|
|}
|-
|align="center" bgcolor="#003A7E"|'''<font color="white">РадО наставника са нормалном и децом са посебним потребаманеправди</font>'''
|-
|align="center" style="background: white; border:1px solid blue"|
Бити добар наставник, у најширем смислу те речи, значи овладати педагошким компетенцијама у којима је знање само један сегмент.
Римљани су подносили праведну казну с мање достојанства него неправду: прави кривци су умирали кукавички, а праведници боговски. Сенека је био у изгнонству но Корзици, и одонде слао писма другима у Рим, тешећи их за оно што је требало да они теше њега. И победилац краља македонског Персеја, славни П. Емилијан, којем су баш у месецу његовог тријумфа умрла два сина, сам држи погребни говор тешећи Римљане за оно исто што су они њега оплакивали.
Добар међуљудски однос између наставника и ученика не искључује конфликтне ситуације, него напротив. Успостављени однос ствара могућност појављивања конфликата. Према томе, добар међуљудски однос није онај који је лишен конфликтних ситуација, него онај који конфликтне ситуације решава на адекватан начин и заправо оспособљава ученика за решавање конфликтних ситуација у животу.
(Јован Дучић, Благо цара Радована)
Емпатичан наставник прихватиће ученика таквог какав он заиста јесте и потрудиће се да адекватним одгојним методама и поступцима помогне ученику да се развија у жељеном правцу.
Академском типу наставника одговара интелектуални тип ученика, који у први план такође ставља знање, који је рационалан и који на исти начин доживљава свог наставника. Саветничком типу наставника одговара емоционални тип ученика, којем је пре свега важно да задовољи своје емоционалне потребе као што су портеба за наклоношћу и сигурношћу како би у обављању својих дужности и обавеза могао бити успешан. Креативном типу наставника одговара креативни тип ученика, који код свог наставника цени и вреднује креативан приступ раду као и подстицање његове личне креативности у наставном раду. Оптимални услови за успешан однос успостављају се међу сличним типовима.
{|
|}
|-
|align="center" bgcolor="#003A7E"|'''<font color="white">СтручниL'historien егоизамet l'ordinateur</font>'''
|-
|align="center" style="background: white; border:1px solid blue"|
En France aussi, un pronostic s'impose, en ce qui concerne l'histoire quantitative telle qu'elle sera pratiquee dans les années 1980: dans ce domaine au moins, l'historien de demain sera programmeur ou il ne sera plus (Emmanuel le Roy Ladurie I, Le teritoire de l'historien, Paris 1973, 14).
Још 1836. године лекар Лоринсер је оптужио школу да својим стилом рада нарушава здравље ученика и повећава њихов морталитет, па као лекар предлаже да се „хируршким“ захватом радикално скрате наставни програми на битно и основно, а све остало елиминише. Јавност је прихватила идеју о „хируршком скраћивању“ наставних програма, али у пракси до тога није дошло, нити је могло доћи. С једне стране нова научна сазнања деловала су на стално проширивање наставних програма, а с друге стране и код наставника се појавио тзв. стручни егоизам. Уколико су предметни наставници још били за скраћивање наставног програма, они су ипак упорно бранили позиције свог стручног предмета и настојали му осигурати што више места у настави. Кад се има на уму да су таквим стручним егоизмом били оптерећени сви предметни наставници, тада је разумљиво да до »хируршког« скраћивања наставних програма није могло ни доћи, па је Лоринсерова идеја остала дидактичка утопија.
{| align="center"
| 