запроси. Мери је била свесна тог плана, али је нејасно колико озбиљно га је узела у обзир.{{sfn|Spark|1987|pp=111–13}}{{sfn|Seymour|2000|pp=370–71}}

 

Године 1827. Мери је била део плана који је омогућио њеној пријатељици [[Изабел Робинсон|Изабелом Робинсон]] и Изабелиној љубавници, [[Мери Дијани Додс]] (која је стварала под именом Дејвид Линсдеј), да оду у Француску и живе тамо као муж и жена.{{sfn|Spark|1987|pp=117–19}}{{напомена|Додс, која је имала малу ћерку, преузела је име Валтер Шолто Даглас и била је у Француској прихваћена као мушкарац.}} Уз помоћ Пејна, коме није испричала све детаље, Мери је успела да добије лажне пасоше за овај пар.{{sfn|Seymour|2000|pp=384–85}} Године 1828. она се је разболела од малих богиња док је била у посету пару у Паризу. Недељама касније она се је опоравила без ожиљака, али је изгубила своју младалачку лепоту.{{sfn|Seymour|2000|pp=389–90}}