База (хемија) — разлика између измена

{{друго значење2|База}}

{{Киселине и базе}}

Већина база су супстанце које производе [[хидроксид]]не јоне (ОХ⁻) у воденим растворима, и стога се класификују као [[Теорије киселина и база|Аренијусове басе]].<ref name="ХЭ">{{cite book |title=Химическая энциклопедия |editor = Под ред. И. Л. Кнунянца |location = М |publisher = Большая Российская энциклопедия |year = 1992 |volume = 2 |pages = 393—395|isbn=5-85270-039-8 |ref=Химическая энциклопедия}}</ref> Да би супстанца била класификована као Аренијусова база, она мора да формира хидроксилне јоне у воденом раствору. Аренијус је сматрао да је неопходно да база садржи хидроксид у својој структури. Из тог разлога је Аренијусов модел ограничен, пошто се њиме не могу објаснити базна својства [[амонијак]]а у воденом раствору (-{NH₃}-), као ни његових органских деривата ([[амин]]а).<ref name="Chemistry 9E">''Chemistry'', 9th Edition. Kenneth W. Whitten, Larry Peck, Raymond E. Davis, Lisa Lockwood, George G. Stanley. (2009) ISBN 0-495-39163-8. Page 363</ref> Исто тако постоје базе које не садрже хидроксидни јон, али ипак реагују с водом, што доводи до повећања концентрације хидроксидног јона.<ref name="Chemical Principles">{{cite book|last1=Zumdahl|first1=Steven|last2=DeCoste|first2=Donald|title=Chemical Principles|date=2013|publisher=Mary Finch|pages=257|edition=7th|accessdate=11. 2. 2015}}</ref> Пример тога је реакција између амонијака и воде, чиме се формира амонијак и хидроксид.<ref name="Chemical Principles"/> У овој реакцији амонијак је база пошто он прима протон од молекула воде.<ref name="Chemical Principles"/> Амонијак и друге базе сличне њему обично имају способност формирања везе са протоном услед слободног електронског пара који поседују.<ref name="Chemical Principles"/> У општијој [[Бронстед-Лоријева теорија киселина и база|Бронстед-Лоријевој теорији киселина и база]], база је супстанца која може да прими [[хидрон (хемија)|јоне водоника]] (-{H⁺}-) — иначе познате као [[протон]]и.

 

У води базе путем промене [[Аутојонизација воде|аутојонизационе]]<ref>{{cite journal |author = Geissler, P. L. |author2 = Dellago, C. |author3 = Chandler, D. |author4 = Hutter, J. |author5 = Parrinello, M. |year = 2001 |title = Autoionization in liquid water |journal = [[Science (journal)|Science]] |volume = 291 |pages = 2121–2124 |doi = 10.1126/science.1056991 |pmid = 11251111 |issue = 5511|bibcode = 2001Sci...291.2121G }}</ref> [[hemijska ravnoteža|ravnoteže]]<ref>{{cite journal |author = Eigen, M. |author2 = de Maeyer, L. |year = 1955 |title = Untersuchungen über die Kinetik der Neutralisation I |journal = Z. Elektrochem. |volume = 59 |pages = 986}}</ref> производе растворе у којима је концентрација јона водоника нижа него у чистој води, i.e., вода има [[pH vrednost|-{pH}-]] већи од 7,0 при стандардним условима. Растворне базе се називају '''[[алкалија]]ма''', ако садрже и [[Стехиометрија|квантитативно]] отпуштају -{OH⁻}- јоне. Међутим, важно је да се нагласити да базност није исто што и [[алкалност]]. Метални [[оксид]]и, хидроксиди, и посебно [[алкоксид]]и су базни, и контрајони [[јачина киселине|слабих киселина]] су јаке базе.

 

-{H₂O}- је база, јер је акцептор протона.

 

 

== Протеолитичка теорија ==

 

Нпр. у реакцији:

Јака база је базно хемијско једињење које може да уклони протон (-{H}-⁺) са (или ''[[депротонација|депротонише]]'') молекул веома слабе киселине у киселинско базној реакцији. Примери јаких база су хидроксиди алкалних и земноалкалних метала, нпр. -{NaOH}- и {{chem|Ca(OH)|2}}. Услед њихове ниске растоврљивости, неке базе, као што су земноалкални хидроксиди, се могу користити у околностима где се фактор растворљивости не узима у обзир.<ref>{{cite book|last1=Zumdahl|first1=Steven|last2=DeCoste|first2=Donald|title=Chemical Principles|date=2013|publisher=Mary Finch|pages=255|edition=7th|accessdate=11. 2. 2015}}</ref> Један од корисних аспеката њихове ниске растворљивости је да су „многи антациди суспензије металних хидроксида као што је алуминијум хидроксид и магнезијум хидроксид.“<ref name="ReferenceB">{{cite book|last1=Zumdahl|first1=Steven|last2=DeCoste|first2=Donald|title=Chemical Principles|date=2013|publisher=Mary Finch|pages=256|edition=7th|accessdate=11. 2. 2015}}</ref> Та једињења имају ниску растворљивост и способност заустављања повећања концентрације хидроксидних јона, чиме спречавају оштећења ткива уста, једњака, и зелуца.<ref name="ReferenceB"/> Путем дуготрајног прогреса реакције и растварања соли, стомачна киселина реагује са хидроксидом који је отпуштен из суспензије.<ref name="ReferenceB"/> Веома јаке базе се скоро комплетно хидролизују у води, те долази до засићења.<ref name=Gilbert /> У том процесу, молекули воде се комбинују са јаком базом, услед амфотерног карактера воде; и долази до отпуштања хидроксидног јона.<ref name=Gilbert /> Веома јаке базе могу чак да депротонују и веома слабо киселе -{C–H}- групе у одсуству воде. Примери јаких база су:

 

 

Катјони тих јаких база су елементи прве и друге групе периодног система (алкални и земноалкални метали).

Примери супербаза су:

 

 

== Неутралне базе ==

== Литература ==

{{refbegin|2}}

* Hrvatska enciklopedija (LZMK), Broj 1 (A-Bd), str. 749. Za izdavača: Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb 1999.g. ISBN 953-6036-31-2

{{refend}}

== Спољашње везе ==

{{Commonscat|Bases}}

 

{{Authority control}}